Advertisement
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

I ONI SU BILI MALI... Nataša Ilić

31. 05. 2008.  - Autor: M. MAJSTOROVIĆ

USPOMENE NA LICU

Večito je bila krvavih kolena i s čvorugama na glavi, a kad je pala sa balvana, završila je u bolnici zbog posekotine na desnom obrazu

Galerija4
s
s

Televizijska voditeljka Nataša Ilić rođena je, kako kaže, u srećnim sedamdesetim u Novom Sadu, gde je odrastala i školovala se. Naselje Grbavica, Koruška ulica, crkva preko puta kuće, livadica, parkić, Caja, Lola, Zoka - sve su to slike koje su se duboko urezale u njeno sećanje. Doduše, često je bila sa bakom Irenom u maminom rodnom gradu Zrenjaninu, pa je dobar deo detinjstva podseća i na miris piva iz pivare preko puta.

slika1

- Pored mame i tate, upravo je baka Irena jedna od najvažnijih ličnosti mog odrastanja. Ona je umnogome uticala na razvoj moje ličnosti i samostalnosti. Kakva je to žena bila! Od nje sam nasledila osećaj za scenu i želju za eksponiranjem, što se kod mene ispoljilo tek nakon dvadesete - priča Nataša.

Nikada neće zaboraviti kada su mama i tata doneli iz porodilišta njenu sedam godina mlađu sestru Mirjanu. Radovala joj se kao lutki. Dugo ju je tako i tretirala, dok nije postala svesna da ona nije igračka.

- E, onda je bilo gusto. Sve do mog ozbiljnog puberteta kada je došlo do jaza generacija. Nismo se tukle, ali smo se svađale stalno. Činilo mi se da su roditelji bili jako strogi. Pravila su postojala i poštovala su se. Tata je puno radio, tako da je majka češće bila sa nama. Znala je da nam progleda kroz prste. Tata je bio vrlo čvrsta i važna figura. Danas znam da nas je ta strogost i takav način vaspitanja spasila ulice i izvela na pravi put - priznaje Nataša.

Večito je bila krvavih kolena, a čvoruge na glavi su bile svakodnevica. Jednom prilikom je skakutala u parku sa balvana na balvan i pala. Sledeće čega se seća je bolnica.

- Ožiljak na desnom obrazu imam i danas. Sada, dok se prisećam takvih momenata, pomislim kako nije bilo lako mojim roditeljima. Trebalo je preživeti uragan zvani moje odrastanje.

slika2

Nataša priznaje da su njena drugarica Zoka i ona bili šampioni u smišljanju nestašluka. Omiljena zabava im je bila da menjaju cene na proizvodima u radnji. Bez znanja roditelja jednog letnjeg dana otišle su na Dunav i rešile da se malo okupaju.

- U toj briljantnoj ideji Dunav me je brzinom svetlosti povukao čim sam se spustila. Zoka je unezvereno vikala za pomoć, dok neki momak nije rizikovao svoj život i spasio moj. Izvukao me je na obalu i takav šamar opalio, da ga i danas osećam na obrazu. Ime mu ne znam, ali šamar i lik pamtim.

Uz mamu je skupljala značke, uz baku salvete. Bavila se folklorom s kojim je stigla čak do Alžira. Pohađala je muzičku školu, odsek harmonika, a sa 12 godina je u sastavu kvarteta harmonika osvojila nagradu na takmičenju u Puli.

- Moje drugarice i ja bez lastiša nismo izlazile iz kuće. Moja ulica je bila kao stvorena za jurcanje i razne igrarije. Nažalost, ona više nije kao nekad. Nikle su zgrade umesto kuća, prodavnice mesto ringlova iz komšiluka. Čak se i drugačije zove. Kad god prođem tuda, vrate mi se slike i osetim teskobu u grudima - završava priču Nataša.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage