Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

23. 01. 2017.  - Autor: newsweek.rs

Sprečavanje zajedničkog fronta: Ovo je Niksonova strategija za razbijanje rusko-kineske ose

Pretnje Kini i Rusiji postigle su ono što je inače bilo nemoguće: nekadašnje partnere s početka Hladnog rata, koji su tokom ove ere postali suparnici, načinile su iznova prijateljima, čak saveznicima

Sprečavanje zajedničkog fronta: Ovo je Niksonova strategija za razbijanje rusko-kineske ose

Možda je najveći dokaz o oholosti super-jastrebova američke politike, kako neokonzervativnih tako i liberalnih intervencionista, njihova spremnost, čak odlučnost, da stvore više neprijatelja istovremeno. Otuda stalno ponavljanje fraze da je svet opasan i da vojna potrošnja mora iznova i iznova da se povećava.

Sjedinjene Američke Države, za sada su praktično same, jer iako predvode NATO, one ne mogu da se oslone na svoje saveznike koji se stalno prenemažu tražeći američku zaštitu. Istovremeno, SAD mora da se nadmeće sa Kinom, Severnom Korejom, Rusijom, Iranom, Kubom, Venecuelom, Islamskom državom, raznim terorističkim pokretima i bilo kojom drugom pretnjom koja se opire njenom globalnom liderstvu.
 


ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD 



Neutralni posmatrači će ovu raznoliku grupu, čiji su članovi neretko u međusobnom sukobu, teško posmatrati kao pretnju u odnosu na SAD, skoro sve evropske nacije, većinu azijskih industrijskih divova, najvažnije i najbogatije države na Bliskom Istoku, i većinu ostalih zemalja koje su prijateljski nastrojene prema Zapadu. Ipak, prosečnom Amerikancu se stalno ponavlja da Sjedinjene Države nikada nisu bile suočene s većom pretnjom, očigledno ne ni tokom Građanskog rata, Hladnog rata, Prvog, pa čak ni Drugog svetskog rata.
 

Ruska igra sa Generalom Haftarom: Kako je Kremlj kupio ratom razorenu Libiju https://goo.gl/pgYDbv 


Ako lobi jastrebova „večite pretnje“ zaista veruje u svoju retoriku, to je isključivo njegova krivica. Na kraju krajeva, pretnje Kini i Rusiji su postigle ono što je inače bilo nemoguće: nekadašnje saveznike s početka Hladnog rata, koji su tokom ove ere postali suparnici, načinile su iznova partnerima, čak saveznicima.

Staljinov Sovjetski Savez pružio je vitalnu pomoć komunističkim pobunjenicima Mao Cetunga. Bez podrške Moskve, posebno snabdevanjem oružjem i predajom teritorija posle kapitulacije Japana avgusta 1945, Mao možda nikada ne bi imao priliku da postane otac nacije – i jedan od najvećih masovnih ubica u ljudskoj istoriji.

Uprkos nekim prirodnim tenzijama između dve države, Mao je načelno prihvatao liderstvo Staljina. Na primer, kada je Staljin odlučio da izbegne vojni sukob sa Amerikom, Maova Narodna Republika Kina je umesto SSSR-a intervenisala u Korejskom ratu i očuvala Severnu Koreju, koja je svoj politički život počela kao sovjetska marioneta. Međutim, sovjetski lider je umro 1953. godine, samo četiri godine nakon stvaranja NR Kine. 

Vikipedija, Nikson sa pristalicama

Foto: Vikipedija, Nikson sa pristalicama



Destaljinizacija Nikite Hruščova je dovela do ideoloških sporova oko pitanja pravog naslednika ideologije marksizma-lenjinizma. Mao je kritikovao spremnost Moskve da prihvati "miroljubivu koegzistenciju" sa Zapadom. Sovjetsko rukovodstvo je, pak, bilo zabrinuto zbog nesmotrenih vojnih mera koje je Mao preduzimao protiv ostatka vlade nacionalističke Kine na Tajvanu. Već 1961. godine Komunistička partija Kine je osudila sovjetske lidere kao "revizionističke izdajnike".

Dve zemlje stvorile su suparničke revolucionarne državne mreže koje su se borile za uticaj unutar nominalno komunističkih zemalja. SSSR je podržao Indiju protiv Kine, dok je ova kritikovala spremnost Moskve za kompromis u vreme kubanske raketne krize i njenu sklonost ka potpisivanju sporazuma o ograničenju nuklearnog oružja.

Godine 1966. Peking je pokrenuo pitanje "nepravednih" sporazuma nametnutih od strane carske Rusije. Pogranični sukob je izbio tri godine kasnije. Žrtve su bile nevelike i borbe su prekinute u toku iste godine, iako formalni sporazum o graničnoj liniji nije postignut do 1991. 

Henri Kisindžer, Žu Enlaj i Mao Cedung, Foto: Wikipedia/Oliver Atkins

Foto: Henri Kisindžer, Žu Enlaj i Mao Cedung, Foto: Wikipedia/Oliver Atkins



Kinesko-sovjetski sukob nastavljen je na raznim poljima širom sveta, između ostalog i potpomaganjem rivalskih revolucionarnih frakcija u nekoliko afričkih ratova. Dve sile se ne slažu ni oko Vijetnama; Peking je podržao režim Crvenih Kmera u Kambodži, koji je Hanoj srušio 1978. godine, što je dovelo do kratkog rata s Kinom naredne godine. Komunistički divovi su se sukobili i povodom Avganistana. Iako njihovi odnosi u kasnijim godinama nisu bili ni približno neprijateljski kao što su bili u vreme Maoa i Hruščova, vizija jedinstvenog komunističkog bloka je nepovratno uništena.

Kratak kinesko-ruski rat je očigledno uverio Maoa da je potrebno da se smanje tenzije sa najmanje jednim od kineskih tadašnjih protivnika, čime je otvoren put za Niksonovu administraciju. Do zbližavanja odnosa između Sjedinjenih Država i Kine došlo je 1969, nakon Niksonove relaksacije trgovinskih sankcija i ograničenja kretanja. Iste godine, Peking i Vašington oživeli su i diplomatsku komunikaciju. Nikson se koristi Pakistanom kao diplomatskim posrednikom koji je prijavio početni kineski interes za unapređenje bilateralnih odnosa.

Godine 1971. dve zemlje započinju period takozvane "ping-pong diplomatije," posetom američke stonoteniske reprezentacije Kini, dok Nikson uklanja i poslednja ograničenja slobodnom putovanju između dve zemlje. Američki savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer tajno je posetio Peking u okviru službenog putovanja u Pakistan u julu 1971. godine, dogovarajući narednu posetu u oktobru iste godine i podršku SADa ulasku NR Kine u Ujedinjene nacije i zauzimanju sedišta u Savetu bezbednosti. Usledila je Niksonova čuvena poseta Kini u februaru 1972. On je tom prilikom rekao Mau: "Ti si čovek koji vidi dolazeću priliku, i zna da mora da je iskoristiti." Zapravo, oba lidera iskoristila su svoje prilike.

Wikipedia, Staljin, Ruzvelt i Čerčil na Jalti

Foto: Wikipedia, Staljin, Ruzvelt i Čerčil na Jalti



Iako do zvaničnih diplomatskih odnosa (koji su podrazumevali okončanje zvaničnih odnosa sa Republikom Kinom na Tajvanu) nije došlo do 1979. godine, za vreme predsednika Džimija Kartera, Sjedinjene Države i NR Kina nastavile su da šire političke i trgovinske veze. Dve zemlje nisu postale vojni saveznici, ali je Vašington efikasno neutralisao jednu potencijalnu bezbednosnu pretnju i sprečio ponovno stvaranje kinesko-sovjetske koalicije protiv Sjedinjenih Država. Geopolitički, Amerika je dobila fleksibilnost i dodatnu snagu u suočavanju sa SSSR. Vašington je mogao da uživaju globalnu prevlast, ako ne i potpunu dominaciju, po znatno nižoj ceni.

Kinesko-ruski odnosi poboljšani su posle završetka Hladnog rata i nestanka ideoloških sporova. Ali tenzije na toj relaciji još uvek ima. Peking pokazuje malo poštovanja za intelektualnu svojinu kada je u pitanju rusko oružje, kao što čini sa zapadnom robom široke potrošnje. Centralnoazijske republike koje su bile deo Sovjetskog Saveza, ekonomski sve više teže Kini. Ruski Daleki Istok je slabo nenaseljen, što dovodi do straha od mogućnosti kineske teritorijalne ekspanzije.

Međutim, za vreme Baraka Obame, Sjedinjene Države su ušle u sukob s obe navedene sile. Da ograniče Kinu, Amerikanci su izveli manevar "stožera" ili "rebalansa". Vašington je ojačao savezništva u regionu, rasporedio nove trupe i povećao obim vojnih manevara. To je bilo dovoljno da iritira, ali ne i da uplaši Kinu. Peking shvata da se Vašington nada njegovom ograničavanju, želeo da prizna tu očiglednu činjenicu ili ne.

Reuters, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping

Foto: Reuters, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping



Protiv Rusije, SAD su vodile politiku koja se čini otvoreno neprijateljskom: narušavanjem njenih interesa na Balkanu, posebno rasparčavanjem istorijske slovenske saveznice Srbije (koju je carska Rusija podržala u Prvom svetskom ratu); učlanjivanjem bivših članica Varšavskog pakta, pa čak i bivših sovjetskih republika u NATO, uz predstojeće pozive za članstvo Gruziji i Ukrajini (sastavnim delovima kako Ruske imperije tako i Sovjetskog Saveza); podržavanjem "obojenih" uličnih revolucija protiv Rusiji naklonjenih vlada u ovim državama; insistiranjem na promeni režima, makar i dolaskom islamističkih pobunjenika na mesto moskovskog sirijskog saveznika; nametanjem ekonomskih sankcija protiv Rusije; i gomilanjem vojne snage SADa u Evropi. Vašington može smatrati sve ove činove opravdanim, ali nijedan ozbiljan ruski patriota ne može da ih tumači kao prijateljske.

Posledica svega ovoga je ojačana saradnja između Kine i Rusije. Te države nisu formalni vojni saveznici, ali su našle zajednički interes iz nepoverenja prema Vašingtonu, a uprkos sopstvenim bilateralnim nesuglasicama. U kratkom roku, to znači saradnju da se ograniči američki uticaj.

Krajnji cilj bi mogao da postane sprečavanje američke vojne akcije protiv bilo koje od dveju država. Iako bi Vašington, uz podršku saveznika, još uvek trebalo da bude u stanju da istovremeno pobedi obe sile (ne uključujući bezuslovnu predaju), američka dominacija će vremenom izbledeti. Ukoliko Rusija i Kina obrazuju bliže vojne veze, Sjedinjene Države se na kraju mogu naći suočene s mnogo negostoljubivijim međunarodnim okruženjem. Ono bi verovatno ograničilo moguće reakcije Vašingtona, i povećalo njegove troškove i rizike u slučaju razbuktavanja sukoba.

Amerika je velika sila. Ali to ne znači da treba nepotrebno da stvara neprijatelje i da ih podstiče na međusobno savezništvo. Ako Donald Tramp uspe da poboljša odnose sa Rusijom, to će proizvesti koristan nusefekat zaustavljanja stvaranja zajedničkog rusko-kineskog fronta protiv Sjedinjenih Država. Kineska politika Ričarda Niksona nudi dobar model za administraciju predsednika Trampa: pomiriti se sa najmanje jednim od potencijalnih protivnika SAD. Sjedinjene Države ne bi trebalo da osećaju potrebu za sukobom s ostatkom sveta.
 

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati