Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

TV PRESSING - ALEKSANDAR SALE JOVANOVIĆ

18. 03. 2011.

Kataklizma!

Japan je zadesila kataklizma! Zemljotresi, cunami, eksplozije nuklearki, tuga, tragedija, čemer, neverica! Priroda koju smo decenijama nemilice silovali počela je sve češće i sve okrutnije da nam se sveti

s
Aleksandar Sale Jovanović

Ovog puta nastradali su dokazani prijatelji srpskog naroda Japanci, koji su nam do sada, kako prenose mediji, dali više od 200 miliona evra pomoći.

Solidarnost s naše strane nije izostala. Na sve strane organizuju se akcije simbolične podrške, koja je u nekim trenucima mnogo značajnija od finansijske. Grad Beograd odmah je reagovao izdvojivši 25 miliona dinara na ime podrške narodu ove zemlje. Upućen je i apel drugim gradovima, ali i svim gradskim opštinama i preduzećima da se uključe u akciju pomoći i doniraju sredstva u skladu sa svojim mogućnostima. Činjenica je da je u odnosu na stepen njihove tragedije naša pomoć više nego simbolična, ali ovde je najvažnije pokazati veliko srce, a barem smo ga mi Srbi uvek imali.

E, sad, rizikujući da će oni željni zlonamernosti da me pogrešno razumeju, ne mogu a da se ne osvrnem na jednu informativnu emisiju u kojoj je nedavno išao prilog sa pozivom građanima da novac za pomoć Japanu uplaćuju „na taj i taj račun". Iskreno, prvo što sam u tom trenutku pomislio jeste kako groteskno zvuči poziv bednim i kekeljavim Srbima da uplaćuju kintu za pomoć najbogatijoj i tehnološki najsavremenijoj državi na svetu. Kudikamo bi mi bilo razumljivije da im nudimo naše usluge, naše ljudske resurse, pomoć u radnoj snazi, mada mi nije baš lako ni da zamislim zidara Crnotravca u „gilipterka" majici, kome iz džepa viri polulitarska flajka piva, kako pokušava da popravi naprslu fasadu „Sonija" na zgradi iz 27. veka. Iskreno, priznajem, u tom trenutku sve mi je ovo ličilo na još jedno međudržavno šlihtanje i medijski fićfirićluk, koji ima za cilj da pokaže da su naši državni ruko i nogovodioci spremni da odvoje od usta (svog naroda, naravno) da bi pomogli braći s druge strane planete, čija jedna ulica u predgrađu Tokija vredi više nego 17 Srbija. A evo i zašto sam to baš u tom trenutku pomislio: U istom Dnevniku u kojem je upućen poziv građanima za uplatu novca „na taj i taj račun", posle nekoliko minuta je išao prilog o srpskoj porodici s Kosova koju su zaboravili i bog i narod... i koja živi u nekoj rupčagi na ivici bede i gladi. I koja je samo jedna od ko zna koliko takvih porodica. Tragediju je nemoguće izmeriti na kantar, pa zato i pitam: nisu nam valjda brojni beskućni Srbi s Kosova, koje zemljotresi neprekidno tuku već tri decenije, toliko daleko od onog istog srca koje nesebično i iskreno nudimo Japancima?

A to što su Japanci baš na današnji dan pre tačno tri godine priznali nezavisnost Kosova nema nikakve veze sa ovom tragedijom. Ima samo sa mojim osećajem da ću se danima osećati loše posle ove kolumne!

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage