Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

16. 12. 2006.  - Autor: Ana Savić

I ONI SU BILI MALI - Jova Radovanović

Zlatno odelo: Nosio je zakrpe na laktovima i zato je sanjao da pred razred izlazi obučen u zlato. Kada se Jova Radovanović rodio, njegov 15 godina stariji brat pobegao je od kuće. U to vreme bilo je sramota da ti se rodi brat posle toliko godina. Brata je u početku bilo jako stid, ali je ubrzo zavoleo malog Jovu i nije se odvajao od njega.

slika
jova

Nekad i sad... Jova Radovanović

Jova je beogradsko dete i detinjstvo je proveo na, kako kaže, provetrenoj i lepoj Zvezdari.

- Četvrto sam dete u porodici, a osećao sam se kao jedinac. Sestra mi je bila kao majka, brinula je o meni. Bio sam mezimče. Odrastanje mi je bilo lepo, iako je to period velike nemaštine posle Drugog svetskog rata. U to vreme nije bilo igračaka i viđao sam ih samo na slikama. Ali otac mi je donosio kutijice od apotekara Đoke i od njih sam pravio sebi igračke o kojima sam maštao - seća se Jova, član nekada veoma popularne grupe "Sedmorica mladih".

Jednom se toliko zaneo u svom maštarenju da je makazama isekao stolnjak koji je imao po sebi jelene. Iskrojio je jelena, a kada su ga pitali šta je to uradio, Jova je odgovorio: "Secao sam kozu." Kao mali nije bio nemiran, ali je po polasku u školu postao živahan. Čak je ponavljao četvrti razred jer se udružio sa mangupima iz škole, koji su ga uzeli pod svoje. Za kaznu su ga prebacili u drugu školu, gde je Jova bio drugi čovek.

- Tada sam počeo da osećam sebe i svoje potrebe. U školi "Vojislav Ilić" otvorilo se sportsko društvo "Partizan", u kome se vežbalo na parteru i spravama i ja sam počeo da treniram. Čak sam osvojio i nekoliko nagrada na nivou grada. Baš sam bio zagrejao za to, sve dok se nije umešala muzika - priča Jova.

Taj momenat on poredi sa strujnim udarom. Iako mu je porodica bila jako siromašna, želja za muzikom je nadjačala. Jova je počeo da se interesuje za frulu, jer mu je taj instrument jedini bio dostupan.

slika 2
jova2

- Ocu nisam ni smeo da pomenem da mi kupi instrument koji je u to vreme bio jako skup. Ali pritekao mi je u pomoć moj drugar, sin advokata koga je otac tukao po prstima da bi svirao violinu, a on čovek nije imao sluha. On se zbog toga ponudio da meni pomogne i zamolio u muzičkoj školi da mi daju instrument na revers. Ubrzo sam uspeo da se upišem u muzičku školi "Stanković". To su bili moji prvi koraci - kaže Jova.

On priznaje da je odmalena žudeo da se dokaže. Želeo je da postane policajac kad poraste. U vreme njegovog detinjstva policajci su bili oličenje moći, milicija je predstavljala nešto najžešće i najjače. Želja da uspe u životu odrazila se i na njegove snove iz detinjstva, kojih se dobro seća.

- Ja sam za decu iz dobrostojećih porodica koja su sa mnom išla u muzičku školu bio beda. Nosio sam sako sa zakrpama na laktovima. Osećao sam se kao građanin drugog reda. I danas se sećam sna kako me učiteljica proziva, a ja pred ceo razred izlazim u zlatnom odelu - priča Jova.

Muzici se ozbiljno posvetio. Najpre je imao svoj bend, koji je bio vrlo uspešan, zatim ulazi u ansambl "Veseli bendžo", a onda i u grupu "Sedmorica mladih".

Izvor: Press / Foto: privatni album

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati