Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ich bin ein Berliner

14. 08. 2011.  - Autor: Marko Prelević

50 godina Berlinskog zida

Zavesa - U ranu zoru 13. avgusta 1961. istočnonemački i sovjetski vojnici podigli su bodljikavu žicu, koja će se ubrzo pretvoriti u zid. Mauerkranhajt - Stručnjaci su tek ovih godina zabeležili postojanje čudnog oboljenja nazvanog „bolest zida"

s1
50 godina Berlinskog zida

Zamisli to: jednog jutra se probudiš, i ceo tvoj svet je drugačiji. Ne samo da više nisi slobodan - čak i ako je dotadašnja sloboda bila samo privid, neuhvatljiv kao vazduh koji dišeš - nego se oko tvoje kuće, oko tvoje ulice, oko tvog kraja i tvog grada nalazi zid koji te sprečava da ideš gde hoćeš.

Baš to desilo se Berlincima tog 13. avgusta 1961, kada je vojska zatvorila ulice između Istočnog i Zapadnog Berlina, kada je neki Hans zbog nekog drugog Hansa isekao železničke šine, a potom bodljikavom žicom ogradio Istok i Zapad.

Trećina još žali za zidom

Bio je to samo početak onoga što će se nazvati „Berlin mauer" - Berlinski zid, ozloglašeni simbol komunističke Evrope i „gvozdene kapije", koji će postojati narednih 28 godina, označavajući mesto na kojem Nemci ubijaju Nemce, samo zato što ovi pokušavaju da pređu u drugi deo grada.

I danas, pola veka kasnije, Berlinski zid deli javnost, baš kao što to - posebno u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj - čini pad komunizma i krah države koja je označila kraj snova najboljih (ili, može biti, najgorih) učenika Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Nedavno istraživanje dnevnika „Berliner cajtung" pokazalo je da čak trećina Berlinaca smatra da je podizanje zida bilo opravdano, makar delimično, kako bi se zaustavio talas izbeglica i prebega iz „komunističkog raja" u „kapitalistički pakao", a da je čuveni „Čekpoint Čarli" bio neminovan u posleratnoj politici.

s2
50 godina Berlinskog zida

Zvanično objašnjenje Varšavskog pakta bilo je da je zid tu da zaštiti populaciju Istočne Nemačke od fašističkih elemenata kojima smeta izgradnja socijalističkog društva. Zato se u dnevnicima i biltenima DDR-a, i zvao „Rampa za zaštitu antifašista". Vlasti su želele da pokažu da „oni na Zapadu" uopšte nisu prošli kroz proces denacifikacije. Jasno je bilo, ipak, da je on podignut kako bi se sprečili prebezi.

Pre nego što su cigle prošle kroz samo srce Berlina, oko 3,5 miliona Istočnih Nemaca prošlo je rigorozne kontrole i pobeglo iz DDR-a. Tako nešto bilo je nezamislivo posle 1961. Zvanične procene kažu da je oko 5.000 ljudi pokušalo da preskoči zid - zna se samo za šačicu onih koji su uspeli, poput vojnika Konrada Šumana čiji je skok u slobodu ovekovečen na čuvenoj fotografiji Pitera Libinga - a između 100 i 200 ostavilo je život na njemu.

Zid je doneo i jednu novu bolest, satkanu od mešavine nostalgije i teskobe, koju su nemački lekari tek ovih dana uspeli da objasne, i nazovu je „mauerkranhajt". Bolest zida.

Od toga i danas, pola veka nakon njegovog podizanja i više od dve decenije posle rušenja, boluje i Berlinka Gita Hajnrajh. Iako njena kuća u današnjem lepom predgrađu Berlina ima živu ogradu i jako lepu baštu, ona nikada ne zatvara vrata između soba. Izbegava i zatvorene prostore bilo koje vrste. Gita je rođena 1941, a događaji iz avgusta 1961. zatekli su je potpuno nespremnu. Baš kao i većinu njenih nesrećnih sunarodnika.

- Bila sam na odmoru, putovala sa dečkom biciklom po baltičkim državama, kada sam čula da se kroz Berlin postavlja neka žica. Krenuli smo da se vraćamo vozom, ali nismo mogli da se krećemo slobodno. Mom dečku su zabranili da uđe u naš kraj, Klajn-Glinike, a mene su, posle mnogo peripetija, pustili da se vratim kući. Možda bi bilo bolje da nikada to nisam uradila - priča danas Gita. - Zid je, u stvari, bio bolest. Ona koja ima nemerljiv uticaj na psihu. Zid je ostao u meni, a čini mi se kao da ga ponekad i dalje viđam.

s3
NOVEMBAR 1989. Dani kada je sloboda stigla u Berlin
NOVEMBAR 1989. Dani kada je sloboda stigla u Berlin

Ono što je jako zanimljivo - i što ne prestaje da fascinira, ali pomalo i brine naučnike - je što je „mauerkranhajt" bila bolest Istočnog, a ne Zapadnog Berlina. A u stvarnosti, „zapadnjaci" su bili ti koji su bili u pravoj izolaciji, svetlo ostrvo u sred crvene „gvozdene zavese". Žitelji Zapadnog Berlina su, doduše, imali način da napuste svoj grad i domognu se „kopna". Postojala su tri putna koridora, a funkcionisao je i avionski prevoz.

Gorbačov, hrabrost na pola puta

Čini se, ipak, da je Zid odgovarao i Istoku i Zapadu. Najglasnije se protiv njega bunio čuveni gradonačelnik, a potom i kancelar SR Nemačke, Vili Brant, koji ga je nazivao „zidom srama", ali je svejedno činio ustupke DDR-u, kako bi narodu bilo što lakše.

Zid je, na kraju, pao nekako sam od sebe. Mihail Gorbačov, kojeg je u čuvenom govoru Ronald Regan pozvao da „sruši ovaj zid", nikada ne bi imao hrabrosti to da učini. Tek je volja naroda, spontana kao sloboda, te čuvene 1989. godine uništila ovaj simbol podele. Ali, to ne znači da su ožiljci netragom nestali.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage