Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

01. 02. 2009.  - Autor: Piše: Vlada Arsić

Krvnik sa osmehom na licu

Nada Šakić, najmonstruoznija žena ubica u logoru Jasenovac, mirno provodi starost u Hrvatskoj. I pored pregršt dokaza, sud u Zagrebu ju je oslobodio krivice i tako pokazao zašto je 1998. zatražio njeno izručenje kada i sud u Beogradu. Zašto Srbija danas ponovo ne traži jednog od najvećih zločinaca nad našim narodom?

s1
s1

Pravda je spora, ali dostižna! Nažalost, u slučaju Nade Šakić, bivšeg čuvara ženskog kazamata u Staroj Gradiški, polusestri ustaškog zločinca Maksa Luburića i supruge Dinka Šakića, zapovednika logora u Jasenovcu, pravda ne samo da nije ispunjena, već je dobrim delom izvrgnuta i podsmehu.

Kada su sredinom jula 1998. godine vlasti SR Jugoslavije zatražile od Argentine njeno izručenje, sa istim zahtevom je požurila i Republika Hrvatska. Pokazalo se, nažalost, da njen zahtev nije motivisan željom da se sudi osvedočenom ratnom zločincu, već naprotiv, da se upravo zaštiti od izručenja i najavljenog suđenja u Jugoslaviji. Županijski sud u Zagrebu je već naredne godine odbacio sve dokaze protiv Šakićeve, proglasio je nevinom i oslobodio krivice. S obzirom na to da se gospođa u poodmakloj starosnoj dobi nije smela vratiti u Argentinu (u strahu da bi je nova domovina ponovo mogla izručiti, ovoga puta Jugoslaviji), ostala je u Hrvatskoj gde se o njoj i dan-danas revnosno staraju. Umesto na robiji, Nada Šakić uživa sve privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina.

slika

Užas... Procenjuje se da je u hrvatskim radnim logorima umoreno više od deset hiljada dece

Ko je, zapravo, Nada Esperanca Šakić, rođena Tambić? U knjizi „Jasenovac na sudu", autora dr Milana Bulajića, vrsni istoričar i pravnik navodi da je rođena u Livnu, 4. avgusta 1926. godine. Njena majka je bila udata za Ljubomira Luburića, oca jednog od najvećih ustaških krvnika Vjekoslava Maksa Luburića, a posle smrti muža se preudala za Jozu Tambića, s kojim je izrodila još troje dece. Osnivač logora smrti u Jasenovcu Maks Luburić, sredinom oktobra 1942. godine u dužnost uvodi i svoje dve polusestre, Zoru i Nadu, koje se ubrzo pokazuju dostojne prezimena Luburić. U ženskom logoru „Stara Gradiška", u kome je za svega tri godine ubijeno skoro 80.000 žena i dece, Nada Tambić je bila jedna od najvećih zlotvora.

- Imala je svega 16 godina kada je došla u logor - sećaju je se preživeli zatvorenici, i dodaju: - Bila je crnka, visoka, lepa i uvek u ustaškoj zelenoj uniformi sa opasačima, pištoljem i kamom u čizmi. Na licu joj je često blistao osmeh, ali je to moglo prevariti samo one koji bi je prvi put sreli. Vazda je bila žedna krvi, patološki uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda.

U Muzeju žrtava genocida u logorima smrti „Stara Gradiška" i „Jasenovac", Nada Tambić-Šakić je identifikovana po fotografiji u ustaškoj uniformi sa upraviteljicom logora Marijom Majom Buždon. A upravo su one, po sećanju logoraša, zajedno sa Božicom Obradović bile takozvana „crna trojka" koja se najviše hvalila počinjenim zločinima. U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja, nesumnjivo je utvrđeno da su počinile niz ubistava i svirepih mučenja nad logorašicama, zbog čega je Maja Buždon osuđena na smrt. Nažalost, Nada je uspela da pobegne iz zemlje, emigrira u Argentinu i izbegne odgovornost za počinjena dela.

- Uvek je imala osmeh na licu i nisam je se plašila, sve dok me nije išibala korbačom kada sam počela od gladi da skidam parče zida - seća se Ljiljana Ivanišević, koja je u logor dovedena kao dete. - Međutim, šibanje korbačem, trganje minđuša sa ušiju i premlaćivanje batinom bili su bezazleni gresi u odnosu na ono što je ova žena monstrum svakodnevno činila.

Logoraši se sećaju da je jednom prilikom, nakon molitve u katoličkoj crkvi u dnu logora, sedela na klupi u parku. Ispred nje, na jedno dvadesetak metara, jedna mlada zatočenica je metlom čistila lišće sa staze. Bez ikakvog povoda, Nada je izvukla pištolj i ubila je na licu mestu. Nastavila je potom da sedi kao da ništa nije bilo.

s2
s2

NEKAD I SAD... Nada Šakić sa najboljom prijateljicom Majom Buždon, upravnicom ženskog logora u Staroj Gradišci (slika levo) i „Globusova" fotografija iz ove godine

Ljubomir Mihajlović, jedan od retkih preživelih zatočenika ustaških logora u Sisku, Staroj Gradišci i Jasenovcu, svedoči da je lično gledao kako Nada Šakić kolje jednu logorašicu na stepeništu glavnog ulaza u Kulu.

- Pošla je za njom skoro nezainteresovano, a onda ju je munjevito, levom rukom, uhvatila za kosu, da bi joj desnom prerezala grkljan - seća se Mihajlović. - Nakon toga se malo „utegla", rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije.

Nada Sakic je izbegla ruci pravde, a to bi se moglo reci i za njenog supruga Dinka. Iako se pola veka nakon izvršenih zločina bivši zapovednik Jasenovca našao pred sudom, iako je pravosnažno osuđen na 20 godina zatvora, mnogi će ovu presudu nazvati i ironijom sudbine. Naime, Argentina je 1998. godine Šakića izručila Hrvatskoj, da bi mu naredne godine Županijski sud u Zagrebu izrekao presudu zbog ratnih zločina. Proglašen je krivim jer je kao komandant logora naređivao i sprovodio mučenja i ubijanja logoraša i nije sprečavao i kažnjavao zločine potčinjenih ustaša. Osuđen je i zbog toga što je lično, hicima iz pištolja, ubio četvoricu logoraša i naredio vešanje 22 civila.

I mada se Šakićevoj osudi malo šta moglo zameriti, njegovo robijanje, a posebno smrt i način na koji je sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj, i danas su predmet brojnih kontroverzi. Naime, kaznu je služio u Lepoglavi, u ćeliji sa visokim komforom, sa televizorom i kompjuterom, kako bi mogao da piše memoare. Omogućeno mu je da više puta mesečno može da izlazi iz zatvora i viđa se sa suprugom, a kada mu je zdravlje narušeno, prebačen je u bolnicu Dubrava. Nakon smrti je sahranjen u ustaškoj garderobi, sa svim počastima Katoličke crkve i njegovih pristalica.

a2

Za Hrvate nema dokaza

Državni advokat u Zagrebu Radovan Santek je svojevremeno demantovao da je Centar „Simon Vizental" dostavio izjave svedoka koji su videli Nadu Šakić kako ubija logoraše.

- Sem toga, ni zvanični Beograd nije dostavio materijale koji bi teretili optuženu, niti se bilo ko iz Srbije odazvao pozivu za saslušanje od istražnog sudije Županijskog suda - rekao je Santek nakon oslobađajuće presude Šakićevoj. Međutim, Efraim Zurof, direktor Centra, tvrdio je da je Zagrebu dostavljen sav dokazni materijal koji je, sasvim izvesno, bio dovoljan da se dokaže njena krivica.

Njegova supruga, životna saputnica i ideološka sledbenica, prošla je još bolje. Nakon tromesečne istrage, Županijsko državno tužilaštvo je zaključilo da nema dokaza protiv Nade Šakić, te je puštena na slobodu. S obzirom na to da se osumnjičena nije mogla vratiti kući i da je bila skromnog materijalnog stanja, država Hrvatska je preuzela i obavezu njenog staranja i smeštanja u starački dom. Bio je to još jedan šamar istini i pravdi.

- Osjećam se izvrsno, pravda je pobjedila. Sretna sam što sam došla u svoju zemlju, što mi je bila najveća želja. Ostajem u Zagrebu do puštanja na slobodu mog supruga - izjavila je Nada po izlasku iz zatvora.

Kada je na televiziji videla Šakićku na slobodi, „prelepu ženu i velikog monstruma", Jovanki Aleksić-Bobić, zarobljenoj partizanki sa Kozare, davno zakopana prošlost vratila se pred oči.

- U „Staroj Gradiški" bilo je puno majki sa malom decom. Deca su otimana a Nada Luburić ih je oblačila u ustaške uniforme i primoravala ih da u stroju pevaju: „Mi smo deca malena, sve ustaše prave, za Hrvatsku daćemo naše mlade glave." Bila su to srpska deca koja su slata za Nemačku. I danas se sećam te scene kada majke vrište, udaraju se u grudi i trče za vozom koji polako odmiče. Najupornije majke, dobro se sećam, Nada Šakić je zaustavljala kamom i bajonetom. Spremna sam da o svemu tome svedočim, ali za to, očigledno, više niko ne mari - pričala je Jovanka.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati