Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Srbija

30. 11. 2008.  - Autor: Piše: Vlada Arsić

Bobija, planina koju su streljali partizani

Narod sprečio da se poruši crkva četničkog vojvode, a vlasti zbog toga izbrisale Bobiju sa geografske mape. Crkva je sačuvana, sa njom i Račićeva škola, ali je "deblji kraj" izvukao narod, koga ovde gotovo više i da nema

1
s

Kada je Dragoslav Račić na vrhu Bobije podigao crkvu, a nešto dalje, u selu Gornje Košlje i školu, ni slutio nije da će ceo kraj time osuditi na propast. I ljude i planinu. Decenije su prolazile, a gora između desne obale Drine, Sokolskih planina, Jablanika, Medvednika i kanjona reke Trešnjice nije se smela ni pominjati, a kamoli posećivati. Toliki je, kažu, bio zločin i greh nesrećnog Račića.

Čak bi i oni retki avanturisti, oni što se u zabiti i bespuću najlepše osećaju, naposletku morali da objasne zašto ovde dolaze i ovim stazama prolaze. "Lepo je, može biti, ali zar lepote ne beše i na drugoj strani", pitaše oni što se o svemu tada pitaše. Srećom, i zločin i kaznu vreme netragom izbrisa, pa se već danas ovde povremeno mogu sresti i Englezi, Francuzi ili Amerikanci. A daće bog, kažu domaćini, da se ova planina uskoro pročuje i u samoj Srbiji.

a

Kako stići

Do vrha planine, Torničke Bobije, vodi makadamski put iz pravca Ljubovije, do koje je dele 34 kilometra. Najbliži asfalt je na Pašnoj ravni, poznatom vašarištu na putu od Valjeva do Bajine Bašte, do koje valja preći desetak kilometara prašnjavog druma. Planinari i dobri poznavaoci ovog kraja dolaze pešice iz pravca Debelog brda, a pešice se, iz suprotnog pravca i uzbrdo, može doći i iz pravca Rogačice, uz kanjon Trešnjice. Odakle god da dolazite, čeka vas mukotrpan put i prelep pogled na sve četiri strane sveta.

Bobija je jedan od gorskih vrhova Sokolskih planina, visoka nešto manje od 1.300 metara. Smestila se na krajnjem zapadu zemlje, a krase je četinarske i bukove šume, pašnjaci i proplanci. Najlepši su, kažu, vidikovci sa kojih pogled daleko seže, često i do neba Beograda. Najbolje se vidi noću, uoči Srpske nove godine, kada vatromet iznad Hrama Svetog Save obasja pola Srbije. Nažalost, ovaj prizor vidi svega desetak para očiju, istih onih što godinama dolaze na pravoslavni doček kod Pere Mićića, u Šumarsku kuću. Inače, za ovog čoveka nam rekoše da je jedan od najzaslužnijih što se magla iznad Bobije konačno podigla, ali kako i zašto, neće da objašnjavaju. Zapravo hoće, al tek kada se uveče okupimo kraj vatre, osvežimo šumadijskim čajem i založimo nečim što će se već u kući "naći". A dotad bi, kažu, valjalo i koju reč o selu reći, istom onom što se vekovima planinom proteže i čiji ljudi bez krivice greh okajavaju.

Gornje Košlje su jedno od najprostranijih sela u Srbiji. Čini ga osam zaselaka, a centar je na Košljanskom brdu, gde su se smestili četvorogodišnja škola i Dom kulture. Nažalost, prodavnice, ambulante, crkve, kafane i drugih obeležja seoskog centra ovde jednostavno nema. A nema ni puta. Iako su Košlje od Ljubovije udaljene svega tridesetak, a od Bajine Bašte i Valjeva jedva koji kilometar više, do prvog asfalta valja šipčiti najmanje desetak kilometara. A to je i razlog što ovdašnji gorštaci retko iznose svoje proizvode na gradske pijace. Jednostavno, makadam dobrano isprazni rezervoar, pa se put nikako ne isplati. S druge strane, kad neće breg Muhamedu, eto ti njega 'vamo. Nakupci krstare planinom, mašu staklenim perlama i za njih dobijaju pravo bogatstvo. Sir i kajmak otkupljuju za 60, odnosno 250 dinara, kilogram jagnjetine je svega dva evra, a dobra domaća rakija može se dobiti za 300 dinara. Ali, avaj! Dok jednu flašu kupuju, drugu počesto i sami popiju. Toliko, naime, traju pregovori o ceni i drugim uslovima trgovine, pa se domaćin počešće zagubi u završnom računu.

Košljanci nemaju put, ali se hvale strujom. Sami su rukave zavrnuli, bandere ukopali, a Elektrodistribucija je samo zategla žice. Nažalost, sem elektrike, sada u selo stižu i računi za televizijsku pretplatu, mada se ovde baš nijedan program ne može videti. Ali nije važno... Kako je bilo, dobro je i 'vako. A šta se sve dešavalo tokom posleratnih godina, možda je najbolje čuti od Nikole Obradovića, vremešne starine koja i danas povremeno radi kao zvonar Račićeve crkve.

- Poznato je da je Dragoslav Račić bio četnički vojvoda, pukovnik, komandant Kraljevske vojske za Srbiju - priča nam Nikola, u čijoj se kući Račić mesecima skrivao. - Tokom rata je često ovde boravio, ali niko ne pamti da je prema narodu neko zlo počinio. Štaviše, dao je da se na vrhu Bobije izgradi crkva brvnara, a u selu škola. Želeo je da se barem time oduži ljudima, koji su u najtežim vremenima iskazivali simpatije prema njegovoj vojsci.

A upravo su te simpatije dobrim delom odredile i čemernu sudbinu ovdašnjeg stanovništva. Ubrzo po oslobođenju, odlučeno je da se crkva na vrhu planine poruši, jer ju je, zaboga, podigao narodni neprijatelj! Međutim, narod se s tim nije složio. Plašeći se otvorene pobune, vlasti su privremeno odustale od rušenja, ali su naredile da se cela planina pošumi i ostavi bez puta. U još veću nemilost Košljani su pali krajem 1945. godine, kada je u zemunici na imanju Petka Obradovića pronađen odbegli vojvoda sa dvojicom svojih pratioca. Posle kraćeg oružanog sukoba Račić je ubijen, a već sutradan je ovde streljano i šestoro njegovih jataka. Među njima je bio i Nikolin otac.

2
s2

- Kako su se vlasti odnosile prema nama posle toga, nije teško pretpostaviti - seća se Nikola. - Brata Vidoja i mene su oterali u zatvor, a imovinu su otimali, pljačkali i uništavali. Sećam se i poreskih razreza sa kojima su praktično sve oduzimali. Jednostavno, želeli su da nas satru. U strahu od odmazde, niko nam nije smeo pomoći. Srećom, živ čovek sve izdrži, pa smo tako dočekali i da na mestu pogibije oca i Račića sada i spomenik stoji. Puno ljudi danas ovde dolazi, upisuje se u knjigu utisaka, čestita nam na hrabrosti... Ali, što reče narod, bilo - ne ponovilo se!

Sudbinu Obradovićevih potomaka dobrim delom proživljavali su i ostali meštani. Prosperitet i berićet su u širokom luku zaobilazili ovaj kraj, a priče o prelepim pejzažima, senovitim stazama, o nestvarnim kanjonima rečica Tribuće, Sušice ili Trešnjice šapatom su pronosili samo šumari, lovci i planinari. Tek početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je ovde stigao Mileta Mičić, poznatiji po imenu čiča Pera, slika se počela menjati. Preduzimljivi šef šumske uprave ubrzo je prosekao nove staze, iskrčio vidikovce, pored crkve napravio malu akumulaciju i tako doterao Šumsku kuću da putnik namernik danas u njoj i konak može dobiti. Počeli su da stižu i radoznali novinari, pa je i priča o iskonskoj lepoti prirode, neobičnim ljudima, prastarim običajima i đacima pešacima polako počela da se širi na sve strane.

Treba, međutim, reći da u Gornjim Košljama, zapravo, postoje dve škole: sem one Račićeve, na Razbojištu, radi i ona u zaseoku Greben. Obe su četvorogodišnje i obe jedva da bi i jedno odeljenje moglo napuniti. Za nešto više nauke valja namučiti i glavu i noge: do Pašne ravni, udaljene desetak kilometara, ide se pešice, a dalje, ka Rogačici, može i autobusom. Ako dođe. Oni hrabriji idu prečicom - niz kanjon reke Trešnjice, pored divljih jazbina i orlovih gnezda. Kažu da je ovaj kanjon, pored Uvca, poslednje stanište beloglavog supa u Srbiji. Za ljubitelje prirode to je svakako lep prizor, ali za nejaku decu, koja na putu do škole prolaze uskom stazom između stena i vode, svakodnevno putovanje je prava avantura.

Slađanu Spasojević, učenicu petog razreda, zatičemo kraj ovaca. Nije joj to obaveza, škola joj je na prvom mestu, ali ipak želi da pomogne roditeljima. Žao joj je što nema više dece u selu, što često do škole ide sama, a najteže je, kaže, kada sneg napada. Njena bivša učiteljica Vesna Arsenović odavno je prestala da gleda u nebo. Otkako je pre 13 godina u potrazi za poslom došla iz ravne Mačve, boravak u planini joj je potpuno promenio život. Najpre se udala, dobila troje dece, pa će uskoro, kako stvari stoje, u razredu imati više svoje nego tuđe dece.

3
s3

- Prelep je ovaj kraj - kaže Vesna. - Plašim se, međutim, da će pre nego što turisti dođu, pre nego što se ova lepota otkrije, planina potpuno opusteti, da će mladi otići, a stari poumirati. Šteta, jer ova planina ispunjava sve uslove da bi se i Nacionalnim parkom mogla nazvati.

Možda i može, mislimo u sebi. Samo da je ovde, kojim slučajem, poginuo neki od komunističkih heroja. Imali bi danas i spomen-obeležje, i puteve, i elektriku, i žičare... Nažalost, Bobija je ugostila pogrešnog čoveka, štitila ga svojim nedrima i skrivenim stazama, pa je valjda i razumljivo što je kaznu morala izdržati. Srećom, i zločin i kaznu vreme briše, pa će i ova planina konačno dobiti svoje mesto na mapi Srbije.

Izvor: PRESS

Tagovi

Komentari (2)

ostavi komentar
ljiljana [neregistrovani]
 [06.02. 2014., 21:22]

sme li se bar sad

Selo Gornje koslje je zaista tu ali selo o kome govorite je SAvkovic. Obradovici su iz Savkovica. Ako se bar sada sme napisati ime tog sela

Odgovori
Vidi odgovore
Sloba [neregistrovani]
 [31.01. 2014., 14:26]

Bobija

Najlepsi predeo, najlepsa planina, najbolji ljudi! Bobija!

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati