Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ličnosti

11. 12. 2011.  - Autor: Vlada Arsić

Milica Stojadinović Srpkinja - Put od sazvežđa do beznađa

Nesuđena kneginja Crne Gore, vrsna pesnikinja i prvi srpski ratni izveštač završila na ulici gladna, bolesna i zaboravljena

1
Iz mračne dubine sokaka izviru dolazeći ovamo, ka vatrama oko kojih sedimo, sve novi i novi naoružani dobrovoljci, i ljudi i žene, kao da izviru iz slavne prošlosti, kroz koju se uvek za slobodu vojevalo. Kako koji stigne do barikade, zauzima busiju ništa ne pitajući; namešta pušku, skida torbu, gleda put zidina turske tvrđave i tek kada vidi da nije od potrebe u onom istom trenu pucati i klati se sa Turcima, okreće se polako i on ka vatri, seda, pripaljuje čibuk i počinje razgledati drugove"...

Otprilike ovim rečima peštanski „Mađarski dnevnik" prenosi uzavrelu atmosferu sa gradskih ulica, tog davnog jula 1862. godine, opisanu rečima svog ratnog izveštača iz Beograda, Milice Stojadinović Srpkinje. Nedugo zatim ovaj izveštaj će preneti i ostale evropske novine, po prvi put upoznajući javno mnenje Starog kontinenta sa stradanjem civila, bezobzirnim bombardovanjem i ubijanjem nedužnih građana od strane osmanlijskih zavojevača. Nakon sukoba na Čukur česmi, 15. juna 1862. godine, ubistva srpskog dečaka u redu za vodu i turskog razaranja grada, posebno nakon prvih izveštaja Milice Stojadinović, Beograd su preplavili strani novinari. Naslovne stranice celokupne evropske štampe vrvele su od brojnih zločina koje su činile tadašnje vlasti, stvarajući diplomatsku atmosferu koja će knezu Mihailu, pet godina kasnije, omogućiti da se konačno obračuna sa Osmanlijama i zauvek ih protera iz Srbije. Najveći doprinos tome dala je upravo Milica Stojadinović, prvi ratni izveštač u istoriji srpskog žurnalizma, romantična duša čiji će životni usud ići od hvalospeva i sazvežđa, do očaja i beznađa.


Osim što se bavila novinarstvom i prevođenjem, hroničari su zabeležili da je bila izuzetno obrazovana i veoma talentovana pesnikinja. Prevodila je dela Balzaka, Getea i Frankla, bila je veran saradnik Vuka Karadžića na prikupljanju narodnih pesama i odani prijatelj kneza Mihaila Obrenovića, koji ju je do svog tragičnog kraja veoma poštovao i materijalno pomagao. Nažalost, umrla je u velikoj bedi i siromaštvu, potpuno zaboravljena, da bi poslednje meseci života preživela hraneći se isključivo na daćama i sahranama.

3

Dvoje pametnih, mnogo je za jedan brak

Milica Stojadinović Srpkinja se nikada nije udavala, što ne znači da nije i ludo volela. U mladosti, pre nego što je u zrelim godinama nervno obolela, bila je ludo zaljubljena u književnika Ljubomira Nenadovića, često ga nežno pominjući u svom dnevniku, kasnije štampanom pod nazivom „U Fruškoj gori". Želju da se uda za njega poverila je jednoj gospođi, prilično uticajnoj u beogradskim otmenim krugovima. Prihvatila se gospođa nezahvalnog posla, pa krene da Nenadoviću predočava kakav bi to bio savršen brak:

- Kakav biste samo bili krasan par: vi pametni, ona pametna.

- Ali gospođo, gde ste videli da su dvoje pametnih kuću okućili - zapita se nesuđeni mladoženja. - To ne biva: jedno, ipak, treba da je malo onako...

I zaista, niti se on do kraja života oženio, niti je Milica ispunila svoj san.

Hroničari beleže i da je rođena u fruškogorskom selu Bukovac, nadomak Novog Sada, ali je podatak o godini rođenja često bio sporan, pa se pominje 1828. i 1830. godina. Nazivali su je Vrdničkom Vilom, a njenim pesmama, još više njenoj lepoti, mnogi su se divili. Njene pesme veličao je i slavio Ljubomir Nenadović, Đorđe Rajković posvećivao joj je stihove, a Ivan Mažuranić dolazio je na Frušku goru samo da bi nju posetio. Njeno ime pročulo se i u inostranstvu: Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj je svoju pesmu, a sa Ludvigom Augustom Franklom dugo je bila u prepisci. Njenim čarima nije odoleo ni jedan vladika, Petar Petrović Njegoš, koji je posle susreta sa njom u Beču i Trstu zabeležio: „Ja pojeta i ona pojeta. Da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori". Pa opet, ma koliko joj se divili i slavili, ma koliko isticali njeno rodoljublje i doprinos razvoju patriotske svesti, zaboravili su je još za života. Umrla je 1878. godine u Beogradu, sama i gladna, ispred podruma zgrade u Savamali u kojem je provela poslednje dane života. Sahranjena je o trošku grada na starom Palilulskom groblju, nasuprot crkve Svetog Marka, da bi tek nakon 27 godina njeni posmrtni ostaci bili preneti u porodičnu grobnicu u Požarevac, grad u kome je svojevremeno živeo i službovao njen brat Ljubomir.


Naravno, nije Milica jedina u našoj istoriji koja je u mladosti hvaljena i slavljena, a pred kraj života zaboravljena i prepuštena zloj sudbini. Pa opet, postoje dva ključna, sudbonosna preloma koji su trajno obeležili njen život. Jedan od njih je atentat u Košutnjaku na kneza Mihaila, a drugi kada je nekoliko godina uoči smrti, 1875. godine, morala da napusti Vrdnik i preseli se u Beograd. Milica je u knezu izgubila ne samo velikog prijatelja već i srodnu dušu, velikog poštovaoca i pokrovitelja široke ruke. Izuzetno ju je cenio kao pesnikinju, pomagao u štampanju njenih prvih zbirki i rado s njom provodio vreme tokom dugih razgovora.

4
Njegova tragična smrt duboko ju je kosnula i ona se od ovog gubitka nikada nije oporavila. Drugi momenat je odlazak iz zavičaja, u kojem više nije imala ništa. Kada je njen brat prodao roditeljsku kuću i poslednji vinograd, ostala je bez svega što je volela, čime se inspirisala i zbog čega je živela. To jednostavno nije mogla da gleda, niti je mogla da podnese, a njen bol najbolje ilustruju reči koje je sama zapisala: „Moj duševni život je prestao, prestao je u svakom smislu i ja sam mrtva. Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha".

U Beograd dolazi na poziv mitropolita Mihaila, sa idejom da je potrebna svom narodu, da ga bodri svojom pesmom i podstiče u godinama uoči konačnog sticanja nezavisnosti. Istina, više nije bilo njenog pokrovitelja kneza Mihaila, ali se nadala razumevanju dobrostojećih, rodoljubivih srpskih građana, koji bi mogli biti zaštitnici takvog pesnika i umetnika. Nažalost, nije ih bilo. Beograd i Beograđani ogrešili su se o svoju herojsku pesnikinju, kako su je nazivali samo par godina ranije, prepuštajući je sebi, svojoj sudbini i neumitnom kraju. Ona koja je čitav život posvetila pevajući o srpstvu, Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, o vojvodi Stevanu Šupljikcu i davnim srpskim junacima poput Lazara i Obilića, dočekala je da je Srbi zaborave za života.


U Beograd je stigla uoči srpsko-turskih ratova 1876. godine, gde se odmah prijavila za bolničarku. Osiromašena, bolešljiva i tuberkulozna, stanovala je u Savamali, u kući jednog Grka trgovca. Kosta Hristić je zabeležio da se ulicama često viđala jedna visoka, bleda i uvela žena, koja je posrćući i spotičući se išla praćena podsmehom gradske dečurlije. Poslednje dane provela je u velikom siromaštvu, o čemu svedoči i pismo koje je uputila svom prijatelju Ludviku Avgustu Franklu: „Ako želite da vam pišem, pošaljite mi onda hartije i kuvertu sa markom, jer ja nemam ni pare da bi ih mogla kupiti. Zato i pesme više ne pišem".

5
Savremenici pišu da se pred kraj života propila i da je bila u očajnom stanju. Bolji poznavaoci, međutim, pišu da je nije ubila beda i nemaština, već njena neispunjena misao koja ju je u Beograd i dovela. Živela je u zanosu za svoju mladu Srbiju, za njenu herojsku istoriju i njene junake, nadajući se da će svojim besedničkim žarom pokrenuti iz duševnog mrtvila beogradske rodoljube. Trebalo je to da bude konačni smisao njenog puta, kruna i ostvarenje njenih ideala, ali je njen zanos ostao bez odgovora. Beograd i Beograđani su, očigledno, uveliko slavili neke druge junake i neke drugačije vrednosti u kojima nije bilo mesta ni za patriotizam, ni za rodoljublje.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati