Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

I ONI SU BILI MALI... Marija Savić-Srećković

06. 10. 2007.  - Autor: ANA SAVIĆ

MUŠKARAČA

Igrala se s dečacima i bila kratko ošišana. Seća se da su njenoj sestri govorili: „Kako ti je lep bata"

s1
s1

Marija Savić-Srećković, prvakinja u fitnesu, odmalena je bila živahna, nemirnog duha i do te mere nemoguća da su roditelji jedva izlazili s njom na kraj. Osim dečjih igara i nestašluka koje je priređivala u rodnoj Sremskoj Mitrovici, svakodnevno je visila na fudbalskom terenu jer je njen tata bio trener. Mnogo vremena je provela upravo u svlačionici, među kopačkama i brišući osvojene pehare s fudbalskih takmičenja. Pred svaku utakmicu, u njihovoj porodičnoj kući vladalo je opsadno stanje. Svi su strepeli kakav će biti rezultat i išli na prstima zbog tate.

s1

Marija se više igrala s dečacima i čak bila ošišana na kratko. Seća se da su njenoj sestri govorili: „Kako ti je lep bata."

- Moje lutke i danas su kao nove. Čekaju zaključane u jednoj vitrini da se pojavi neka devojčica koja će se igrati s njima. Kao dete sam polomila bravicu te vitrine i dan-danas samo ja umem da je otvorim, pa su zato lutke ostale netaknute - kaže Marija.

Kao mlađa sestra, obožavala je da stvara probleme sestri Sandi. Špijunirala je sve što rade Sanda i njene drugarice, a onda, ako bi joj nešto branile, Marija ih je ucenjivala da će sve ispričati roditeljima. Dobro pamti da su je Sanda i drugarice podmetale da umesto njih zove dečake u koje su bile zaljubljene.

s2

- Napisale bi mi na papiriću sve što treba da kažem, naravno, trebalo je da bude tajna ko ih zove. Trebalo je da kažem jednom dečaku da je jedna devojčica zaljubljena u njega, ali da ne otkrivam njeno ime. Ja bih se napola teksta zbunila, a onda pozvala sestru da mi pomogne naglas izgovorivši njeno ime u slušalicu i tako uprskala celu stvar - seća se Marija.

Jednom je sestra morala da je povede na sastanak s momkom jer je Marija zapretila da će sve ispričati roditeljima. Kad se sestra poljubila s momkom, Marija je počela snažno da je vuče za rukav i tera da krenu kući. Čim su zamakle za ćošak, zasluženo je dobila od Sande nekoliko ćuški.

s3

I danas pamti da se kao mačka provlačila kroz rešetke na prozoru stare kuće u kojoj su stanovali. Sada je jeza prođe kad vidi da je razmak između šipki jedva 30 centimetara. Volela je da se vere po drveću i visokim bedemima koji su okruživali dvorišta austrougarskih kuća i da s drugarima ide na reku. Blizina Save, plivanje, pecanje i igranje na njenim obalama obeležili su njeno odrastanje, pa ne može sebe da zamisli da živi u gradu koji nema reku. Rano, već u petoj godini, počela je da se bavi gimnastikom i osvaja medalje i nagrade.

I dok je za roditelje bila nemoguća, u vrtiću, a kasnije i u školi, dobijala je samo pohvale. Jedan od onih koji je umeo da izađe na kraj s njom je i deda Mata. Pamti da im je na biciklu donosio tople krofne i kiflice koje je baka tek ispekla. Njena nemirnost jednom ju je skupo koštala, a deda Mata je danima bio očajan zbog toga jer se osećao krivim.

s2
s2

- Deda Mata me je vozio na korpi njegove bicikle. A ja sam se vrpoljila. Točak bicikle mi je uhvatio nogu i skroz mi ogulio kožu i povredio zglob. Zbog toga sam jedno vreme bila u kolicima. Ali ja ni tada nisam mirovala. Ako bi me sestra čikala, ja bih joj, onako iz kolica, vikala: „Dođi da te prebijem!" - kaže Marija.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati