Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

12. 07. 2009.  - Autor: A.M.

Životna ispovest Eve Ras: Nisam skinula gaće da bi ga Tito šiljio

Broz je bio osvetoljubiv, znao je za mene. Pozvana sam na Brione na večeru, ali nisam htela da odem. Pa, nisam se obnažila na filmu da se njemu digne! I sada je grozno kao u vreme komunizma, opet smo u diktaturi, samo što je ona sada žuta umesto crvene

1
1

Od momenta kada se skinula u čuvenoj sceni iz filma „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT", gde crna mačka spava na njenoj zadnjici, Eva Ras ne prestaje da intrigira javnost. Uvek je volela da „laje" i govori šta misli. To ju je mnogo koštalo, pa tako danas, i pored najznačajnijih filmskih nagrada, ali i priznanja iz oblasti književnog i slikarskog opusa, nema nacionalnu penziju.
Uz to, nijedan izdavač u Beogradu neće da objavi njenu knjigu. Eva Ras kao da je navikla da se u životu spotiče. Jedva je preživela sopstveno rođenje, pa su je umesto u inkubatoru držali u rerni, a zatim je za života sahranila sve najbliže, roditelje, muža i ćerku. Boluje od raka, a nedavno je iz očajanja htela da se ubije. I posle svega stvara i smatra da je život najdragocenija stvar. Poslednjih godina sve manje glumi, a sve više piše. Nedavno je objavljena njena nova knjiga „Devojka koju nisu naučili da kaže ne", u kojoj je glavna junakinja njena pokojna ćerka Kruna. Za Pressmagazin Eva priča zašto se od rođenja oseća kao državni neprijatelj, kako je odbila da ode kod Tita na Brione i zbog čega se oseća kao da i sada živi među komunistima.

Zbog čega sebe smatrate žrtvom komunizma?
- Čim sam se rodila bila sam državni neprijatelj. Stalno sam živela u lažima. Bilo je potpuno isto kao sad, ko se ne šlihta vlasti, njemu ne ide. Ništa se nije promenilo, sad mi je isto tako grozno kao u vreme komunizma. Prvo je moja majka bila žrtva pošto su je proglasili za državnog neprijatelja, a onda i ja kao njeno dete. Bila sam škart, metiljavo, mršavo dete, kratkovida sa debelim staklima na očima, a sedela sam u zadnjoj klupi. Moja mati je postala državni neprijatelj jer je bila jako lepa žena, potpuno ista kao Sofija Loren. Bila je vaspitačica, razvedena, i stanovali smo u zabavištu. Kad su Rusi došli da nam oslobode zemlju od fašista, u zabavište je ušla Crvena armija. Kapetan Vasja se prepao da će vojnici da siluju moju majku i rekao joj da odmah napusti zabavište sa decom. Kad su došli partizani, jedan komunjara, koji je oštrio kurac na nju, iz osvete je opanjkao da je ona napustila zabavište zato što je fašista i zato što nije htela da bude sa ruskom oslobodilačkom armijom. Tek 1963. godine smo saznali da je optužio majku jer nije htela da bude sa njim. Do tada nije mogla da se zaposli, da ima državni posao, ništa... Posle su je rehabilitovali.

Emisija Olje Kovačević od pre nekoliko meseci vas je prilično povredila zbog voditeljkinog stava prema žrtvama komunizma, pa ste u „Politici" napisali kolumnu tim povodom. Smatrate li da i danas osećamo posledice Titove vladavine i da su komunisti još u vlasti?
- Gledam pre neki dan Dnevnik na RTS-u. Deset minuta o jednoj usranoj izložbi o poklonima koje je drug Tito dobijao! To ne bi moglo da se dešava da vladajuća koalicija to ne podržava. Mene je sramota zbog ove koalicije i boli me kurac što postoji zakon po kojem oni mogu da rade to što rade. Svi u vlasti su komunisti. Titovi pioniri su sad porasli i vladaju nama. Dok smo mi mislili da obaramo Miloševićevu vlast tokom desetogodišnje šetnje, oni su sebi grabili mehanizam Titove vlasti koji je držao Milošević i vratili zemlju unazad. Mi uopšte nismo napredovali.

Kako gledate na aktuelizaciju problema nasledstva i penzije Jovanke Broz?
- Njima je mnogo lepše da se novine pune problemima Jovanke Broz nego mojim, vašim i problemima onih koji seku prste i ne znaju šta će.

a
Otac mi je bio gej, ali to nije moj greh
Vaš otac je krio da je bio homoseksualac. Kada će Srbija moći da prihvati homoseksualizam kao normalnu pojavu?
- On je bio homoseksualac u vreme kada je to bila jeres, a bio je i Jevrejin. Mi imamo vladare koji huškaju narod i zato homoseksualizam ne može da prođe u Srbiji. Kao što niko ne osuđuje plavooke i crnooke, tako i homoseksualci moraju da imaju legitimitet kao plavooki. Ja to znam na mom primeru. Mene je otac začeo sa 18 godina, kada još nije znao da je homoseksualac. Ali kad se oženio sedam godina starijom ženom, mojom majkom, od koje se posle i razveo, upropastio joj je život. Otišao je u partizane da pobegne od odgovornosti. Ja danas u demokratskom društvu smem da kažem da je moj otac bio homoseksualac, a to nije njegov greh, a nije ni moj.

Vi niste bili miljenica tog vremena i režima?
- Kad sam uspela da se proslavim, to su proglasili crnim talasom. Kad je u Puli prikazan „Ljubavni slučaj službenice PTT", meni je pokojni Nikola Popović, producent, rekao da treba da idem na Brione na večeru kod Tita. Rekla sam da neću da idem. Nisam ja skinula gaće da se njemu digne kurac, već sam se obnažila da unapredim svetsku kinematografiju - da se umesto pornografskih elemenata iz ljubavnih filmova pojavi jedna zdrava balkanska žena, koja kada vodi ljubav nema nikakvu odeću jer joj je tako lepše i tako se vodi ljubav. I nisam otišla, jer sam imala predstavu, a i da nisam, ne bih otišla. Onda su mi svi rekli da kad maršal zove ne može da se kaže „ne", a ja sam rekla da ću ja i posle njega biti glumica. Tito je bio osvetoljubiv, znao je za mene. Tako je nastao crni talas. Vaša generacija misli da je to pravac u jugoslovenskoj kinematografiji. Ne, mi smo bili onemogućeni da radimo. Posle svetskog uspeha ja ništa nisam snimala dve godine, a film remek-delo „Biće skoro propast sveta" bio je zabranjen na najodvratniji način. Imali smo premijeru i posle toga se više nije prikazivao, kao da je neuspešan.

Po čemu pamtite Titovo vreme?
- Komunizam je pola stanovništva zemlje denuncirao. Ima li išta jezivije? I sada dešava slično. Zavađaju nas.

Kako vam izgleda trenutna politička situacija?
- Zemlja je u strašnom stanju. Kako mogu da verujem Vladi koja je sastavljena od koalicije koja je usisala sve male partije. One su se prodale Demokratskoj partiji. Mene je živ sram da predsednik Srbije bude i moj predsednik. Za mene, koja nikad nisam bila u političkim strukturama, predsednik Srbije je i predsednik DS. Pa to je meni strašno. On bi trebalo da bude predsednik svima, i meni koja sam protiv njega, a ne da nosi barjak da je predsednik DS. Dakle moja zemlja nije više moja zemlja već samo njegova, jer ja nisam u njegovoj partiji. Isto je radio i Koštunica. Oni su zloupotrebili to što smo mi hteli da svrgnemo Miloševića. Iskoristili su svoje položaje i mi ih više ne zanimamo. I zato, može Mirko Cvetković, koji je sporiji i od mene, da kaže da će morati da se smanje plate. On je pion. Nikad za njega nisam čula i odjednom je predsednik vlade. I hoće da prikažu da sam ja, i meni slični, protiv Evrope. Nisam, ali ako će nas Evropa primiti preko njih, onda i ne želim u Evropu.

Dobili ste mnoge nagrade i priznanja kao glumica, a sada i kao pisac. Niste dobili nacionalnu penziju. Kako se osećate zbog činjenice da svaki sportista koji je osvojio neku medalju, a mnogi su nepoznati široj javnosti, automatski ima pravo na nacionalnu penziju, a vi kao Eva Ras to nemate?
- Mnogi umetnici koji su se ostvarili samo na jednom planu su je dobili, a ja sam trostruku slavu donosila ovoj zemlji, ali mi to ništa ne pomaže. Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju posle drugog konkursa. Bilo mi je strašno što sam predala papire, a ispalo je da sam neka izlapela baba koja ne zna gde je i ko je i da tražim nešto što mi ne pripada. Kada su deljene penzije drugi put, ja je ne bih ni tražila jer sam prvi put odbijena, ali mi je tada ministar Voja Brajović rekao da je došlo do greške u koracima i da će biti sve u redu. Pošto je Voja moj kolega, i počeo je u Rasovom pozorištu, gde ga je video Aleksandar Đorđević pa mu je dao ulogu Tihog koja ga je proslavila, ja budala, podnesem papire. Čuvam spisak 300 ljudi koji su je dobili, od toga ja za 250 nikad čula nisam.

Kako sada gledate na vaš pokušaj samoubistva. Hteli ste da skočite sa Brankovog mosta.
- Kada sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na most i nisam skočila samo zato što mi je Bog dao u zadnjem času pameti. Pomislila sam koja je to sramota da se ja nisam ubila kada su mi javili da mi je dete od 24 godine umrlo i sad ću zbog Tadića da se ubijem! I tako sam sišla sa mosta. Jedno vreme nisam radila ništa. Bila sam u depresiji. Onda sam krenula da lečim sebe. Jedne noći sam pomislila kako se dešava masa samoubistava, pa i sama sam išla na most i imala neko iskustvo. O samoubicama je štampa pisala ogavno, a društvo umesto da im pomogne odjedanput je protiv nesrećnika, što je strašan podatak. Ali to govori o onima koji vode ovu zemlju. Pa ne mogu oni da se prave naivni kad čovek seče prst i da ih ne zanimaju štrajkovi! Kakva je to vlada, kakva je to zemlja koja ne reaguje na to što njeni građani ne žive dobro? Tako sam počela da pišem najnoviju knjigu.

Zbog čega psujete kada se dotaknete političkih tema?
- To je najkraći put da se kaže da ne mogu oni svojom diktaturom sve da nas unište.

Kako danas živi Eva Ras?
- Bog me još drži. Ni kancer me nije ubio. Za mesec dana sam napisala roman. Živim fantastično, jer još mogu da ustalasam narod.

Bolujete od raka. Kada ste saznali za bolest rekli ste da ste hteli da vas „dokusuri".
- Tri godine uopšte nisam išla kod lekara. Odlučila sam da umrem i od tada sam napisala dva najbolja romana. Onda sam objavila te romane, a i dalje nisam umrla, iako su tegobe bile strašne. Kada se svaki dan susrećete sa svojom krvlju, to je strašno i gore je od bolova.

3
m

Da li se u Srbiji film može snimiti bez politike?
- Ne može. Pa pogledajte „Sveti Georgije ubiva aždahu". Za realizaciju tog filma su potrošili kao za pedeset filmova od kojih bi barem pet bili dobri, da su dali darovitim mladim ljudima da ih prave. Dušan Kovačević, producent, više nema veze, iako je talentovan pisac. Potpuno je zaveden od politike. Film počinje rečima „po istinitom događaju". Pa ko od nas može da zna istiniti događaj svog dede o Cerskoj bici? Kakva je to neviđena glupost!

Šta mislite o radu Ministarstva kulture na čelu sa Nebojšom Bradićem?
- Slaba sam prema njemu, jer kad sam studirala dramaturgiju, on je bio na drugoj godini. Kad god se sretnemo on se šali kako sam mu mlađa koleginica. Volim njegove režije, nemam ništa protiv njega, ali mi se ne dopada što se prlja politikom. U knjizi sam mu dala jednu malu ulogu. Kada glavna junakinja hoće da se ubije, on se pojavljuje i kaže da nema ničeg na ovom svetu što on ne bi učinio za nju. Međutim, ne učini ništa jer simbolizuje vlast koja je prljava. Čak i kad mu napišem pozitivnu ulogu, ona ne može biti pozitivna jer je sa političarima.

Kako vidite ove prostore u budućnosti?
- Mi smo ponovo u diktaturi, umesto crvene, sad je žuta. Pa šta znači to da nas neprekidno truju da je serija „Ranjeni orao" fantastična i kako narod otkida na to? To je znamenje drugog vremena, a sad neko hoće da dokaže da je srpski narod izgubio pamet i da voli seriju u kojoj je pravilo da devojka koja nije nevina može da se uda za starkelju koga igra Dragan Nikolić, ili ćemo pilotu otkinuti nogu da bi ona imala za koga da se uda. Nemojte me zajebavati!

Izjavili ste da vas boli ku.. c za NIN-ovu nagradu i da je to list intelektualnih drkadžija. Mislite li i dalje isto?
- Prvi roman sam objavila sa 30 godina i u NIN-u je osvanuo članak jer sam bila kandidovana za Oktobarsku nagradu u pozorištu, sa sedam znakova pitanja, jer otkud ja da budem kandidovana?! Čitajući NIN došla sam do toga da je to list intelektualnih drkadžija, kao što je i sada. Pa oni su povodom pedesotogodišnjice NIN-ove nagrade za književnost seli i većali koja su od tih dela preživela. Zaključak je da ih je jako malo. Pa ako je četrdeset dela bilo za bacanje, kako su i sami priznali, zašto među njima nema ženskih autora, kad su već tako loša?

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati