Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Istorija

04. 01. 2009.  - Autor: Piše: Miloslav Samardžić

Prijateljski pozdrav velikih neprijatelja

Kako je nastala zajednička fotografija ustaše i partizana, koja se na ovom mestu prvi put objavljuje u našoj štampi? Kako su nastajale zajedničke fotografije četnika i ustaša?

s1
s1

Partizani... Prvi put u štampi fotografija partizana i ustaše

Nedavno smo na ovom mestu objavili četiri fotografije na kojima se, jedni drugima, osmehuju Nemci i partizani. Bilo je to prvo objavljivanje ovakvih - iza sedam brava skrivanih fotografija u jednom visokotiražnom dnevnom listu.

Ovom prilikom, takođe prvi put u istoriji štampe u našoj zemlji, objavljujemo fotografiju na kojoj se rukuju i prijateljski osmehuju - ustaša i partizan.

Zajedničke fotografije ustaša i partizana skrivane su ne iza sedam, nego iza sedamdeset i sedam brava! Zapravo, komunisti su ih verovatno sve spalili, ali došlo je do neočekivane promene na drugoj strani. Ono što je decenijama bilo tajna, sada se u Muslimansko-hrvatskoj federaciji u Bosni i Hercegovini s ponosom ističe kao primer generacijama. Tako se na veb sajtu www. gracanica. org piše o masovnom prelasku esesovaca iz 13. SS „Handžar" divizije u Tuzlanski partizanski odred i 16. muslimansku partizansku brigadu u jesen 1944. godine.

„Sve do kraja septembra i tokom čitavog oktobra, partizanski su štabovi sa zadovoljstvom izvještavali o prelasku ljudstva iz 13. SS divizije u partizane", beleži ovaj izvor. Partizanima nije smetalo što su esesovci prethodno spalili na desetine srpskih sela u Sremu i potom u Bosni i što su zverski poubijali hiljade srpskih civila. To danas ne smeta ni bosanskim zvaničnicima, već naprotiv, oni ističu dobro naoružanje i obučenost esesovaca, kao i njihovu ključnu ulogu u velikoj bitki za Tuzlu decembra 1944. godine. Partizane, odnosno esesovce, u Tuzli su tada napadali četnici pod neposrednom Dražinom komandom.

„Od pobijenih komunista su najviše SS-ovci jer se to već vidi prema njihovom odelu", zapisano je u Operacijskom dnevniku Gorske kraljeve garde majora Nikole Kalabića za 25. decembar 1944. godine. Druga jedinica koja je odigrala značajnu ulogu na Tuzli bila je 18. hrvatska partizanska brigada - prepuna bivših ustaša.

Slika ustaše i partizana koju donosimo potiče, dakle, iz muslimanskih izvora, i to iz Cazinske krajine. Reč je o pripadnicima tzv. Huskine vojske. Husein - Huska Miljković bio je jedan od lidera cazinskih muslimana, čije ime u doba komunizma nije smelo previše da se pominje, dok se danas poredi s Fikretom Abdićem. Komunisti su ga se odricali jer je po propasti „Bihaćke republike", početkom 1943. godine, sa svojoj jedinicom, koja je na momente imala i preko 2.000 ljudi, prešao na suprotnu stranu, u formacije „Nezavisne Države Hrvatske". Od kapitulacije Italije septembra iste godine, Huska Miljković ponovo počinje da se nećka na koju će stranu. Najpre se opredeljuje za četnike i njegov ideolog, učitelj Kozica, na zajedničkom skupu u selu Vrsti, na putu Bihać-Cazin, izjavljuje:

s2
s2

Četnici... Vojvoda Drenović sa dvojicom domobrana i ustašom

„Hvala vam, braćo, i dobro nam došli. Mi smo srećni što smo doživeli da se opet nađemo u bratskom zagrljaju i saradnji. Priznajemo da smo dosta zakasnili, ali se nadamo da ćemo ipak stići kuda smo naumili. Danas se mnogima otvaraju oči i, na našu radost, sada nas većina oseća da je naša sudbina vezana za Srbe i nacionalni pokret, a ne za ustaše koljače i tirane komuniste".

Rad vojvode Momčila Đujića s Huseinom Miljkovićem odobrio je lično Draža i uskoro su u Cazin poslate grupe četnika s oficirima za vezu. Ali, onda počinju da dolaze i delegacije iz Zagreba, na čelu s Pavelićevim ministrima Vrančićem i Alajbegovićem. Miljkoviću su obećavane kule i gradovi da se mane Srba i on se lomi januara 1944. godine. Već 1. februara u Cazin dolazi „zloglasni krvolok ustaški pukovnik Juco Rukavina" - kako se izrazio vojvoda Đujić izveštavajući Dražu - sa 16 ustaških oficira koji su imali da preuzmu komandu nad „Huskonom vojskom".

Rođeni brat Juce, Ivo Rukavina, bio je komandant partizanskog Glavnog štaba za Hrvatsku. Da li je ta okolnost imala značaja ili ne, tek, Husein Miljković obnavlja razgovore i s partizanima, koji ga već u noći između 2. i 3. februara ponovo primaju u Komunističku partiju. Miljković je pozvao na razgovor i mučki ubio Miloša Bekvu, komandanta četničkog odreda s Petrove gore, da bi potom njegovi ljudi opkolili i napali četnike u selu Vrelu (pri tom su izvukli deblji kraj).

Rasplet je izgledao ovako: onih 16 ustaških oficira ostaje kod Miljkovića, on hapsi učitelja Kozicu, zaduženog za vezu s četnicima, i celu svoju vojsku ponovo prevodi u partizane. Tu se Husein Miljković poslednji put preračunao jer je i ovaj prelazak usledio prerano. Naime, Nemci su krenuli u kaznenu ekspediciju na Cazinsku krajinu, a Miljković je onda poginuo od „svojih muslimana", kako je Đujić izvestio Dražu 13. aprila 1944.

Prema tome, ovaj prijateljski snimak ustaše i partizana nastao je u jednom od dva perioda prelaska Huskinih partizana u formacije NDH i obratno. Takvih situacija tokom rata bilo je mnogo i „Huskina vojska", 16. muslimanska i 18. hrvatska brigada predstavljaju samo neke od primera. A pretapanje ustaških i komunističkih jedinica jedne u druge je samo jedna od okolnosti u kojoj je dolazilo do njihovih prijateljskih susreta. Kada se sve uzme u obzir, zajedničkih fotografija partizana i ustaša mora biti na stotine i one će se tek otkrivati.

s3
s3

Zdravica... Vojvoda Uroš Drenović s domobranima i ustašama u hotelu „Bosna" u Banjaluci 1942. godine

Temu o saradnji ustaša i komunista ostavićemo za neku drugu priliku da bismo sada odgovorili na pitanje: kako su nastajale zajedničke fotografije ustaša i četnika? Preciznije, reč je o dvema fotografijama koje su ranije preštampavane iz knjige u knjigu, a danas se stalno objavljuju na internetu pa se stiče utisak da ih je bezbroj. Na obema je rezervni poručnik vojvoda Uroš Drenović, komandant Četničkog odreda „Kočić", s nekolicinom hrvatskih domobrana, s tim što se u oba slučaja na slikama pojavljuje po jedan ustaša, prepoznatljiv po crnoj uniformi.

a

Domobrani, a ne ustaše

Komunisti su po pravilu pisali da su četnici potpisali sporazume s ustašama. Međutim, svi sporazumi potpisani su s civilnim predstavnicima NDH, obično sa županima, kao i s hrvatskim domobranima, koji su se smatrali regularnom vojskom NDH. Četnički odredi, raspoređeni duž granica svojih oblasti, sprečavali su upade ustaša, na koje se sporazumi nisi odnosili. Takođe, tolerisanje slobodnih srpskih zona unutar NDH smatrano je znakom njene slabosti. U istočnoj Bosni, gde je hrvatska vlast bila samo simbolična, nije bilo potrebe za taktiziranjem i ovde sporazuma sa NDH nije bilo. Najzad, u ovo doba, i sve do kraja 1942. godine, četnici iz zapadne Bosne nisu se nalazili pod Dražinom komandom.

Dokumenata o zajedničkom učešću četnika i ustaša u borbama protiv partizana nema, dok postoje, na primer, nemačka dokumenta da su se partizani i ustaše borili „rame uz rame" protiv četnika.

Odlazak vojvode Drenovića u okupiranu Banjaluku leta 1942. godine, kada je nastala jedna od pomenutih fotografija, posledica je potpisivanja niza ugovora - bilo ih je desetak - između Bosanskih četničkih odreda, kojima je komadovao Rade Radić, i „Nezavisne Države Hrvatske". A ugovori su, s druge strane, posledica izbijanja građanskog rata između četnika i partizana u zapadnoj Bosni. Do proleća 1942. godine, ovde su položaje prema ustašama i domobranima zajedno držali i četnici i partizani, a onda su se potonji izdvojili i napali četnike. Uskoro dolazi do podele teritorija: zapadno od linije Kozara-Drvar ostali su partizani i tu je srpski narod doživeo još jedan strahoviti talas genocida. Istočno od ove linije teritorija pripada Bosanskim četničkim odredima, koji strategiju prema Hrvatima definitivno utvrđuju na konferenciji održanoj 7. juna 1942. Prema rečima advokatskog pripravnika Branislava Lazičića, šefa propagande Komande Bosanskih četničkih odreda, napad komunista „prisilio je vođe vojno-četničkih odreda da se osiguraju bar prema Hrvatima i da na taj način zaštite narod od daljnjeg klanja". Lazičiću nije bilo po volji što se u potpisanim sporazumima priznaje NDH, koja „ne priznaje srpskog naroda". On je rekao da je to učinjeno iz nevolje, krivicom komunista, a da Hrvati za svoja nedela „moraju platiti kad-tad".

U raspravi koja je usledila, svi učesnici konferencije složili su se o osnovnim pitanjima: da su potpisani sporazumi zaustavili genocid nad Srbima, da je priznavanje NDH samo formalno i da Hrvatima ne treba verovati, da su na ovaj način mnogi Srbi spaseni od zatvora, logora, zbegova, itd.

Na novoj konferenciji četničkih komandanata, održanoj 1. i 2. jula, zadatak da postavi „referenta za odnose prema NDH", tj. oficira za vezu, dobio je upravo Drenović. On je taj zadatak preuzeo na sebe i tako su nastale dve pomenute fotografije. Drenovićev stav o ovom pitanju bio je sledeći: „U pogledu akcije protiv Hrvata prosta je stvar - dokle je jak vanjski front, mi ne možemo ništa, jer će im njihovi saveznici (Nemci) pomoći i mi moramo biti oprezni. Sada je vreme kad narod treba nešto da radi jer ja ne mogu lagati narodu da će nešto doći i da će neko poslati, i ja računam samo s onim što mi imamo. Mi moramo što dalje izigravati ovu politiku, dok ne pukne front, a onda..."

Izvor: PRESS

Tagovi

Komentari (1)

ostavi komentar
Radonja Kolarić [neregistrovani]
 [12.02. 2015., 00:56]

Ispravka

Gore u tekstu se pominje Miloš Bekva. Zapravo, to je Mišan Mišo Bukva iz Vojnića. Jedna neverovatna biografija, poput onih koje danas viđamo na bioskopskom platnu.

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati