Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Tema broja:

18. 03. 2012.  - Autor: Zorica Marković, Vlada Arsić

Usponi i padovi srpske diplomatije

Dijalozi, kako mnogi vole da kažu, menjali su granice, osvajali države, rušili poretke... Izgovorene reči u pravom ili pogrešnom trenutku, kako god, određivale su sudbinu jednog naroda. Ni Srbija nije izuzetak

1
Berlin, leto 1878. godine. Jovan Ristić, nekadašnji student Sorbone, sedi ispred ogromne sale. U njoj državnici predvođeni nemačkim čeličnim kancelarom Otom fon Bizmarkom odlučuju o sudbini evropskih naroda, između ostalog i Srbije.

Možda se i pita šta mu je to trebalo, ali je strpljiv, lobira i koordinira sa Beogradom, zna da mora da se izbori za „ispravku granica" Srbije, kako je to nehajno nazvao za Balkan do tada nezainteresovani Bizmark.

„Zavisi li svetski mir od srpskih granica?", pitao se Bizmark.

U to doba, Turska je gotovo nestala sa Balkana, Rusi su ih dokrajčili u San Stefanu, nadomak Carigrada, marta iste godine. Najavljeno stvaranje velike Bugarske, i to na insistiranje prijatelja - velike i voljene Rusije, izazvalo je uzbunu u Srbiji, ali i u Evropi. U Londonu već vide Ruse u Carigradu i na Dardanelima, ceo Zapad je nezadovoljan. Berlin je bio revizija Sanstefanskog ugovora.


Verovatno niko u Srbiji nije očekivao takve zahteve sa svih strana. Knez Milan zato šalje najbolju delegaciju kod Bizmarka.

Počeci - Sveti Sava prvi diplomata

Utemeljivač srpske diplomatije bio je Sveti Sava, najzaslužniji za osamostaljivanje srpske crkve. U trenutku kada je Rimokatolička crkva uporno nastojala da svoju jurisdikciju proširi što više prema istoku, uključujući i područja koja su nastanjivali Srbi, Sveti Sava je požurio u Nikeju kod Teodora Laskana, cara Vizantije. Objasnio mu je da će srpski narod ispaštati kao isturena brana pravoslavlja prema Zapadu sve dok bude bio bez svoje narodne hijerarhije. Tražio je da se hitno ojača srpska crkva tako što će dobiti sopstvenog arhiepiskopa. Takođe, tražio je da vrhovnog verskog poglavara ubuduće biraju srpski episkopi, što do tada nije bio slučaj. Svoju diplomatsku sposobnost izrazio je navodeći kao argument veliku razdaljinu između Srbije i Azije, opasnosti koje vrebaju na putu i zabrinutost za jedinstvo i snagu cele pravoslavne crkve. Car je uslišio sve njegove molbe i Srpska pravoslavna crkva je ubrzo stekla potpunu samostalnost.

„Ne smemo pristati na ulogu piona koja nam je data", pisao je Ristić. I nije pristao. Englezi su se jako protivili širenju i samostalnosti, a Francuzi su suzdržani. Ali on je gospodski izborio nezavisnost, knez Milan je državnički pristao na austrijske zahteve, da se izgradi železnica zbog njenog prodiranja ka Solunu, i prihvatio neke nimalo lake prohteve za privredu.

Njujork i London bruje: ovo je civilizacijska promena. Srbija je opet u evropskoj porodici.

Kraj februara 2012. Maratonski pregovori Beograda i Prištine su završeni. Srbija slavi to što je „pobedila politika i Kosovo i EU" jer će u regionalnom predstavljanju Kosova stajati zvezdica. Uz objašnjenje u fusnoti „da taj naziv ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom 1244..." Kosovske vlasti tvrde da je to, ipak, neposredno priznanje nezavisnosti. Svejedno, Srbija je iznova ispunila zahteve gvozdenog nemačkog kancelara, ovoga puta žene - Angele Merkel. Zbog nje nam je zimus bio odloženo dobijanje statusa kandidata za ulazak u Evropsku uniju.

Ova dva datuma važna su u istoriji srpske diplomatije, koja je prošle godine proslavila dva veka postojanja. Toliko je prošlo otkako je stvorena prva vlada sa popečiteljima. Prvi ministar inostranih dela bio je Miljko Radonjić, za kojeg kažu da ga je Karađorđe šamarao kad je stigao, a sve pošto je vojvoda Milenko odbio ponuđenu mu funkciju. I dok srpska diplomatija danas nastavlja možda jednu od najtežih bitaka: da izbori ulazak u EU i izbegne postavljanje novog uslova - priznanja Kosova, postavlja se pitanje koji su to najsvetliji i najteži trenuci srpske diplomatije? Gde je to bio uspon, a gde pad? I ko se to u večito protivrečnoj Srbiji može smatrati najboljim, a ko najgorim diplomatom?


Jovan Ristić je po mnogo čemu bez premca. I premda će se i danas neko zapitati šta bi bilo kad bi bilo, Srbija je na Berlinskom kongresu dobila ono za šta se vekovima borila - dobila je nezavisnost. Docent Filozofskog fakulteta Miloš Ković kaže da je za male zemlje uvek bilo važno da budu aktivne spolja.

- Glavno pitanje je pitanje ministarstva spoljnih poslova za male zemlje - kaže Ković. - Dok se neki otimaju za mesta ministra policije, diplomatija se na kraju skoro rutinski popunjava. Ali bez diplomatije nema ni države. Od Karađorđa do Petra I Karađorđevića, nekoliko pokoljenja srpskih diplomata ugradilo je svoje sposobnosti, znanja i patriotizam u stvaranje slobodne srpske države. Uprkos svim posrtanjima i greškama, celo to doba, od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata, bilo je veliko, herojsko doba srpske istorije i srpske diplomatije. U tom periodu se prikupilo značajno iskustvo koje je nasleđivala svaka nova generacija diplomata.

Ković kaže da se po značaju posebno izdvajaju doba Karađorđa i Miloša Obrenovića, kada su polagani temelji, i doba ostvarenja nacionalnog ujedinjenja od 1912. do 1918. Kada je reč o ličnostima, obično se izdvaja velika trojka: Ilija Garašanin, Jovan Ristić i Nikola Pašić.

4
Predvođeni velikim Karađorđem, koji je uistinu bio veliki vožd premda ne i najveći diplomata, postali smo prva balkanska zemlja koja je ustala i krenula u osamostaljivanje. Međutim, čak je i on znao važnost podrške velikih sila. Tražio je pomoć i Austrije, Rusije i Francuske. Svog saradnika protu Mateju Nenadovića poslao je u Rusiju da uspostavi ustaničke veze, a potom i da od Austrije nabavlja oružje.

Profesor sa Fakulteta političkih nauka Predrag Simić kaže da je upravo nekadašnji predsednik Praviteljstvujušćijeg sovjeta napisao prvi diplomatski dopis.


- Mateja Nenadović se obratio za pomoć Rusiji i svojoj zemlji ostavio jako dobar zapis - objašnjava Simić. - Karađorđev problem bio je jer je bio u sendviču stranih sila koje su bile na meti Napoleona. Srbija je morala da se okrene Rusiji i na njen savet je formirala prvu vladu. Nužda ga je naterala da digne ustanak u najgore vreme, kad je Evropa bila u vatri. Obratio se za pomoć i Napoleonu, koji nije imao ništa protiv nezavisnosti Srbije, ali nije bio za to da Rusija ima veći uticaj na nas - objašnjava Simić.

Kada je Rusija zaključila Bukureštanski mir, nakon rata sa Francuskom, u osmoj tački tog dokumenta prvi put se pominje autonomija Srbije. Dobijamo unutrašnju samoupravu i daje danak, ali ima i obavezu da se razoruža.

Nije se dugo čekalo na novu pobunu Srba. Knjaz Miloš podiže ustanak, ali već posle četiri meseca borbe shvata da diplomatijom može više da postigne. Zanimljivo je da je taj nepismeni čovek uspeo da dobije ogromne stvari bez ispaljenog metka. Sve više se shvatalo šta znači reč „diplomatija" i otvaraju se naša prva predstavništva u Bukureštu i Istanbulu.

- Miloš je pravi čovek svoga doba - kaže Ković. - Bio je prek, ljudima su letele glave zbog lepšeg odela, vodila se borba za vlast.

Taj i takav Miloš sultanu šalje poklone preko svog sekretara Avrama Petronijevića, posle usvajanja prvog Hatišerifa biva primljen na audijenciju kod sultana, a kod koga nije mogao svako i kada poželi. Čekalo se nedeljama.


Krajem tridesetih Srbija postaje bitna tačka za strane sile, Austrija prva šalje izaslanika, odmah zatim i Rusija i Velika Britanija. Miloš, međutim, čini veliku grešku, počinje da se oslanja na Britaniju, koja i šalje diplomatu da bi suzbila uticaj Rusije. Posledica je da je iz Srbije bežao ambasador, a onda i Miloš, a Rusija je ponovo prevladala. U Srbiju se vraća kao rusofil, jer je naučio lekciju.

- Sve što su tada stekli, stekli su uz podršku Rusije, jer nas Zapad nije hteo. Rusi su jačali balkanske narode zbog svojih ciljeva. Paradoks je da su liberalne zemlje podržavale Otomansko carstvo, da su se oni pitali ko zna gde bismo danas bili. Kulturni model Zapada smo usvojili, ali nam to nije pomoglo politički.

5
Međutim, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ i ambasador u UN Vladislav Jovanović pita se da li je to što je Srbija ostala nema za pozive da se priključi ustanicima iz BiH nešto izgubila ili prekasno dobila.

- Knez Miloš je striktno poštovao odluku Bečkog kongresa o održavanju teritorijalnog statusa kvo u Evropi. Da je status kvo mogao biti probijen bez ozbiljnije reakcije Svete alijanse svedoči Grčka, koja je posle oružanog ustanka protiv Turske 1827. stekla nezavisnost, i Belgija, koja se 1830. uspešno odvojila od Holandije i bila odmah prihvaćena kao nova država. Pitanje za istoriju je da li je nekooperativnost kneza Miloša na poziv vođa bosanskih ustanika Gradaščevića da se zajedničkim snagama oslobode vlasti Otomanske Turske bila uspešna odbrana stečenih prava Srbije ili propuštena prilika da se steknu još veća prava - pita se Jovanović.


Smena dinastija donela je nastavak razvoja zemlje. Aleksandar Karađorđević stvara institucije, gradi pravnu državu. Još nemamo vojsku, ali već imamo spoljnopolitički program Srbije - Načertanije Ilije Garašanina, san o ujedinjenju svih Srba. Iako nije postao zvanični program, ostao je glavni cilj - ujedinjenje hrišćana i Srba na Balkanu.

- Garašanin je veliki evropski državnik i političar, arhitekta srpske politike, na moderan način je vodio stranku. Uz prvog prosvećenog vladara Mihaila, prosvećen vladar i premijer vodili su politiku od ustaničke, lukave ali zaostale Srbije u evropsku državu. To je rezultat diplomatije - ističe Simić.

Profesor Simić kaže da se period od Miloša do proglašenja nezavisnosti može zvati „romantičnim periodom diplomatije".

- Suprotno knezu Milošu, njegov sin knez Mihailo prihvatio je ideju oslobađanja od Turske i diplomatski radio na savezu sa ostalim balkanskim kneževinama, ali ga je nasilna smrt u tome sprečila. Ideja o balkanskom savezu ga je ipak nadživela i 1912. postala politička i vojna činjenica. To pokazuje da neuspeh jedne diplomatske inicijative može da bude klica uspeha neke buduće diplomatske aktivnosti - kaže Vladislav Jovanović.


Srbija je za vreme Milana Obrenovića i dalje bila deo Osmanlijskog carstva, ali je imala opšte pravo glasa. Želja za ujedinjenjem je sve glasnija, a velike sile shvataju opasnost nakon što se Srbi dižu u Bosni. Iz Beča mu je poručeno da se kloni, što je i činio. Usledilo je pomenuto umeće Jovana Ristića. Srbija je u tom periodu često menjala kurs, od Austrije ka Rusiji i obrnuto. Milanov naslednik Aleksandar nastavlja da sarađuje sa Austrougarskom, ali uskoro menja kurs i vezuje se za Ruse.

a

Pokušaj - Marioneta sa titulom grofa

Ako se Jovan Ristić može smatrati najboljim šefom diplomatije kog je Srbija imala, njegov naslednik, Čedomilj Mijatović, po mnogo čemu bi se mogao smatrati jednim od najgorih. Neposredno po okončanju Berlinskog kongresa Ristić se suočio sa beskrupuloznim zahtevom Beča: ili će Srbija Austrougarskoj dati status najpovlašćenije nacije ili će se suočiti sa carinskim ratom, zatvaranjem tržišta monarhije za srpsku robu a time, verovatno, i sa slomom srpske privrede. Smatrajući da bi time Srbija došla pod punu kontrolu Beča, što je po svaku cenu trebalo izbeći, Ristić je kupovao vreme, odolevao ucenama i pokušavao problem da reši sklapanjem privremenih trgovinskih ugovora sa Rusijom, Italijom i Engleskom.

Suočen sa spoljnim, ali i unutrašnjim pritiscima, Ristić je podneo ostavku 1880. godine, a samo dve nedelje kasnije njegov naslednik Čedomilj Mijatović potpisao je ugovor sa Bečom. Na tome se, nažalost, nije završilo. Ubrzo potom morao je da prihvati i tajnu konvenciju sa Austrougarskom, koja je Srbiju praktično pretvorila u marionetsku državu. Sledili su novi zahtevi, ultimatum do ultimatuma, sve dok konačno, 23. jula 1914. godine, nije stigao i onaj koji nije mogao da se prihvati i čije je odbijanje, zapravo, i dovelo do početka Prvog svetskog rata.

Čedomilj Mijatović, za koga su pojedini savremenici tvrdili da je bio izraziti pragmatista i lišen svake predrasude, nije ostao bez nagrade za ovakvu politiku: car Franjo Josif proizveo ga je u grofa, ali sa ovako dobijenim zvanjem nesrećni diplomata nije smeo da se hvali u Srbiji čije je interese zastupao. Umro je u Londonu, pola veka kasnije, zaboravljen i siromašan.

Međutim, zbog ženidbe sa Dragom Mašin gubi poverenje Rusije, a Austriji se obraća odveć kasno. Austrougarska i Rusija znale su da se sprema atentat, ali je Srbija zbog loše diplomatije odlučila da „ih pusti niz vodu", kao što je rekao austrijski predstavnik.

Jedan od najturbulentnijih perioda Srbije došao je na početku nove ere Karađorđevića, koji su vodili zemlju kroz balkanske ratove i potom veliki rat.

Smena dinastija donela je demokratsku parlamentarnu monarhiju, ali pokušaj stabilizacije prekinuo je Carinski rat sa Austrijom, a zatim i aneksija Bosne, kao i potpuni prekid odnosa sa Srbijom. Naša zemlja kreće na jug, da oslobađa zemlju od Turaka. Prodor na jug je i cilj Austrougarske, žele Solun i izlaz na Egej.

Primarni cilj stvaranja balkanskog saveza za konačno oslobođenje dovodi do velikog uspeha balkanske diplomatije. Uz pomoć Rusije održao je neutralnima neprijateljske sile, što je dovelo do oslobađanja od Otomanskog carstva i smatra se izuzetnim diplomatskim uspehom.


Konfrontacija sa Austrijom nije mogla biti zaustavljena, a ruski car Nikolaj II potpisuje smrtnu presudu rečenicom:

„Srbija neće propasti, mi ćemo stati u njenu odbranu", što su i učinili tokom Prvog srpskog rata. Njenim angažovanjem ostaci srpske vojske spaseni su sa Krfa, posle povlačenja preko Albanije. Posle Oktobarske revolucije, Srbija počinje da se okreće Francuskoj i Engleskoj. Naša mala zemlja slavi se na Zapadu kao herojska, u Britaniji se slavi Dan Srbije i Dan Kosova. Ratni cilj Nikole Pašića je oslobođenje i ujedinjenje neoslobođene braće i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku ulogu tada je odigrala srpska diplomatija, a poseban doprinos imao je Mihajlo Pupin, lični prijatelj ključnog čoveka u SAD Vudra Vilsona. Pojedini istoričari smatraju da je uloga Milenka Vesnića, srpskog diplomate i ministra spoljnih poslova Kraljevine SHS, zaboravljena ali da je on, kao srpski kraljevski poslanik u Parizu, odigrao ključnu ulogu u građenju srpsko-francuskog prijateljstva. Između ostalog, kralju Petru I organizovao je trijumfalnu posetu Parizu.

Istoričari se slažu da bez tadašnje snage Srbije ne bi bilo Slovenije, a Hrvati bi ostali sa delimičnom teritorijom.

- Pupin je zaslužan za osamostaljivanje i posebno za stvaranje zapadne granice Kraljevine, jer je bio veliki prijatelj Vilsona. Koristio je lične veze i obratio se Vilsonu, koji se zalagao za samoopredeljenje i teritorijalno proširenje malih naroda. Bio je u delegaciji 1917/18, kad je Vilson definisao 14. tačku, u kojoj se direktno pominjemo - kaže profesor Simić.

Profesor smatra da je takozvani ženski faktor uticao na Vilsona.

6
- Vesnić, koji je vodio delegaciju u SAD, bio je oženjen Blanšom Ulman, ćerkom osnivača „Nešenel kontinental banke", koja se družila sa lejdi Vilson. Nije istraženo, ali je jako koristio te veze. Njegova supruga je bila veoma bogata i imala je uticajne veze. Margaret Mekmilan, unuka Lojda Džordža, u svojoj knjizi ga je nazvala jedinim civilizovanim Srbinom.


Nakon preimenovanja države u Kraljevina Jugoslavija i ubistva kralja u Marseju, Srbija pojačava prijateljske odnose sa Francuskom, koji doživljavaju zenit. Ona nas podstiče na stvaranje Male Antante: Rumunije, Srbije i Čehoslovačke. Stvara se i balkanski pakt sa Rumunijom, Grčkom i Turskom.

Srbija je konačno cenjena u svetu. Svoj doprinos u periodu između dva rata daju i profesionalne diplomate, ugledni pisci i pesnici: Ivo Andrić, Jovan Dučić, Milan Rakić, Rastko Petrović. „Pesnici diplomate" slati su u zemlje sa kojima Kraljevina nije imala dobre odnose, pa je Rakić, a onda Dučić boravio u Rimu, a Andrić od 1939. do 1941. godine bio u Berlinu.

- Andrić je pravi karijerni diplomata, u to vreme je bio zaista školovani ambasador, a ne pre svega pisac. U knjizi Miodraga Mitića „Poete u fraku" navodi se Andrićevo pismo jednom od prvih ministara spoljnih poslova Antu Trumbiću, koji je hteo da ga izbaci. Andrić ga je preklinjao da ga zadrži u službi, makar na nekom nižerazrednom mestu. A kasnije je stigao do ambasadora u Trećem rajhu. Postoji kontroverzna slika na kojoj se pored Dragiše Cvetkovića, pri potpisivanju pakta sa Nemačkom, vidi i Andrić. On je retuširan posle rata, a tek jesenas se pojavila slika na kojoj se on vidi u pozadini - kaže Simić.

On dodaje da je Rakić bio dobar diplomata, da su ga svi smatrali kompetentnim i da je Vesnić čak na Prvoj londonskoj konferenciji koristio Rakićeve dopise. Možda jedan od najboljih naših diplomata bio je i u delegaciji koja je išla kod Vilsona u SAD. O Crnjanskom postoji malo zapisa, dok je Dučić bio jako poznat. „Princ srpskih pesnika" nije nikad mogao da bude smenjen zbog popularnosti, pa je samo menjao ambasade.

Istoričar Dragan Bogetić, pak, smatra da je diplomatija socijalističke Jugoslavije nepravedno podcenjena jer se zaboravlja da koketiranje između Istoka i Zapada, u kome je samo jedan pogrešan korak mogao da znači totalni debakl, nije bilo moguće bez jasnog spoljnopolitičkog kursa i njegovog striktnog sprovođenja.

- Takva diplomatija i vrsni ambasadorski kadar omogućili su Jugoslaviji da u međunarodnim odnosima igra daleko značajniju ulogu nego što je to bilo realno, s obzirom na veličinu njene teritorije i njenu stvarnu ekonomsku i vojnu moć - ističe Bogetić i dodaje da su tokom Titove vladavine u Jugoslaviji dominirali srpski ministri inostranih poslova.


Poštovano je nepisano pravilo da, samim tim što je šef države Hrvat - mesto šefa diplomatije treba da pripadne nekome iz Srbije. Stoga su od 1953. do 1978. jugoslovensku diplomatiju predvodili Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac i Miloš Minić.

Kada je Koča Popović napustio fotelju načelnika Generalštaba JNA i prešao s neparne na parnu stranu Ulice kneza Miloša, u zgradu preko puta u kojoj ga je čekalo mesto ministra inostranih poslova, nije krio svoje zadovoljstvo što je uniformu zamenio frakom. Trebalo je da formira regionalni savez sa Grčkom i Turskom, članicama NATO-a. To vezivanje za zapadnu vojnu alijansu donelo je još nekoliko milijardi dolara pomoći Zapada.

- Jugoslavija je konsolidovala stanje u privredi i obezbedila visok stepen borbene gotovosti svoje armije. Koča Popović je bio i jedan od arhitekata Londonskog memoranduma o saglasnosti kojim je konačno razrešena Tršćanska kriza i ojačana međunarodna pozicija Jugoslavije. Iako Popović nije bio baš „zaljubljen" u nesvrstanost, svakako je bio jedan od idejnih tvoraca ove politike. Polazio je od toga da je bolje da Jugoslavija bude u krugu nesvrstanih zemalja nego u Varšavskom paktu - ističe Bogetić.

Nikezić je, na primer, učinio krupne korake u pravcu povezivanja Jugoslavije sa Evropom. I on je u nesvrstanima video nužno zlo.

- Vrhunac takve politike dogodio se za vreme Minića, „ministra nesvrstanosti". Miniću se pripisuje i potpisivanje Osimskih sporazuma, koji su bili u duhu Helsinškog dokumenta. Ovakva spoljna politika i te kako je uticala na to da „Jugoslavija ostane dugo u jednom komadu" - kaže Bogetíć.

Ekonomska kriza i ustav iz 1974, a onda i smrt „lepka" u liku Tita počinju da menjaju kako izgled Jugoslavije, tako i položaj njenih republika u svetu. Sve se okončava ujedinjenjem Nemačke, koja dobija šansu da pokaže snagu, zbog čega odlučuje da podrži secesiju jugoslovenskih republika.

Kako smo dospeli dotle? Šta se desilo sa diplomatijom?

- Devedesetih smo se srozali jer smo zaboravili na tradiciju srpske državnosti - smatra Simić. - Kad su diplomate dolazile u Srbiju, nikad ih nije primao Milošević. Nije hteo da primi američkog ambasadora, ni sovjetskog, ni poljskog. Čehoslovački ambasador je tri puta tražio audijenciju i pošto odgovora nije bilo, treći put je pitao da li je problem u njegovoj zemlji. Dobio je odgovor: „Milošević ne prima strane diplomate." Tek u proleće 1992. je pokušao da se okrene Americi, ali kasno je reagovao.

Pitanje je, onda, da li je uvek loše sedeti u hodniku, ispred vrata? I dokle ćemo sedeti pred vratima Evrope? Istoričari se slažu u jednom - to ne mora da bude uvek loše.

- Veličina Jovana Ristića je u tome što on u svom „antišambriranju" nije video omalovažavanje svoje zemlje, već šansu da je i na taj način učini prisutnom. O Slobodanu Miloševiću mogu postojati različita mišljenja, ali se ne može osporiti činjenica da je Republika Srpska, prva srpska državna tvorevina sa priznatim međunarodnim subjektivitetom stvorena preko Drine, njegovo istorijsko delo.


Profesor Simić kaže da su naše najbolje diplomate, pre svih Jovan Ristić, pravi primer kako treba koristiti sve veze.

- On je studirao kod Rankea, koji je napisao „Srpsku revoluciju". On, Gete, Lamartin učinili su Srbiju poznatom. Kad Ristić nije dobio prijem kod Bizmarka za važna pitanja, obratio se Rankeu i Beču, i uključio je bivšeg profesora u pregovore. Možemo stvoriti paralelu sa 20. vekom i današnjicom. Srbija mora da koristi veze, a ne da gleda ko su joj prijatelji ili neprijatelji, već da se vodi svojim interesima. I da vas podsetim, na engleskom je hodnik „lobi" i odatle potiče reč „lobirati". Ristić je bio srpski lobista, iako nije sedeo među delegatima.

Miloš Ković kaže da ne treba da razmišljamo o tome „da li je dobro sedeti ispred vrata".

- To je mesto koje je Srbiji najčešće pripadalo i tako će biti u doglednoj budućnosti. S druge strane, ne treba pristajati na ucene i poniženja - zaključuje Ković.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati