Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

19. 10. 2008.  - Autor: Piše: Vlada Arsić

Azbuka prirodnih lepota

Do Azbukovice vodi nekoliko puteva, ali kojim god da krenete, putovaćete dugo. Iz ovog zabrana omeđenog planinskim liticama i rekom Drinom, ljudi su godinama bežali, ali se polako vraćaju i počinju da koriste blagodati čistog vazduha, netaknutih predela i predivnih pejzaža

1
s

Ako se od Beograda uputite ka Ljuboviji, administrativnom centru Azbukovice, možete da birate kojim ćete putem ići. Jedan vodi preko Šapca i Loznice, a zatim se pored Malog Zvornika penje uz desnu obalu Drine. Do istog mesta se može stići i nizvodno. Preko Valjeva, Debelog brda i Rogačice, pa opet pored reke. Ovoga puta nizbrdo. Međutim, koji god pravac da izaberete, putovaćete daleko. Mnogo dalje nego što bi zaista trebalo. Treći pravac, onaj kojim biste iz Valjeva pregazili preko Medvednika, Stava i Pecke i kojim biste stigli barem sat ranije, još se gradi. A gradi se, kažu, godinama. Toliko dugo da je i ono davno završeno postalo staro i neprohodno.

Kao da se i time htelo reći da ste ovde nepoželjni. Ili, bolje rečeno, da celu Azbukovicu valja zaobići. I zato smo je valjda i zaobilazili. Od rata naovamo, prelepi kraj uz desnu obalu Drine je bio nemili zabran. Stešnjena između reke, s jedne, i surovih planina, s druge strane, Azbukovica je ostala bez puta, privrede, naposletku, i bez samih ljudi. Od 38.000 žitelja, koliko je opština Ljubovija brojala uoči rata, danas ovde živi upola manje stanovnika. Bilo bi ih, kažu, i manje da konačno ne prođoše ona vunena vremena. Da se od četničkog imena više ne zazire, da se opet na kućnom pragu može sedeti, od svojih ruku živeti i čist vazduh disati. „I jopet će biti dobro", vele gorštaci, koji u svakom zlu najpre neko dobro vide. Jeste da su nas zatirali, u nevolji zaboravili, ali barem ništa nisu pokvarili. I doista, Drina je i dalje onakva kakva je vekovima bila, planine betona ne vidoše, a lepota prirode, ta iskonska krasota koju samo čovek može narušiti kao da ponovo pred nama izvire. I opet ljudi dolaze, mladi ostaju, deca se rađaju. A više od toga, posle svega, mučno će im i trebati.

a

Narod oteran glasinama

Azbukovica se nalazi na krajnjem zapadu zemlje. Na severu se graniči s Loznicom, a na jugu s Bajinom Baštom. Od Republike Srpske je deli reka Drina, a od ostatka Srbije planinski prevoj Sokolskih planina, Bobije, Jablanika i Medvednika. Tesnac, za koji neki rekoše da je „bogu iza leđa", predstavlja predeo izuzetnih prirodnih lepota, mesto koje pruža idealne uslove za odmor. Nažalost, malo se ko ovde odmarao. Nesreća azbukovačkog kraja je dugo trajala. Ne samo da se nije dolazilo, da se nije gradilo, već se i ovdašnje stanovništvo glasinama teralo. Posle rata se godinama pričalo o podizanju brane, o izgradnji hidrocentrale, o potopu cele Azbukovice. Oni koji su mogli, bežali su na vreme. Oni što ostaše svoje vreme dočekaše. Jer ovaj kraj će, po svemu sudeći, ponovo procvetati. I pravi turistički hit postati.

Ono što država dugo nije primetila najpre je crkva uvidela. U podnožju Soko grada, poslednjeg turskog utvrđenja na Balkanu, pre dvadesetak godina je podigla manastir posvećen svetom Nikolaju. Hram je nov, ali su izgleda i običaji novi. Umesto vekovnog mira i tišine, svakog leta ovde vri kao u košnici. Više stotina dece iz svih krajeva Evrope dolazi na tradicionalnu mobu. Moba je, zapravo, stari i pomalo zaboravljeni običaj da se nešto dobro ili korisno uradi zajedničkom snagom svih članova zajednice. Deca naših iseljenika se druže s vršnjacima, upoznaju zavičaj predaka, uče jezik, a kući se vraćaju sa željom da se što pre ponovo vrate. Ovde se, međutim, prilično i radi. Monasi su vodu zajezerili i ribom napunili. Tu su i sportski tereni, mali bazeni, prosecaju se i uređuju pešačke staze. Umesto manastirskih kelija, izgrađene su savremene jednokrevetne sobe u kojima, kada nema dece, smeštaj mogu dobiti i drugi gosti. A odavde, kažu, možete kuda vam je volja.

Samo petnaest kilometara dalje je Mačkov kamen, spomen-obeležje bitke iz Prvog svetskog rata, zatim manastiri Čitluk i Tronoša, Banja Koviljača, Bela Crkva, Tršić i druge znamenitosti. Najbliži je, ipak, Soko grad, do koga se iz manastira stiže vijugavom stazom dugom oko kilometar i po. Tim putem smo se i sami uputili.

Do poslednjeg turskog uporišta idemo pešice, korak po korak, gledajući da nam što ne promakne. Smenjuju se proplanci i šumarci, pašnjaci i usamljene breze. Povremeno nam put presecaju i hladni planinski brzaci, zaustavljaju nas kupine s tek dozrelim plodom i poneka šljiva. Jedino ljudi nema. Doduše, tu i tamo, vidimo i poneku staju, ograđeni tor ili stado ovaca. Tu je valjda i čobanin, biće da ga je sunce poteralo u duboki hlad. Ipak, zalutati ne možemo. Visoko iznad nas, kao da para nebo, sija se pozlaćeni krst. Do njega nas vodi staza. Čas uska, čas široka. Negde jedva i pešaka propusti, negde bi se i kola mogla proterati. Pored nje, na svakih 150 metara, podignute male kapele. Građene od kamena, cigle i drveta, uklesane u stenu ili jednostavno smeštene pored puta. Pored svake zastanemo, dušu odmorimo i pomalo razmislimo. A kapelice su, zapravo, podignute u slavu Božjih zapovesti. Deset zapovesti, deset svetilišta. U svakoj je po jedna ispisana. Tu je i ikona, nekoliko svećica i poneki dinar. Za sreću, zdravlje i blagostanje. Tek kod sedme kapele, kod one što nas na greh preljube opominje, vidimo i svoj cilj. Brdašce obraslo gustom travom, a iznad njega već pomenuti krst. To je, dakle, Soko grad, utvrđenje za koje rekoše da mu nijedna vojska nije mogla doakati. Sve dok ga Turci 1862. godine sami ne napustiše i za sobom urušiše.

Dok gledate naherene zidine zarasle u korov, teško je i poverovati da je neposredno pred rušenje ovde živelo oko četiri hiljade ljudi, da je tu bilo pet džamija, da su postojale magaze, pijace, gradski trg i sve što je neophodno za život jedne varoši. A opet, kao da seni nekadašnjih žitelja i danas žive. Stojimo kraj krsta i posmatramo. Pola Bosne je pred nama, šume, oranice i vijugava Drina. Imate osećaj kao da ste na vrhu sveta. Sveta koji tek valja otkriti i dobro upoznati.

2
s2

Izgradnjom hrama u podnožju oštrih litica, vladika Lavrentije je skrenuo pažnju na ovaj kraj. Njegovim putem su krenuli i meštani. Nikola Knežević iz sela Vrhpolja je odlučio da na svojoj njivi, pored same Drine, sačuva uspomenu na nekadašnji život. Počeo je da sakuplja stare, drvene zgrade u okolini i da ih, jednu po jednu, sabire na jednom mestu. Da se narod podseti, da se nauči, da ne zaboravi. Nije mu, kaže, bila namera da ovde pravi kafanu, još manje da prima goste. Al' ko će ljudima zabraniti. Kad jednom dođu, žele da ostanu. I tako, vajati za pokazivanje ubrzo postaše i sobe za uživanje.

- Na 35 ari placa postavio sam osam vajata, dogradio u njima kupatila, ali je izgled ostao isti - kaže Nikola. - Sakupljao sam ih u okolini, ali sam za najveću zgradu, u kojoj je sada restoran, morao ići čak do Žagubice. Prvobitna želja mi je bila da samo ovde zadržim svoju decu, ali mi je drago što mojim primerom krenuše i drugi.

Nikola je svoje etno-selo u Vrhpolju podigao pored same reke. Njegov komšija, Karađorđe Ristanović, svoje „Ognjište" gradi na vrhu planine. Tu, na Nemiću, najpre je podigao manastir posvećen Svetoj trojici, a sada gradi i objekte za smeštaj gostiju, amfiteatar za kulturna dešavanja, neobične kule u vazduhu i koješta drugo. Nažalost, nismo ga kod kuće zatekli pa ne znamo ni gde će mu se naum zaustaviti. Ali, ne mari. I ovo što je započeto deluje impresivno.

U samoj Ljuboviji već nekoliko godina ništa ne radi. Nema privrede, nema posla, ali nema ni deponija, zagađivača i drugih „blagodeti" savremene civilizacije. Ono što do juče beše zlo, već koliko sutra bi moglo da postane dobro. A dobro je što se i svest ljudi polako menja, što konačno shvataju da pred kućom bogatstvo imaju. Za početak, dobro je i da se kuće više mrtvim kocem ne zatvaraju, da se mladi zavičaju vraćaju. Zajedno s njima će stići i turisti, a tada će se, valjda, i put dovršiti. Tek toliko da Azbukovica ne bude dalja nego što zaista jeste.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati