Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

19. 04. 2009.  - Autor: Mihailo Medenica

Kako smo kalili Novi Beograd

Slobodan Ristanović (77) jedan je od 142.400 udarnika koji su na močvarištu između Beograda i Zemuna napravili najveći posleratni graditeljski poduhvat. Bilo mu je 17, radio je zanesen idealima, ništa mu nije bilo teško. Seća se kako rukovodioci nisu mogli da ih ubede da se malo odmore i kako su ih devojke pobedile u malterisanju...

1

Sve je isto kao i tog aprila - samo što odavno više ništa nije isto kao i tog aprila 1948. godine, kada je Dunav plavio ustave, dan mirisao na okasneli sneg, a poplašena jata divljih gusaka zauvek napustila gnezda u savskim rukavcima, na močvarištu između Beograda i Zemuna...

- Bije vetar s reka, kovitla i nosi pesak od svukud, 19 omladinskih brigada postrojeno podno male bine kod Ušća, kad negde, čini mi se usred govora Batrića Jovanovića, neko od starijih akcijaša poče pesmu, a hiljada grla je nastavilo: „Gradili smo pruge, al' to nije dosta, gradićemo Beograd da bude k'o Moskva" - zastade Slobodan, kao da se misli ima li svrhe i bilo kakvog smisla u vreme imaginarnih vrednosti pričati o zanesenosti idealima, kojima je podignut najveći mauzolej na Balkanu - Novi Beograd?!

2

Slobodan Ristanović, 60 aprila stariji u odnosu na onaj kada se kao jedan od 150 omladinaca Prve šabačke brigade, predvođene Brankom Tomaševićem 1948. i Stojanom Petrovićem 1949. godine, obreo na najvećem gradilištu poratne Jugoslavije.

Opismenjeno 10.000 brigadira

Opismenjeno 10.000 brigadira

Iako je 904 brigada, odnosno 142.400 ljudi radilo, kako Slobodan reče uraganskim tempom, briga za čoveka, što međusobna, što države, bila je na prvom mestu. Čak je i Josip Broz znao da prekori poslovođe da „smire tempo rada" jer uzalud sve ako omladina izgubi zdravlje na gradilištima. - Radilo se od šest sati izjutra do jedan posle podne, uz dvadesetominutnu pauzu za užinu. Posle ručka i popodnevnog odmora, u logorima su bile organizovane pozorišne predstave, omladinske priredbe, zanatski i majstorski kursevi, sijaset klubova, sekcija, biblioteka... - kaže Ristanović. On danas, kao doktor filoloških nauka i čovek koji je radni vek proveo u prosveti, s naročitim ponosom ističe - za samo dve godine, dakle '48. i '49, više od 10.000 brigadira potpuno je opismenjeno u školama koje su bile organizovane pri svakom od pet logora, koliko ih je bilo u Beogradu. Vikendom se nije radilo i tada su za ljude iz unutrašnjosti bili organizovani obilasci Beograda, odlazak u pozorišta, muzeje, zoološki vrt, izletišta...

Ovo je, kako kaže, priča o herojskim vremenima i ljudima koji su ga učinili takvim, i njegov lični dug prema nezaboravu graditeljima Novog Beograda!

- Samo nas 150 moglo je za Beograd, a odziv na akciju bio je barem dvostruko veći! Danas možda zvuči neverovatno kada kažem da su prekobrojni plakali i molili da pođu i oni, ali tako je bilo. Jednostavno, manjkalo je alata, oskudevalo se u hrani... - nogu pred nogu i reč po reč niz ulicu Omladinskih brigada, koja se tako zove baš po njima, srednjoškolcima koji su je utirali, u čast.

- Popakovali smo se u one teretne furgone voza i pravac prestonica. Tih dana, jedna za drugom, pristizale su kompozicije iz svih krajeva Jugoslavije, desetine brigada iz svake republike, nije se pitalo da li treba, već koliko treba. Na stanici nas je sačekao vodič, zadužen za nas Šapčane, i poveo put omladinskog logora. Ko je šta imao od prtljaga u ruke, pa peške za njim: stanica, gvozdeni most i dalje do logora „Jože Vlahović" koji se nalazio ispod današnjeg Sportskog centra „11. april" (desetak kilometara, prim. aut). Gazimo pustaru, cipele pune peska, ali nikom ne pada na pamet da zakuka. S pesmom nas pozdravljaju stariji drugovi, s pesmom im otpozdravljamo. Stižemo posle nekog vremena, smeštamo se u jednu od 25 baraka predviđenih za 70 brigada, po dve u svakoj, u proseku. Drveni dvospratni kreveti postavljeni slamom i po ćebe svakom. Hoćemo odmah na gradilišta, ali kažu da odmorimo, počećemo sutra, ima posla dovoljno - kao da se još i danas trka s vremenom, jedva pratimo sedamdesetsedmogodišnjeg „kustosa" najveće postavke socrealističkih umetnina na otvorenom. Nikad od nas udarnici...

3

- Jutrom smo zadužili alat, to što ga je bilo, i pošli na prvi zadatak: kopanje, nasipanje i betoniranje temelja prvih zgrada na Novom Beogradu, poznatih kao „paviljoni", dole, u Tošinom bunaru. Za svaku današnju novobeogradsku stopu nasuto je po tri i po metra peska crpljenog iz reka i ručno dogonjenog do gradilišta. Sve ovo bilo je premreženo privremenim kolosecima kojima smo gurali vagonete s materijalom od gradilišta do gradilišta. Učili smo posao radeći ga, snalazili se praveći alatke koje su nedostajale, a bile su nam potrebne...

Studenti i 2.000 koksanih peći
Studenti i 2.000 koksanih peći

Slobodan se priseća da su rukovodioci radova oktobra 1949. godine procenili da Studentski grad ipak neće moći da bude završen te godine, kako je prvobitno planirano.

- Pozna jesen, počinju prvi snegovi, gole fasade... Nije se moglo raditi po takvim uslovima. Međutim, studentske brigade Ekonomskog, Filozofskog i Prirodno-matematičkog fakulteta, po završenim ispitnim rokovima, polete na gradilište, ne obazirući se na upozorenja da je suviše hladno i kasno da se bilo šta promeni u činjeničnom stanju. Navale na posao, a u to se neko seti kako da zagreju paviljone: koksane peći, nalik bubnjarama, samo što se u njih ložio kameni ugalj. Za dva dana i dve noći majstori širom zemlje napravili su 2.000 takvih peći i isporučili brigadirima. Napolju veje, paviljoni bez prozora i vrata a u njima - kao u košnici. Ispalo je sve kako treba, mada sam ubeđen da niko ne bi odustao od posla i da nije bilo peći - prepričava Slobodan jednu od udarničkih epizoda.

Verujte da rečima ne mogu da vam opišem tu posvećenost i nepokolebljivost da se posao, nešto veliko za narod i državu, završi po svaku cenu i bez primisli na umor ili, daleko bilo, odustajanje. Rukovodioci su gledali da nas prištede, ali smo mi forsirali uraganski tempo, bodrili jedni druge i priskakali u pomoć gde god je trebalo, ne gledajući je li naš deo posla ili nije!

Eto, pomenuti paviljoni, reč je o petospratnicama, a jedan jedini kran koji je u to vreme radio na Novom Beogradu bio je na gradilištu zgrade Vlade FNRJ, potonji SIV 1, koji je rađen u isto vreme, kao i Studentski grad i hotel „Jugoslavija", uostalom. Dakle, nema krana, nema mehanizacije, a mi lepo od dasaka napravimo „tragače", nešto kao bolnička nosila, natovarimo na njih cigle, malter, beton... sve što majstoru na spratu treba, pa trkom gore i još brže dole, da natovarimo ponovo.

Devojke zajedno s nama, nisu se ni u jednom poslu odvajale niti rekle „teško je to za nas". Pamtim heroine iz studentske brigade Filozofskog fakulteta „Dragica Pravica", potukle su nas u malterisanju paviljona Studentskog grada, a pre toga nijedna od njih nije uzela mistriju u ruke... Kao ni mnogi od nas, rekoh već, učili smo radeći i gledajući kako malobrojni majstori to čine - presecamo priču pitanjem da li je „najveći sin naroda i narodnosti Jugoslavije" obilazio svoje omladince koji su zakleti njemu, partiji, ali ponajviše utopijskoj ideji o pravdi, jednakosti i besklasnom društvu gradili njegov najveći legat - novi grad u pustahiji međurečja Save i Dunava.

4

- Jeste, čak četiri puta. Sećam se da je 1. januara 1949. primio delegaciju graditelja Novog Beograda i zadržao ih na ručku, iako je protokolom bilo planirano tek kratko viđenje. Pamtim da je voleo da dođe u iznenadnu posetu gradilištima, ali ne zato da bi nas uhvatio u kakvoj nepravilnosti, već da bi izbegao ceremonije i svečane dočeke. Sećam se kada smo posle paviljona i rada na utvrđivanju dunavske obale prebačeni na SIV i kada se usred posla odjedared stvorila neka gužva, vidim svi trče nekud i čujem skandiranje: „Tito, partija"!

Shvatim o čemu je reč, potrčim i ja da ga vidim, a on, onako da se našali, kaže: „Tiše, omladinci, možda je neki Bugarin u blizini pa će izvestiti kako skandirate protivu mene", aludirajući na pritisak koji smo u to vreme trpeli zbog odbijanja rezolucije Informbiroa i špijune kojih je bilo na sve strane. Uvek bi nas pitao: „Je li teško, drugovi omladinci?", a mi bismo uglas odgovarali: „Nije", ali ne zato što je on to želeo da čuje, već zato što nam zaista nije bilo teško! Imali smo cilj i imali smo ideale, svega ostalog je manjkalo, ali to je ništa kada imate ova dva - kako se ne složiti s njim kada smo saučesnici svakodnevice u kojoj samo ideala i ciljeva manjka, sveg ostalog ima na pretek - i sve je uzalud!

Prošeta i sad Slobodan Ristanović, dvostruki udarnik kojeg je učiteljska struka 1951. odvojila od Beograda i zapatila u bosanske vrleti, pa 1971. vratila u jasle novog grada da zajedno stare, svojim gradilištima, iako već tri godine ne živi na Novom Beogradu.
- Kažete li nekom, kad eto tako stanete pred neku od zgrada u čije ste temelje srasli, da ste je baš vi zidali?!
- Ne, a i zašto bih? Prošetam da još jedared čujem bat pijuka, pesmu i ono: „Treba li pomoć, druže"?!

Stan, i više od toga

Stan, i više od toga

U naselju „Belville" od 30. juna do 12. jula ove godine uživaće sportisti - učesnici Univerzijade 2009. Pre i posle toga, novi, moderni i po mnogo čemu jedinstveni kompleks biće na raspolaganju Beograđanima, kao novi znak prepoznavanja i simbol Novog Beograda.
Investitori i graditelji „Belvillea", naselja na ukupno 260.000 kvadratnih metara, insistiraju na tome da nije reč samo o novim zgradama i stanovima, već o drugačijem konceptu gradnje i života kakav Novi Beograd do sada nije imao.

- Pažljiv izbor materijala u izgradnji doneo je kao rezultat proizvod srednje više klase, a kombinacija prirodnih materijala i vrhunske tehnologije omogućila je dugotrajnost upotrebe i garanciju kvaliteta - kaže Slobodan Mihajlović, izvršni direktor firme „Blok 67 Associates", investitora kompleksa „Belville". - Primenjena su najsavremenija rešenja u zvučnoj i toplotnoj izolaciji. Veličina kompleksa i broj izgrađenih jedinica omogućili su nam da u nabavci materijala postignemo dobru cenu i da tako u stanove ugradimo kvalitetnije elemente nego što bi to inače bio slučaj u ovakvim naseljima.

Investitori kažu da je baš sve u ovom kompleksu podređeno udobnosti, prijatnom ugođaju, kvalitetu života njegovih stanovnika. Spoljni položaj stanova, od garsonjere do četvorosobnih, sa terasama i obiljem svetla, funkcionalnost zajedničkih prostora, imaju za cilj da se u svakom delu naselja oseća opuštena i prijatna atmosfera. Tavanice u stanovima visoke su 2,75 metara, a vrata 2,45m, što zajedno sa velikim staklenim površinama ostavlja utisak prostora i širine. Kompleks je priključen na gradski toplovod, a u svim stanovima ugrađeni su klima-uređaji. Kroz kompletno naselje prolazi optički kabl koji garantuje najviši kvalitet telefonske i internet komunikacije i kablovskog televizijskog signala. U svakom ulazu instalirana su po dva moderna lifta, ali i generatori koji omogućavaju napajanje pri nestanku električne energije.

- Ovo naselje ima i naglašenu ekološku dimenziju, zbog čega smo posebnu pažnju poklonili spoljašnjem uređenju - kaže Mihajlović. - Prostor između zgrada projektovan je kao povezana celina, gde su zelene površine ispresecane stazama i ispunjene sadržajima, uključujući i prostor za igru najmlađih. Sav taj prostor urediće investitor, a i održavaće ga u određenom narednom periodu, jer želimo najpre da naši stanari uđu u uređen i humanizovan prostor, a zatim i da pokažemo da je briga o zgradama i okolini briga svih koji u njima žive.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati