Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

ekskluzivna ispovest: MILOJKO PANTIĆ, sportski komentator

07. 02. 2010.  - Autor: Veljko Miladinović

Kako da navijam za Partizan, oni su strano telo u Srbiji

Za vreme SP u Nemačkoj pitali su me da li gledam prenose. Rekao sam da gledam i patim. Nije problem u tome što nisam ja tamo, već što su tamo oni za koje je najveća manifestacija kojoj su prisustvovali pre Svetskog prvenstva bio vašar u Šapcu ili Topoli

1

Ovaj intervju najteže je predstaviti na papiru. Upečatljivi glas Milojka Pantića svemu što govori daje potpuno drugačiji smisao. To je glas koji je uspeo da se veže za „najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala" u Bariju 1991, tako da danas čak i klinci koji se nisu rodili u to vreme znaju da se „nebo otvorilo" kada je Zvezda pobedila Bajern i da je „Darko Pančev zlatna kopačka Crvene zvezde". Iako dugo nije prenosio neku veću utakmicu, na „Fejsbuku" se 5.000 ljudi učlanilo u grupu da Pantić prenosi SP u Južnoj Africi. Verovatno bi mnogi od njih to želeli kako bi mogli da se smeju očekivanim lapsusima i metaforama „stare škole sportskih komentatora".
- Znam šta je „Fejsbuk", ali nisam čuo za tu grupu - kaže nam Milojko Pantić na početku razgovora koji vodimo u „Maderi", gde su se decenijama okupljali poznati Beograđani, prvenstveno zvezdaši, gde on i danas ima „svoj sto". Dogovaramo se da prvo razgovaramo o sportskim komentatorima, pošto ima mnogo toga da im poruči.

a
Ja joj čestitam, a ona me pita: „Na čemu mi čestitate"
U Štutgartu 1986. sam osedeo kada sam napravio najveću grešku u karijeri. Čitavih pola sata nisam ukapirao kako sam veliku grešku napravio. Naša Snežana Pajkić je nosila identičan dres kao Francuskinja Anet Seržan. Bio sam gore na vrhu, nisam mogao da vidim lik. Francuskinja je bila među vodećima, a u jednom trenutku je počela da pada. Ja sam sve vreme mislio da je to Sneška. U poslednjim metrima odbranila je sedmo mesto i ušla u finale. A ja sam sve vreme pričao da je to naša Sneška, tada još juniorka, iako je ona bila deveta i nije prošla dalje. Posle trke došla je na komentatorsko mesto. Ja joj čestitam, a ona me pita: „Na čemu mi čestitate". Ja kažem: „Pa na sedmom mestu, ušla si u finale. Eto, ona još od uzbuđenja ne zna da je prošla dalje". Tek tada sam video na velikom ekranu da je Anet Seržan sedma, a Snežana Pajkić deveta. Ohladio sam se. Malo je falilo da dobijem infarkt. Ne postoji način da se izvučete iz takve situacije.

- I za vreme SP u Nemačkoj pitali su me da li gledam prenose. Rekao sam tada da gledam i patim. Nije problem u tome što nisam ja tamo, već što su tamo oni za koje je najveća manifestacija kojoj su prisustvovali pre Svetskog prvenstva bio vašar u Šapcu, Topoli, Kosovskoj Mitrovici, i što su tamo oni koji su odrastali uz pesme kraljice folka Cece Ražnatović. Današnji komentatori se oslanjaju samo na internet, biflaju neke nebitne podatke i jednostavno gledaocu ne dozvoljavaju da prati igru. Jedan od tih reportera počne priču kako je neki igrač bio u jednom klubu, pa je prešao u drugi za velike pare. Odjednom, stvori se gužva pred golom, a komentator kaže: „Izvinite za trenutak, ovde može pasti gol". A posle toga kaže: „Da nastavim misao". To je katastrofa. Komentator je najviše zvanje u novinarstvu i komentator ne može da bude neko ko je početnik, već čovek koji ima znanje i iskustvo da može da prokomentariše neki događaj. Ja sam na početku karijere tri godine čekao da prvi put dobijem mikrofon u ruke. Prvo sam radio isključivo na sređivanju agencijskih vesti. Onda sam učio šest meseci da pravim filmske vesti. Posle toga sam godinu dana sedeo uz svaki prenos pored kolega Vladanka Stojakovića i Dragana Nikitovića i učio posao.

Zar ne postoji bar neko od mlađih komentatora u kome vidite potencijal?
- Sećam se da je Aca Stojanović došao kod mene kada sam honorarno prenosio utakmice za BK televiziju i dao mi svoj snimak. Videlo se da ima žicu za reportera, ali da ne poznaje fudbal. Rekao sam mu da mora da se druži sa trenerima i da uđe u filozofiju igre. Što sam mu rekao tada, važi i sada. Vidim da ga je ponela slava, da mu je najvažnije kakve će lokne da mu budu. A on je jedini koji je vredan pomena.

Da li, ipak, smatrate da ste deo tog uspeha Crvene zvezde iz Barija 1991?
- Ja sam bukvalno bio 12. igrač Zvezde. Nedavno sam se vraćao sa skijanja iz Italije i na prelasku iz Slovenije u Hrvatsku, kada je trebalo da platim putarinu, čovek me pogleda i kaže: „Pantiću, legende kod mene ne plaćaju". Praktično smo bili deo te ekipe. Bio sam tu kada se Dejo žalio da ga „bole primicač". Ili kada je Dragiša Binić, koji je bio jedan od ključnih faktora u toj ekipi Crvene zvezde, pred utakmicu protiv Grashopersa udario novinara. On se, kako ga bog dao, obračunavao s ljudima na svoj način. Udario je dopisnika „Večernjih novosti" iz Ciriha pošto je nešto pisao o njemu.

Po gradu kruže legende o vašim lapsusima. Vi se doskoro niste javno deklarisali kao zvezdaš, ali je to decenijama javna tajna. Da li je tačno da ste na jednom derbiju rekli: „Evo igrača Partizana, a evo i naših"?
- To ne da je legenda, nego nemam reči. Na početku interneta otvorili su stranice da gledaoci prijavljuju lapsuse sportskih komentatora i nastala je lavina izmišljotina. Kao za onog reportera, što je rekao: „Boksuju crnac i belac, a crnca ćete prepoznati po belim čarapama". A meni su to za partizanovce i naše pripisali pošto sam ja 1991, kada je Zvezda postala prvak Evrope i sveta, prenosio te utakmice. Da je Partizan osvojio Evropu, ja bih sa istim emotivnim nabojem prenosio te utakmice. Iako nisam partizanovac. Jesam zvezdaš. Niko od nas nije rođen kao komentator. Svi smo nekada bili na tribinama. Konkretno, za Zvezdu sam navijao zbog Šekularca. I kada sam bio mlad, pre Drugog svetskog rata, gledao sam utakmice gde su igrali Rajko Mitić, Mrkušić i celo društvo koje je posle rata prešlo u Zvezdu. U Partizan su dovedeni igrači iz cele bivše Jugoslavije, ljudi koje nisam znao. Normalno da sam navijao za svoje. Ali šta znači to za koga navijaš. Pitao sam Vladanka Stojakovića za koga navija. On mi je ispričao priču o Šestiću. On je dao gol Vest Bromvič Albionu kada je Zvezda ušla u finale Kupa Uefa. Stojaković je direktno prenosio sa dočeka na aerodromu i pitao ga je: „Druže Šestiću, dali ste gol koji je Zvezdu uveo u istoriju evropskog fudbala, kako to komentarišete?" A Šestić je odgovorio: „A dao sam ga, jebiga. I sad ti treba da navijaš za Šestića."

3

Ali jednom ste rekli u finalu Kupa, kada su igrali Zvezda i Napredak, da ako da bog i Zvezda osvoji titulu, Napredak će igrati u Kupu Uefa...
- Jeste. Ali ja sam oduvek bio i navijač Napretka. Bio sam rodbinski povezan sa Kruševcom. Kada su 1978. drugi put ušli u Prvu ligu, otišao sam na godišnju skupštinu. Tema je bila kako da se ostane u ligi. Javio sam se za reč i rekao da treba da gledaju ambicioznije i da postave cilj da se stigne do Kupa Uefa. Predložio sam da se prvo vrati predratno ime kluba Car Lazar. Kako bi to samo zvučalo: meč Kupa Uefa, Vest Bromvič Albion i King Lazar. Samo su mi rekli da je to nacionalizam.

Vi ste čak i igrali fudbal u Zvezdi...
- U prvom razredu srednje škole pročitali smo u novinama da Miljan Miljanić selektira pionire. Krenuo sam da treniram u septembru, ali je Miljan već u decembru tražio da vidi đačke knjižice. Kada je video 11 kečeva, izbacio me i rekao da mogu da se vratim kada popravim sve ocene. Kasnije sam popravio ocene, ali se nisam vratio na teren.

a
Asocijacije

Auman
- „Nebo se otvorilo"
Crvena zvezda
- propast jednog giganta
Crvena petokraka
- Partizan
Partizan
- Došljaci u Srbiju, strano telo
Ivan Ćurković
- Uf! Nešto što ne mogu nikako da objasnim
FSS
- Prava organizacija
„Hej, Sloveni"
- Sećanje na mladosti i propuštena prilika da se Srbija otcepi od Jugoslavije
„Bože, pravde"
- Divna himna
„Insajder"
- Policijsko novinarstvo
Zvonko Mihajlovski
- Hokej na ledu

I kako vam, kao zvezdašu, izgleda klub danas?
- Uništena institucija. Napisao sam jedan komentar pod naslovom „Zbogom, Zvezdo, nema ti spasa". Čuvam ga uramljenog. Dok je bio Dan Tana predsednik, bila je to poslednja šansa za Zvezdu. Oterali su holivudskog konobara, kako su ga zvali, doveli vlasnika restorana iz Sopota. Vladanu Lukiću kao igraču i zvezdašu svaka čast. Ali, kao što sam rekao o reporterima, ne mogu se postavljati na važna mesta ljudi bez iskustva. Propast srpskog fudbala je počeo kada su Miljan i Bata Bulatović odlučili da na mesto predsednika saveza postave Piksija Stojkovića u trenutku kada je zvanično još bio aktivan fudbaler. Piksija sam obožavao kao fudbalera, poznavao sam mu roditelje, bili smo prijatelji. Uvek me je zvao: „Gde si, kralju". Odjednom, Piksi je počeo da okreće glavu kada me vidi. Zaustavio sam ga i rekao mu: „Piksi, ja znam da se ljutiš zato što sam rekao da nisi za predsednika. Ti si mlad i ne shvataš da si postavljen da bi bio maska. Ti ćeš biti predsednik, a drugi će umesto tebe odlučivati"... Posle godinu dana je shvatio o čemu sam pričao i rekao mi je: „Bio si u pravu. Ma kakav savez, idem u Zvezdu". Sad je, kao, imao iskustva iz saveza, pa će se pokazati u Zvezdi. Otišao sam kod njega i rekao mu da je neiskusan i da bar mora da dovede za generalnog sekretara nekog iskusnog, ko ne mora da se predstavlja kada razgovara telefonom. On mi je pričao u frazama. Da voli izazove, da je borac...

Jeste li videli Piksija posle toga?
- Nisam.

Kako gledate na celokupnu sliku srpskog fudbala, od priča iz „Insajdera" do poraza naših klubova u pretkolima evropskih takmičenja?
- Neznanje je opšte, od vrha države, koja ne zna šta će sa Kosovom i sa Mladićem, pa sve do poslednjeg navijača na tribinama. Zašto je fudbal kod nas potpuno izumro? Zato što ti mladi izbezumljeni ljudi dolaze na stadion i ne znaju šta će sa sobom. Skandiraju Mladiću, a došli su na fudbal. Milion puta sam rekao da neću više da idem na stadion. Navijači su instrumentalizovani od raznih faktora. Neznanje je i na terenu. To neznanje u našem fudbalu najviše je otkrio Radomir Antić, koji je napravio bum sa reprezentacijom.

Vi ste danas jedan od simbola fudbala koji se igrao u SFRJ. Kako ste lično doživeli raspad te države?
- Bio sam za to da se Srbija otcepi od Jugoslavije. Ako Hrvatska može da ima svoju državu koja se zove Hrvatska, zašto smo mi izabrali da imamo državu koja će se zvati SRJ. A često su me optuživali da „srbujem".

Imali ste problema zbog „srbovanja"?
- Negde 1992. potpisao sam peticiju DS-a za ostavku Miloševića. Sutradan je to izašlo u novinama. I danas čuvam „Borbu" u kojoj je spisak potpisnika. Aca Obradović, nekadašnji Zvezdin tehniko, sa kojim sam mnogo puta sedeo u „Maderi", prebacivao mi je da sam nacionalista. Odneo sam mu te novine i rekao: „Je li, Aco, jesam li sada nacoš?" On mi je rekao: „Budalo, tek ćeš sada da nadrljaš". Tako je i bilo. Posle tri meseca poslat sam na prinudni odmor kao urednik sportske redakcije. Bio sam godinu dana u Švedskoj kod prijatelja. Raznosio sam pice, radio u restoranu. Dobijao sam 500 maraka mesečno kada je ovde bila inflacija i tako sam izdržavao familiju. Vratio sam se, ali je pet godina trebalo da me vrate sa prinudnog odmora. Ali ni tada nisam mogao dve da radim. Nisu hteli da me pošalju na OI u Sidnej. Otišao sam privatno i tu dočekao 5. oktobar.

Da li vas je neko iz vlasti direktno pritiskao zbog mešanja u politiku?
- Znao sam sve te Miloševićeve ministre, jer su oni redom postajali navijači kada je Zvezda osvajala Evropu. Govorili su mi „nemoj da se mešaš u politiku". Ali istina je da ja nikada nisam zloupotrebljavao ekran. A mogao sam, i danas se kajem što nisam. Bio sam u Dnevniku kada je objavljena vest da je u Vukovaru otkrivena grobnica sa 400 dece. Objavljena je slika sa kesama za đubre. Posle Dnevnika sam pitao urednika da li je normalan i kako može da pusti tako nešto, a on mi je rekao da je to pustio Tanjug. Te večeri su krenuli tenkovi na Vukovar. Sećam se jednog okruglog stola 1992, koji su organizovali Bata Bulatović i Miljan Miljanić, gde se razgovaralo o tome kako da se spase domaći fudbal posle raspada zemlje i izbacivanja sa Evropskog prvenstva u Švedskoj. Javio sam se za reč, rekao da se priča o fudbalu dok fudbaleri idu u rat. Predložio sam da svaka utakmica prvenstva počne sa parolom „Fudbal je protiv rata" i da se takva slika pošalje u Uefa. Bata je tražio da se moje izlaganje izbaci iz zapisnika.

Kako danas gledate na obraćanje fudbalerima Hajduka čuvenom rečenicom: „Dragi naši fudbaleri iz Splita, niste prvaku Evrope ni cveće doneli"?
- Prošle godine su me nekoliko puta zvali sa hrvatske televizije da se uključim u neke njihove emisije. To sam rado činio. Kada je Engleska pustila Ukrajinu i izbacila Hrvate, rekao sam im da će dok se bude igrao fudbal ispaštati za ono što su uradili Englezima u prethodnim kvalifikacijama. Pobedili su u Londonu, kada im nije trebao ni bod, i ubacili na prvenstvo Rusiju. Englezi će uvek imati motiv više da Hrvatska ispadne. Oni su rekli da se ne slažu sa tim teorijama zavere i da me pamte po toj izjavi „dragi moji fudbaleri iz Splita"...

Sećate li se da ste posle rekli: „Magnetoskop, izbacite ovo, nisam video da su doneli cveće"?
- To je bio direktan prenos, kako sam mogao u direktnom prenosu da kažem „izbacite ovo".
Ali na internetu postoji snimak gde se jasno čuje da to kažete...
- Ne sećam se. Znam da sam rekao to da nisu doneli cveće. Ja to nisam video. Verovatno mi je neko dobacio da su doneli cveće, pa sam se ispravio. Možda i postoji taj snimak, ali sigurno nećete naći snimak da su im oni predali cveće.

Kažete da se niste mešali u politiku, ali ste u emisiji „Sportska galaksija" pozvali gledaoce za koga da glasaju...
- Kada su bili izbori između radikala i evropske Srbije, na kraju emisije sam klekao i zamolio da budemo na nivou naših sportista koji su u vrhu Evrope i sveta i da ne dozvolimo da nam oni budu jedina veza sa Evropom, nego da glasamo za evropsku Srbiju. To je Olja Bećković stavila kao predlog za utisak nedelje koji je pobedio.

Kakve imate odnose sa političarima koji su došli posle petog oktobra?
- Tadića poznajem dugo, pošto je u srednjoj školi predavao mojoj ćerki. Na jednom skupu, za vreme njegove prve predizborne kampanje, prišao sam mu i pitao ga da li bi izjavio nešto za „Sportsku galaksiju". On je rekao „naravno", setio se i imena moje ćerke i dao je ekskluzivnu izjavu. Jednom je ostao u „Maderi" dugo. Pitao je kelnere da li su poslednji gosti, a oni su mu rekli da ne može da pobedi stare „maderaše". Obradovao se kad je čuo da smo za našim stolom, koji je malo zavučen pa se ne vidi. Došao je da se pozdravi. Rekli smo mu da kada ode u penziju može da nam se pridruži jer se pokazao kao dugoprugaš u kafani.

Kako ste na kraju otišli sa RTS-a?
- Petar Coka Lazović je posle 5. oktobra postao v.d. glavnog urednika televizije i zvao me da preuzmem sportsku redakciju. To je trajalo dve godine. Kada je došla Bojana Lekić, smenila me je bez reči i postavila za urednika Jovana Memedovića. Dok sam ja bio urednik, Vladanko Stojaković je otišao u penziju i trebalo je da primim za stalno jednog reportera. Tada Memedović nije prošao. Došlo je vreme da mi se osveti. Slali su me da radim izveštaje sa nekih malih utakmica. Radio sam sve to.

Na kraju, da li očekujete da ćete putovati u Južnu Afriku?
- „Sportska galaksija" je potpisala ugovor sa FSS za snimanje dva dokumentarna filma o plasmanu Srbije na SP. Jedan će pratiti kvalifikacije, kroz koje će biti ispričana priča o fudbalu u Srbiji. A drugi deo će biti sniman u Africi, gde ćemo pratiti prvi nastup reprezentacije Srbije na SP. U filmu će učestvovati Šekularac i Dragan Nikolić. I ako ne budem prenosio prvenstvo, biću u Južnoj Africi.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati