Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

POBEDE

20. 06. 2010.  - Autor: Branko Rosić, Veljko Miladinović

Dosije: Sve srpske pobede i svi srpski porazi

Od Kosovske bitke do gola Darka Pančeva na stadionu „Svetog Nikole" u Bariju naš narod nikada nije znao da unovči svoje najveće pobede

Nikola Tesla
Nikola Tesla

Adrenalin srpske nacije oduvek su izazivale velike pobede od Prvog svetskog rata, uličnih prevrata, košarkaškog pokoravanja sveta, pa do kanskih Zlatnih palmi i evrovizijske šampionske krune. U poslednje vreme društvo im prave festivali Egzit i Guča, koje su brendirali vodeći evropski mediji. Zanimljivo je da su ponekad i porazi pretvarani u trijumfe ostavljajući u nasleđe glavobolju domaćim istoričarima.

- Na Mundijalu ćemo igrati za Republiku Srpsku i Srbiju i sve Srbe u svetu. Želimo da obradujemo naciju i podarimo im lepe trenutke za vreme Svetskog šampionata u Južnoj Africi. Nadam se da ćemo se svi zajedno radovati - izjavio je selektor srpske fudbalske reprezentacije Radomir Antić pred Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Iako su cinici odmah po objavi ovih reči srpskog selektora imali poneku zluradu opasku na mešanje nacionalnog zanosa i fudbala, ova kombinacija sporta i patriotizma prati sve velike selekcije. Tako je i engleska fudbalska reprezentacija uoči sudara sa nemačkom selekcijom na Evropskom prvenstvu pre nekoliko godina bila u medijima fotošopom presvučena u odore vitezova kralja Artura. Bili su to dani šekspirovske „biti ili ne biti" nacionalne euforije, koju je aterirao na zemlju Garet Sautgejt promašivši odlučujući penal.

U lancu srpskih trijumfa nanizane su epizode od ratnih pobeda pa do osvajanja filmskih nagrada i sportskih takmičenja, a u najpoznatije spadaju sledeći:

Kosovska bitka - Zvona sa Notr Dama zvonila su u čast pobede srpske vojske na Kosovu polju. Bila je to velika hrišćanska pobeda, govorilo se u Parizu, a Mlečani su u Carigrad slali izjave saučešća zbog pogibije velikog sultana u ratu sa knezom Lazarom „o kome se mnogo priča". Bosanski kralj Tvrtko slao je u Firencu vesti o pobedi. Kao odgovor je dobio čestitku i prekor što se ranije nije javio, jer u Firenci već znaju o velikoj pobedi. Svi su slavili srpske vitezove jer je zaustavljeno prodiranje Otomana prema hrišćanskoj Evropi.

Vlade Divac
Vlade Divac

Nekoliko godina kasnije Turci će na Nikopolju završiti svoju misiju, a najveći udarac hrišćanskim snagama dao je Stefan Lazarević, tada već turski vazal, i praktično otvorio vrata Evrope islamu. Zato je za Turke Kosovo ostala mala epizoda iz fusnote istorijskih udžbenika. A za Srbe će to zauvek ostati priča koja se nalazi između viševekovnog poraza i velike krakoročne pobede. Srbi te 1389. nisu bili gubitnici, samo su kao mnogo puta kasnije uništeni u svojoj pobedi.

Lazar je dajući glavu na Kosovu između ovozemaljskog poraza izabrao „nebesku pobedu". Slava kosovskih vojnika ostala je ukorenjena u srpsko nacionalno biće. Čak je i kod nas nepoznati Mičel Pejdž, jedan od najvećih heroja u istoriji američke vojske, po kome je napravljena čuvena igračka vojnika dži-aj Džoa, nije znao mnogo o svom srpskom poreklu. Ali je, kako je sam rekao, u najtežim trenucima borbe pamtio reči svoje majke: „Tvoja je krv tekla kosovskim poljem".

Evrovizija 2007.
- Srpski, tačnije jugoslovenski debi na Pesmi Evrovizije odigrao se 1961. godine, kada je zemlju predstavljala Ljiljana Petrović. Sledeće godine Lola Novaković je osvojila četvrto mesto i to je bilo to. Naravno, ako se ne računa trijumf hrvatske grupe „Riva", koja je u predvečerje raspada Jugoslavije pobedila na Evroviziji. Posle decenija razočaranja, ali i postepenog pretvaranja ovog festivala u gej-kemp muzičku manifestaciju, konačno je 2007. godine Marija Šerifović sa pesmom „Molitva" donela pobedu Srbiji, zbog čega je zaslužila trijumfalan doček ispred Gradske skupštine u Beogradu, tradicionalno rezervisan za košarkaše, tenisere, vaterpoliste. Mariji su čestitali i predsednik Tadić i premijer Koštunica, a oglasio se i tadašnji komesar za proširenje Evropske unije Oli Ren, koji je izjavio da pobeda Šerifovićeve predstavlja evropski glas za evropsku Srbiju. Srpsku pobedu na Evroviziji pratile su razne spekulacije o seksualnoj orijentaciji Marije Šerifović, a iz zemalja regiona trijumf je dovođen u vezu sa moćnim Evrosong gej lobijem.

Apostrofirana je prva izjava Šerifovićeve posle pobede: „Najbitnije od svega je da sam osvetlala obraz svih onih malih čudnih ljudi u zemlji Srbiji, kojima se ponosim." Hrvatski mediji u ovim „čudnim malim ljudima" nikako nisu videli udruženje vanzemaljaca iz Čačka, već su u njima odmah prepoznali gej populaciju kojoj se, kao navodna lezbijka, Šerifovićeva obraća.

Marija Šerifović
Marija Šerifović

Kanski trijumf - Oko 43 godine pre aktuelnih napada na Rome u vojvođanskom mestu Jabuka, jedan film o Ciganima na severu srpske pokrajine osvojio je svet. „Skupljači perja" režisera Aleksandra Saše Petrovića sa Bekimom Fehmijuom i Oliverom Katarinom u glavnim ulogama, osvojio je nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara na festivalu u Kanu, a malo je falilo da prigrabi i Oskara.

Skoro dve decenije kasnije, tačnije 1985, na istom festivalu je Zlatnu palmu osvojio Emir Kusturica svojim filmom „Otac na službenom putu". Poznati režiser nije se pojavio na dodeli nagrade iz opravdanog razloga - menjao je parket. Ipak, deset godina kasnije lično je prisustvovao svojoj drugoj senzacionalnoj pobedi na ovom festivalu, i to za film „Podzemlje", koju je proslavio uz trubače i pokoju pesnicu na Kroazeti.

Bari - Sveti Nikola je jedna od najvećih srpskih slava, ali i stadion u italijanskom gradu Bariju na kome su fudbaleri Crvene zvezde osvojili titulu prvaka Evrope u utakmici protiv Olimpika iz Marseja. Ova titula predstavlja najveći uspeh srpskog fudbala u njegovoj istoriji, a osvojena je nekoliko nedelja pre nego što će otpočeti krvavi raspad Jugoslavije. Sledeće godine Zvezda će u Japanu osvojiti titulu svetskog prvaka i u opštem jugoslovenskom trendu borbi za teritorije proširiće Srbiju do Tokija. U deceniji najvećih srpskih poraza Zvezdin će uspeh biti još značajniji i veći. Istovremeno, to će biti, uz rumunsku Steauu, jedini trofej prvaka Evrope koji je osvojio klub iz male zemlje, što je nezamislivo u današnjoj eri korporacijskog fudbala u kome su ušati pehari rezervisani za najbogatije i gde jedna noga Realovog fudbalera vredi više nego svi srpski timovi zajedno.

a

Skupljači kanskih nagrada


Oko 43 godine pre napada na Rome u vojvođanskom mestu Jabuka, jedan film o ciganima - „Skupljači perja" s Bekimom Fehmijuom u glavnoj ulozi osvojio je Kan. A onda je Kusturica još dva puta ponovio taj uspeh, u njegovim jedinim filmovima bez Roma

Egzit i Guča - Festivali koji su Srbiju ugravirali u mapu najznačajnijih evropskih festivala. Egzit, koji je nastao kao otpor Miloševićevom režimu, od politički angažovanog festivala dospeo je u red najznačajnijih letnjih hepeninga, a 2007. godine dobio je u Londonu priznanje za najbolji muzički festival u Evropi. Svake godine uoči Egzita najpoznatiji evropski dnevni listovi i magazini apostrofiraju ovaj festival kao letnji događaj bez premca, čime je jedna mala zemlja kao što je Srbija dobila brend po kome se prepoznaje. Stanice poput engleskog BBC-ja ne šalju više svoje reportere da bi izveštavali samo o turbulentnim balkanskim epizodama, već da u direktnim uključenjima prenesu atmosferu iz epicentra letnje zabave u Evropi.

Festival u Guči se mnogo promenio od onog dana od pre nekoliko decenija kada su kultnog američkog džez muzičara, trubača Majlsa Dejvisa, odveli na ovaj muzički događaj u maloj srpskoj varošici, gde je izjavio da nikada do tada nije znao da tako može da se svira truba. Danas se naslednici Majlsa Dejvisa iz celog sveta takmiče u Guči odavno prihvativši zvuke koji su zapanjili legendarnog džezera. Guča je mesto u kome u vreme održavanja festivala ima više Slovenaca nego u Ljubljani i lokacija koja se u pojedinim evropskim medijima reklamira kao epicentar svetskog hedonizma u kome se zvuci trube probijaju kroz dim roštilja.

Prvi svetski rat
- „Austrija nam je objavila rat. Naša stvar je pravedna. Bog će nam dati pobedu." Bog je saslušao i uslišio želju Nikole Pašića, a ostvarili su je herojskim držanjem srpska vojska i narod; rat su obeležile pobede neuporedivo slabije srpske vojske na Ceru i Kolubari na početku rata i proboj Solunskog fronta na njegovom kraju. Srbija je najslavnije stranice svoje istorije platila najstrašnijom mogućom cenom. Za četiri godine izgubila je oko 400.000 vojnika i 845.000 civila - 43 odsto ukupnog stanovništva i preko polovine radno sposobnih muškaraca.

Hrvatima golove dajemo leđima - Kada su hrvatski košarkaši po naredbi iz Zagreba sišli sa gubitničkog postolja namenjenog trećeplasiranoj ekipi na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini, nisu znali da su tim potezom uvukli u nacionalni sportski gen strašan igrački kompleks koji je vidljiv u svim sportovima. Pobede sportista na sportašima tokom devedesetih bile su jedina hrana nacionalno poraženim Srbima. A posle smirivanja nacionalnih tenzija ostao je samo strah u kostima Hrvata, koji u gotovo svim sportovima sebi dozvoljavaju da izgube „dobijene utakmice".

Najznačajnija epizoda u seriji pobeda u kojima se polako stvarao taj kompleks je čuvena utakmica u kvalifikacijama za Euro 2000. Fudbaleri SR Jugoslavije, predvođeni već pomalo izlapelim Vujadinom Boškovim, u nepovezanoj igri nasred „Maksimira" dali su dva gola leđima i izbacili bivšu braću iz daljeg takmičenja. Da ne govorimo o čuvenoj trojci Saše Đorđevića na prvenstvu u Španiji 1997. Ali, i čuvena utakmica vaterpolo finala u Kranju, kada su njihovi vaterpolisti pomognuti ratobornim HVO navijačima imali gotovu pobedu. Ali, dok je tadašnji ministar vojni Boris Tadić pesnicama rešavao stvar na tribinama, Šapić i drugovi su u bazenu stigli i prestigli četiri gola razlike. Čak i u rukometu, gde su Hrvati nesumnjivo svetska sila za nas, pobedili su nas jednom i to u „egal završnici".

Koliko je kompleks od Srba postao urođen u „lijepoj njihovoj", najbolje može da se vidi ako se na „Jutjubu" ukuca „Srbija Hrvatska". Može se pronaći serija klipova utakmica mlađih kategorija u kojoj Srbija pobeđuje. Pogotkom u poslednjoj sekundi, baš kao što je Kecman nedavno utišao zagrebačku „Arenu".

5. oktobar 2000. - Dan u kome se Miloševićev patent - ulična smena vlasti, okrenuo kao bumerang protiv tadašnjeg srpskog predsednika. Peti oktobar predstavlja najveći skup Srba na jednom mestu, a povod je bio Miloševićevo nepriznavanje rezultata izbora. Od ranih jutarnjih časova, iz sata u sat, oslobađane su medijske kuće, stanice policije, da bi se na kraju dana i sam Milošević, u televizijskom obraćanju, od oca nacije pretvorio u dedu, ali ne nacije već svog unuka Marka, kome je u direktnom prenosu obećao da će mu se više posvetiti. I pored toga što su neki od učesnika upada u Skupštinu i televiziju razočarani današnjim stanjem stvari u Srbiji, ipak je 5. oktobar bio dan u kome je Srbija raskinula sa politikom koja ju je potpuno izolovala od sveta.

Bekim Fehmiju
Bekim Fehmiju

Mit o drugim Srbima - Srbija je zemlja košarke mnogo više nego što je to bila Jugoslavija. Nekoliko je velikih pobeda naših košarkaša koje se mogu podići na nivo nacionalnih trijumfa, počevši od 1992. i Partizanovog trijumfa u Istanbulu, u trenutku kada je zemlja već uveliko pod sankcijama. Tri godine kasnije, dok se tek nazirao kraj rata u bivšoj Jugoslaviji, Srbija (sa Crnom Gorom i pod imenom SRJ) postaje prvak Evrope, a naši košarkaši najveći nacionalni heroji koji se visoko podižući tri prsta suprotstavljaju besnim navijačima u „bratskoj" Atini. Trofeji koji su usledili u narednim godinama ustoličili su nas kao najveću svetsku silu, a vrhunac se dogodio 2002. godine, kada je u Indijanopolisu, postojbini košarke, naša reprezentacija prvo pobedila „drim tim" sastavljen od NBA zvezda, a potom pred 15.000 srpskih emigranata postala i prvak sveta i Amerima dokazala da je košarka srpski sport.

Piši kao što govoriš - Srpski jezik i književnost jedna je od retkih stvari koja premašuju veličinu naše nacije. Od Geteove opčinjenosti srpskom narodnom poezijom do Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću 1961, srpska književnost izazivala je posebnu pozornost u zapadnom svetu. Iako nikad deo neke veće svetske književnosti, Česi se npr. predstavljaju kao srenjoevropska književnost, Srbi su svetu ponudili Andrića, Crnjanskog, Pekića, Selimovića, Kiša, Tišmu...

Naučnici - Veliki pronalazač Nikola Tesla jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere. Osim po genijalnim pronalascima, Tesla je ušao u istoriju kao naučnik čije su ime i lik najviše korišćeni u savremenoj pop kulturi. Od hita „Tesla girls" britanskog elektrobenda OMD, preko stripova, do nekoliko filmova od kojih u jednom Teslu glumi i rok superstar Dejvid Bouvi. Pamti se i poseta Teslinom muzeju u Beogradu, koju su pre nekoliko godina upriličili članovi popularnog benda „Vajt strajps".

Milutina Milankovića je komunistička vlast posle Drugog svetskog rata „držala na ledu". O njegovim pronalascima se nije učilo u školama, a danas je jedan od najcitiranijih naučnika u svetu. „Milankovićevi ciklusi" su danas najznačajnija teorija u meteorologiji.Unesko je 2009. godinu proglasio za godinu Milutina Milankovića.

Mihajlo Pupin, u Americi poznat kao Majkl Idvorski Pupin, jedan je od najznačajnijih naučnika 20. veka. Rodom je iz malog mesta Idvor u Banatu. Mnogo je više davao do svog porekla nego Nikola Tesla. Bio je i politički uticajna figura u Americi i doprineo je da Banat na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. uđe u granice Kraljevine SHS. Kako je pričao, iako su Rumuni tražili Banat, kada je američki predsednik Vilson čuo gde je Pupin rođen, više nije bilo argumenata za rumunsku stranu.

PORAZI

SRBI ALERGIČNI NA NEMCE I RAT

Od Kosovske bitke, o kojoj su učili čak i američki piloti uoči NATO bombardovanja, pa do gubitka bodova sa Ganom na aktuelnom SP u fudbalu, Srbi su gradili mitove ili tonuli u mazohističko ismevanje sebe zbog raznih poraza. U abecedi srpskih izgubljenih bitki posebno mesto zauzimaju egzodusi stanovništva, gubici ljudi i teritorija, ubistva kraljeva, kneževa i premijera, ali i tragični ishodi fudbalskih utakmica.

Kada je na prošlom Svetskom prvenstvu u fudbalu Argentina postigla treći gol na utakmici protiv Jugoslavije, došlo je do velike promene u baštama beogradskih kafića. Odjednom su se svi okrenuli protiv srpskih igrača i selektora Petkovića i počeli su da navijaju za Argentinu priželjkujući da nas Tevez i ekipa potpuno demoliraju. Još Argentinci nisu zakočili na cifri od šest golova, a već su se prethodne velike igre domaće reprezentacije u kvalifikacijama i Petkovićevi časovi iz istorije i njegovo držanje banke o vojvodama Mišiću i Putniku u srpskoj svlačionici pretvorile u podsmeh na kraju i krunisale u novi nadimak srpskog selektora - Šestko. Sportski debakli su jedna strana srpskih poraza, a mnogo tragičnije epizode u srpskoj istoriji ispisivali su veliki gubici ljudi i teritorija, egzodusi stanovništva i istorijske šanse koje su propuštane kako na uličnim demonstracijama, a tako i na nekim od mirovnih konferencija.

Kosovska bitka - Kada su američki lovci krenuli na Jugoslaviju 1999. godine, jedino upozorenje koje su vojnici dobijali od obrazovanijih logističara bilo je: „Čuvajte se naroda koji kao najveći praznik slavi poraz iz 14. veka."
Dušanovo carstvo odavno je bilo izgubljeno, a preostali srpski velikaši koji nisu pristali da se stave na „platni spisak" turske porte priznavali su vlast ugarske krune, čime su rečnikom moderne političke teorije odustali od „državnog suvereniteta". Prema istorijskim izvorima, ishod same bitke nijednu stranu nije odveo ka trijumfu. I jedna i druga vojska ostale su obezglavljene.

Posle ubistva sultana Murata, komandu je preuzeo njegov sin Bajazit, koji se vratio u Carigrad da učvrsti vlast. A opustošenom Srbijom nije mogao da se razvije osećaj pobede, jer je zemlja prepuštena na vladanje - ženi i njenom maloletnom sinu.
Zato je Kosovo samo „nebeska pobeda", a verovanje da je carstvo izgubljeno na Kosovu postalo je izvor svih nacionalnih projekata u kasnijim vekovima. A čuveni naš književnik Veljko Petrović pisao je:

„Jedinstven je to primer da je jedan narod izabrao svoj najveći poraz, dan, kako ga je on shvatio, smrti svoje državne samostalnosti, dan padanja u bedno i vekovno ropstvo, da je baš taj žalosni i tragični dan izabrao za svoj najznačajniji narodni praznik, a kneza, koji je tu zlokobnu bitku izgubio i svoje nesrećno vođstvo glavom platio, toga kneza uzdigao iznad svojih ranijih, srećnijih, pobedama ovenčanih kraljeva i careva..."

Fudbal sa Nemcima kao sudbina - Stadion „Nelson Mandela" u Port Elizabetu poslednja je lokacija na kojoj su se uz zvučne kulise vuvuzela sudarile reprezentacije Srbije i Nemačke. Retrospektivom učešća srpskih selekcija na Svetskim i Evropskim fudbalskim prvenstvima, računajući, naravno, i one koje je protiv „pancera" igrala i bivša Jugoslavija, jasno je da su dvoboji sa Nemcima naša sudbina iz koje nikada nismo mogli da uteknemo. U neprekidnom lancu utakmica sa nemačkim timovima i reprezentacijom vidljivo je zašto su ovi susreti bili sudbinski za obe zemlje. Srpski porazi u ovim duelima su u nekoliko slučajeva predstavljali uvod u nemački trijumf na velikim takmičenjima. Tako su na prvenstvima 1974. i 1990. pobede „pancera" nad našim selekcijama bile predznak nemačkog osvajanja titula prvaka sveta.

Takođe, u najveći uspeh srpskog fudbala, Zvezdino osvajanje Kupa šampiona 1991, ugrađeni su Nemci jer su crveno-beli u toj sezoni pobedili dva tima iz ove zemlje - Dinamo iz Drezdena i Bajern iz Minhena. Petnaest godina pre Barija, Zvezda je bila na pragu najvećeg uspeha u svojoj istoriji. Dva sudara u finalu Kupa UEFA protiv Borusije iz Menhengladbaha mnogim „ciganima" je doneo ozbiljne kardiovaskularne probleme i na kraju je centarfor nemačkog tima Simonsen prekinuo Zvezdin san o osvajanju prvog evropskog trofeja. Ipak, Zvezdina generacija 1990/91. uspela je da se osveti, i to izbacivanjem Bajerna u polufinalu KEŠ-a.

Posle pobede Zvezde od 2:1 u Minhenu, usledio je dramatični revanš na „Marakani", kada nam je vrata stadiona „Sveti Nikola" u Bariju ipak otvorio jedan Nemac - odbrambeni igrač Bajerna Augentaler, koji je svojim autogolom naterao da se stadion i ulica Ljutice Bogdana zaljuljaju nekoliko stepeni po Rihteru. Bila je to prilika da pre Hrvata otpevamo „Danke Dojčland". Pet godina kasnije, u sumornim Miloševićevim vremenima, Zvezda je u Kupu kupova demolirala Kajzerslautern, a tadašnji tinejdžer Dejan Stanković je sv dva spektakularna gola ispravio makar malo nepravde koje su nam tih godina pravile političke garniture iz Berlina, od Genšera do Kinkela.

S druge strane, sudari sa reprezentacijom Nemačke uglavnom su se završavali trijumfom „pancera", a jedan od najbolnijih je svakako onaj iz 1976. godine, na Evropskom prvenstvu u Jugoslaviji, kada je naša selekcija na poluvremenu na „Marakani" vodila sa 2:0, uz veliki osmeh selektora Ante Mladinića, koji se sat kasnije pretvorio u grimasu kada nas je sa tri gola torpedovao Diter Miler. Veliki kompleks od Nemaca došao je do izražaja i na Svetskom prvenstvu 1998. godine, kada smo posle vođstva od 2:0 stali i tada slaboj ekipi „pancera" poklonili remi.

„Oluja"
- Četvrtog avgusta 1995. godine u četiri sata posle ponoći hrvatske oružane snage u sadejstvu sa snagama Hrvatskog veća odbrane (HVO) i Armije BiH izvršile su agresiju na Srpsku oblast Krajina (severna Dalmacija, Lika, Kordun i Banija), u sastavu Republike Srpske Krajine. Petog avgusta hrvatske snage su ušle u Knin, gde su na čuvenoj srednjovekovnoj tvrđavi okačili veliku hrvatsku zastavu, a sutradan je u Knin stigao i hrvatski predsednik Franjo Tuđman. Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo, a kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko teritorije pod kontrolom bosanskih Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji. Pored velikog broja žrtava i rušenja objekata, posle akcije „Oluja" trajno je promenjena demografska karta. Broj Srba koji su vekovima živeli na ovom području drastično je smanjen. Poređenje popisa iz 1991. i 2001. godine pokazuje da u Hrvatskoj nedostaje više od pola miliona Srba.

Kroacija - Partizan 5:0 - Krajem jula 1997. godine u kvalifikacijama za Ligu šampiona sastali su se beogradski Partizan i zagrebačka Kroacija (pre toga, a i danas Dinamo). Utakmica je odigrana pred prepunim stadionom u Maksimiru i to nije bio običan susret već prvi sudar jedne srpske i jedne hrvatske ekipe posle raspada i rata u Jugoslaviji. Koliko je za Hrvatsku bila značajna ova utakmica najbolje govori podatak da je predsednik Franjo Tuđman prekinuo godišnji odmor na Brionima i specijalnim helikopterom stigao u Zagreb da bi prisustvovao uništavanju beogradskog tima, čiji je bio predsednik, kao i kreator klupskih crno-belih boja. Ovaj poraz Partizana označen je kao najveća sramota srpskog klupskog fudbala, a u Hrvatskoj je dobio značaj kao osvajanje srpskih gradova u vojnoj akciji „Oluja". Tako je i smaknuće Partizana u Zagrebu propraćeno naslovom u „Sportskim novostima" - „Bljesak, oluja, tornado".

Tranzicioni gubitnici - Kategorija ljudi koja je nastala sa privatizacijom srpskih državnih firmi. Hiljade nekadašnjih samoupravljača, od rakovičkog basena do „Crvene zastave", ostavljena je da šlajfuje u srpskoj verziji prvobitne akumulacije kapitala, pretvarajući engleski hit „Too old to rocknroll, too young to die" u srpsku verziju „prestar za tranziciju, a premlad za Lešće". Snovi o Švedskoj i Švajcarskoj u Srbiji brzo su postali nerealnost za zaposlene iz nekadašnjih socijalističkih giganata koji su ostavljeni da bauljaju po biroima za zapošljavanje u nadi da će se ukazati slobodno mesto čistačice ili su počeli da prodaju kinesku robu na Bulevaru, naslaganu po haubama „jugića" koje su tranzicioni gubitnici kupili dok se to još moglo.

Sudijski masakri - Pred svaku važnu utakmicu Srbi uvek postavljaju pitanje „A ko sudi?" Iako su sudije odvaljivale i ostale reprezentacije, kao što je to bio slučaj na utakmici Engleska - Argentina, odigranoj posle foklandske krize i rata ove dve zemlje, kada je Maradona rukom dao gol, ipak, nigde se kao ovde ne pridaje toliki značaj ljudima u crnom. Sudija je na ovim prostorima omražena ličnost i osoba koja nas je sahranjivala decenijama. Pamti se učešće reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 1982. godine u Španiji, kada nas je danski sudija Sorensen pokrao na utakmici protiv domaćina u Valensiji.

Pri rezultatu 1:0 za nas dosudio je penal, iako je Zajec napravio prekršaj izvan šesnaesterca. Iz prvog izvođenja penala Španci su neuspešni, ali im Sorensen daje još jednu priliku u reprizi koju oni koriste. Pamti se i Evropsko prvenstvo 1968. u Italiji, kada nas je u polufinalu švajcarski sudija Gotfrid Dinst sprečio da pobedimo domaćine. Koliko Srbi „vole" sudije pokazalo se na Evropskom prvenstvu 2000. godine u utakmici između Jugoslavije i Španije, kada je nekoliko navijača poludelo zbog odluka francuskog sudije Žila Vesijera i uletelo na teren da se s njim obračuna. Podozrenje se od fudbala prelilo i na svakog stranog arbitra, kao i na međunarodne komisije koje je trebalo da donesu neku važnu odluku o sudbini države. Od lorda Karingtona, koji je vodio pregovore o razrešenju jugoslovenske krize i predložio da SFRJ preraste u asocijaciju suverenih republika, preko Rambujea, do plana Ahtisarija o Kosovu. Bio je tu i Vens-Ovenov plan o rešenju srpsko-hrvatskog sukoba, Stoltenberg i ostali, ali svi oni su dočekivani kao uljezi koji imaju samo jedno na umu - da nas zeznu i prevare, kao što su to i svi arbitri radili sa nama u fudbalu. Malo bolje je prošao jedino Portugalac Kutiljero, koji je stao u odbranu rezultata lokalnih izbora iz 1996. godine. Tako je portugalac Žoze ušao u život Srba deceniju pre nego što će to uraditi njegov imenjak i zemljak Murinjo.

24. mart 1999 - Posle sudetske krize, jedan od retkih ratova u kom je deo građana prizivao inostranu vojnu intervenciju protiv sopstvene države, i to pod sloganom: „NATO, Just do it". Od te intervencije do danas isti taj deo građana ispostavio je svetu novi reklamni slogan: „Kosovo - srpsko, a naše". Do sada se sa tim složilo 69 država. Srbi su u rat ušli 24. marta sa puškom Vuka Mandušića, a posle 77 dana izašli iz pokrajine na tenkovima i vozilima uz narodnu izreku da šut s rogatim ne može. Bombardovanje će ući u istoriju i po tvrdnji rogatih da je to prvi rat u kojem nije bilo civilnih žrtava, već samo kolateralne štete. Procenjuje se da je Srbija pretrpela više od 2.000 kolateralnih šteta.

27. mart 1941 - Sve ove nesreće koje je narod pretrpeo za poslednjih deset godina posledica su nepromišljenog koraka od 27. marta. Sve nesreće koje mogu još doći u novom svetskom sukobu biće takođe njegova posledica. Taj dan ostaće u istoriji najsrećniji dan komunističke partije i ustaškog pokreta, a najtragičniji dan srpskog naroda i jugoslovenske države.

9. mart 1991 - Najveće ulične demonstracije protiv Slobodana Miloševića u organizaciji tada neprikosnovenog kralja trgova - Vuka Draškovića. Ovi protesti bili su poslednja prilika da se Milošević zbaci sa vlasti pre nego što će se zakotrljati tragični nusproizvodi njegove politike. I pored masovnosti, demonstracije nisu uspele, a iste noći su tenkovi, posle pola veka, zaorali terazijski asfalt. Režimska „TV Bastilja" krenula je sa još gorim pucanjem po opoziciji navodeći da se u pozadini devetomartovskoog događanja naroda zapravo nalaze ustaše koje su došle da razjedine Srbe i usput opelješe beogradske draguljarnice.

12. mart 2003 - Atentat na srpskog premijera Zorana Đinđića je, osim tragičnosti samog događaja, označen i kao istorijsko spoticanje i ponovni gubitak onog neophodnog ritma za priključenje savremenoj Evropi, koji je ubijeni premijer uveliko uspeo da uhvati. Atentat na Đinđića stavljen je u vezu i sa ubistvom kneza Mihaila Obrenovića, kao srpska tradicija u neprihvatanju i kobnom završetku života srpskih modernih vladara i političara. Atentati na srpske vladare oduvek su u istoriji značili nekad prikriveno, a nekad i direktno izuzimanje Srbije iz kombinacija velikih evropskih sila.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati