Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Sudbine

11. 03. 2012.  - Autor: Vlada Arsić

Životna priča koja bi zasenila i film

Župnik Tumpej nije mogao ni da pretpostavi da je spasavajući sestre Kalef ujedno spasao i beogradske žive legende, poslednje izdanke porodice koja u njemu najduže živi. Skoro puna četiri veka

1
Zima je bila na izmaku, te davne 1942. godine, kada se pred očima Rahel Kalef odigrao prizor koji nikada neće zaboraviti. Ispred beogradske Jevrejske bolnice, tog 18. marta, zaustavio se kamion neobičnog izgleda. Iz njega su izašli nemački vojnici i ubrzo ga dupke napunili pacijentima koje su zatekli u bolnici. Na put bez povratka, između ostalih, krenuli su i njen otac Avram i baka Mazal. Nikada ih više nije videla.

Rahel je imala deset godina i nije znala šta je to dušegupka, specijalno vozilo sa gasnom komorom. Nije znala ni da će upravo tih dana, tokom prve godine okupacije, izgubiti sve muške rođake. Ponajmanje je znala da se u tom trenutku prekida spokojno detinjstvo i da započinje životna drama čija bi radnja bila dostojna svakog romana ili filma. Istina, majstori pera ga se još nisu latili, ali kinematografi jesu. Krajem sledeće nedelje, tačno 70 godina nakon užasa koje su preživele Rahel, njena majka i dve godine starija sestra Matilda, održaće se beogradska premijera filma „Tri obećanja", istinita priča o stradanju beogradske porodice Kalef i njihovom izbavitelju, župniku Andreji Tumpeju, koji je rizikovao svoj život da bi spasao njihov.

- Samo zahvaljujući tom časnom čoveku, katoličkom župniku koji se sažalio na našu sudbinu, porodica Kalef je preživela - priča nam Breda Kalef, penzionisana operska diva, koja je svetsku slavu doživela pevajući i sa takvim tenorima kao što su Plasido Domingo ili Hoze Kareras.


3
Breda, Zubin Mehta i Borislav Paščan
- Neposredno po okupaciji, Nemci su nam zapečatili kuću Ulici gospodara Jovana i ostavili nas na ulici bez igde ičega. Jedno vreme smo se krile po Košutnjaku, da bi nas kasnije prihvatile časne sestre katoličkog manastira na Banovom brdu. Našu sudbinu su ispričali svom starešini, župniku Tumpeju, koji nas je prihvatio, nabavio lažna dokumenta i upisao u školu gde nas niko nije poznavao. Zbog nas je stavio glavu u torbu, a da nas nikada ranije nije video.

Devojčice su tada dobile dokumenta i nov identitet. Rahel je postala Breda, a Matilda Lidija, da bi ta imena, u znak zahvalnosti prema ovom plemenitom čoveku zadržale i po oslobođenju. Breda ne voli da pominje, a župnik Tumpej verovatno nije mogao ni da pretpostavi da je spasavajući sestre Kalef ujedno spasao i beogradske žive legende, poslednje izdanke porodice koja u njemu najduže živi. Skoro puna četiri veka!

- Činjenica je da je naša familija veoma stara - priča nam Breda dok sedimo u njenoj botaničkoj bašti na terasi sedmog sprata zgrade u Ulici kneginje Zorke. - Naši preci su živeli na Iberijskom poluostrvu, u Španiji, odakle su ih krajem 15. veka proterali inkvizitori. Najpre su se zadržali u Solunu, a onda su se izdanci najbrojnije sefardske porodice razmileli po celom Balkanu, gde su ih Osmanlije, kao dobre trgovce i zanatlije, prihvatili oberučke.


a
Preživeli progone... Kalefi se pominju još u Starom zavetu

Ime Kalef pominje se još u Starom zavetu, u vreme kada je Mojsije na Sinajskoj gori primio Deset božjih zapovesti, a jedan od dvanaestorice koje poslao da istraže Hanansku ili „obećanu" zemlju bio je - Kaleb, odnosno Kalef. Njegovi potomci, Sefardi nastanili su se na Iberijskom poluostrvu i tokom hiljadugodišnjeg boravka ostavili dubok trag u Španiji. U današnjem Muzeju sefardskih Jevreja u Toledu čuva se podatak da su upravo Kalefi osnovali ovaj grad. Deset vekova kasnije, 1492. godine, inkvizicija ih je prognala iz Španije, odakle su krenuli u novu potragu za obećanom zemljom. Našli su je na Balkanu, u Beogradu, gde su proveli vekove. Nažalost, posledice fašizma nikada nisu sanirane. Od porodice Kalef pretekle su još jedino sestre Lidija i Breda, njihove ćerke i unuke.

Nažalost, za razliku od Aškenaza, Jevreja sa severa Evrope koji su bili majstori pisane reči, njihovi rođaci Sefardi bili su veliki pripovedači koji su vekovima prenosili narodne umotvorine, pesme i legende, na osnovu kojih se pouzdano moglo utvrditi trajanje na određenim mestima. Nažalost, većina sefardskih Jevreja pobijena je tokom nacističke okupacije.

- Mnoga sećanja su nestala sa nestankom dvadeset i šest članova moje porodice u Drugom svetskom ratu - kaže Breda. - Ipak, znam da najstariji pisani trag o trajanju Kalefa u Beogradu potiče iz 1800. To je grob, kameni sarkofag, sa imenom Eve Kalef.

Izvesno je, međutim, da Kalefi u Beogradu traju najmanje 300 godina. Mahom su se bavili trgovinom i bankarstvom, ali pravo da poseduju zemlju stekli su tek sredinom prve polovine prošloga veka, kada im je to odobrio Aleksandar Karađorđević. Upravo zbog toga je, kao znak zahvalnosti, posađena šuma u najlepšem delu Izraela, na putu od Tel Aviva prema Jerusalimu, koja i danas novi njegovo ime.


- Kao i većina Jevreja, i Kalefi su živeli na siromašnom Dorćolu, oko današnje Jevrejske ulice - priča Breda. - Znak da je neko uspeo u životu bio je to da je uspeo da se nastani iznad Dušanove ulice, a to što smo sestra i ja rođene i odrasle u Jovanovoj ulici, značilo je da smo pripadali sloju dobrostojećih. Otac Avram imao je nekoliko trgovinskih radnji, bio je vlasnik tri kuće u Jovanovoj ulici i imanja preko Save, na Babinoj gredi, na mestu gde se sada nalaze Sava centar i Beogradska arena. Ono što nacisti nisu zapalili ili zaplenili, komunisti su posle rata oduzeli. Do današnjeg dana ništa nije vraćeno.

Kalefi su prvu manufakturnu radnju otvorili u Višnjičkoj ulici, početkom prošloga veka, a zatim po jednu i u Vasinoj, Kolarčevoj i Ulici kralja Petra. U Gospodar Jovanovoj podigli su tri zgrade, na brojevima 1,3 i 5, dok su na području današnjeg Novog Beograda imali golemo imanje. Otac Avram je tamo kupovao zemlju jer je verovao da će se Beograd širiti upravo na tu stranu. Posle rata, jedine preživele naslednice ove stare porodice, sestre Lidija i Breda, vratile su se u mali deo stana nekadašnje kuće u Gospodar Jovanovoj ulici.

4
Breda Kalef i Plasido Domingo
U Bredinom sećanju naizmenično prolaze slike srećnog detinjstva u predratnom Beogradu i prizori užasa tokom rata.


- Pre rata, Beograd je bio najlepše mesto na svetu - kaže. - Išla sam u školu „Kralj Petar". Posećivali smo poslastičarnice, splavove i kupališta. Kupali smo se i tokom rata, na Adi Ciganliji. Sve dok pored nas nisu počeli da promiču leševi koje je Sava nosila.

5
Milka Stojanović, Radmila Bakočević i Breda Kalef
Breda podseća da ih je strašna sudbina zadesila i pred kraj rata, na Čukarici, tokom savezničkog bombardovanja. Bačene su tepih bombe koje su sravnile zgrade.

- Sestra i ja smo u poslednjem trenutku utrčale u jedan rov koji je, nakon pada bombe, bio delimično zatrpan - seća se. - Kada je Beograd konačno oslobođen vratile smo se u našu praznu kuću koju su Nemci opljačkali, a oslobodioci već zauzeli. Od čitave kuće dobile smo na korišćenje samo dve prostorije.

6
Breda i Oskar Danon
Stanje se popravilo docnije, kada je poodrasla, završila Muzičku akademiju i započela karijeru na sceni Narodnog pozorišta. U međuvremenu, udala se za arhitektu Branislava Simonovića, dobila ćerku Simonidu, koja danas živi u Kanadi i radi kao savetnik vlade. Sestra Lidija je i dalje živa, takođe ima ćerku i unuku.

- Trebalo je da moja Simonida preuzme prezime Kalef i spase ga od zaborava - kaže sa setom. - Nažalost, to nije učinjeno jer se i prezime Simonović polako gasi. Kako stvari stoje, Kalefi koji su ispisivali istoriju Beograda, uskoro će i sami postati deo nje.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati