Press Online :: Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/rss.html sr http://www.pressonline.rs/img/logo.png Press Online :: Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/rss.html Bio bi poznat i da nije bio vladar: Skriveni talenat kneza Mihaila Obrenovića http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/381596/bio-bi-poznat-i-da-nije-bio-vladar-skriveni-talenat-kneza-mihaila-obrenovica.html Uglavnom je nepoznato da je, osim što je bio veoma obrazovan vladar, vešt diplomata i veliki vizionar, knez Mihailo Obrenović uživao i u ovom talentu. ]]> foto: stil.kurir.rs

Mihailo Obrenović je bio drugi sin kneza Miloša iLjubice Obrenović. Bio je na čelu Srbije u dva navrata i upamćen je kao jedan od najprosvećenijih vladara, čovek koji je isterao Turke iz naše zemlje i udario temelje moderne države. Ipak, osim kao vešt diplomata i vizionar, knez Mihailo je imao i jedan drugi, mnogo manje poznat talenat.

Uglavnom je nepoznato da je, osim što je bio veoma obrazovan vladar, vešt diplomata i veliki vizionar, knez Mihailo Obrenović uživao i upisanju pesama. Veliki broj ovih zapisa danas jeizgubljen, ali su tri pesme ovog vladara Srbije sačuvane i do današnjih dana. Sve danas poznate pesme kneza Mihaila nastale su u periodu njegovog progonstva nakon svrgavanja sa vlasti 1842. godine kada je on živeo u Beču i raspolagao velikim bogatstvom svoga oca, kneza Miloša.

Najpoznatija je svakako ljubavna pesma "Što se bore misli moje". Decenijama se verovalo da ju je knez napisao jer je bio zaljubljen u svoju blisku rođaku Katarinu Konstantinović koju nije smeo da oženi. Međutim, 2003. godine je otkriven originalni dokument sa posvetom koju je knez Mihailo uputio za 15. rođendan Kleopatri, ćerki kneza Aleksandra Karađorđevića.

Češki kompozitor i pijanista Alojz Kalauz prvo je komponovao ovu pesmu, a sredinom 50-ih godina 19. veka ponovo ju je preradio Kornelije Stanković i ta pesma je za vreme druge vlade kneza Mihaila redovno izvođena na balovima u Beogradu, a u tom obliku sačuvana je sve do današnjih dana. O tome da li su između kneza Mihaila i princeze Kleopatre postojale neke simpatije ili čak i ljubav koja bi mogla da zauvek pomiri dinastije Karađorđevića i Obrenovića i danas se raspravlja.

]]>
Thu, 22 Feb 2018 23:27:30 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/381596/bio-bi-poznat-i-da-nije-bio-vladar-skriveni-talenat-kneza-mihaila-obrenovica.html
Na današnji dan, 22. februar: Počela Februarska revolucija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405910/na-danasnji-dan-22-februar-pocela-februarska-revolucija.html Na današnji dan, 22. februara 1848. godine, u Parizu je počela Februarska revolucija izazvana privrednom krizom. ]]> Foto:Wikimedia Commons

Smena monarhističkog i republikanskog oblika uređenja pratila je dugo Francusku.

Nemiri su kao i uvek započinjali i bili najžešći u Parizu. Izbili su kada je vlada zabranila održavanje političkih skupova. Nezadovoljni Parižani krenuli su na dvor, a kralj Luj Filip odrekao se prestola i pobegao u večno pribežište smenjenih vlara - Englesku. Julska monarhija je srušena, a pobunjenici su proglasili Drugu republiku, organizovali privremenu vladu i sazvali ustavotvornu skupštinu, pošto su prethodno uveli opšte pravo glasa. Krajem godine, za predsednika je izabran Luj Napoleon Bonaparta.

Radnici, predvođeni Lujom Blanom, izborili su se za osnivanje tzv. državnih radionica, ali je ovaj eksperiment propao - od njega je ostalo samo nekoliko popločanih ulica u Parizu. U sukobu sa buržoazijom, radnici su uspeli da privremeno zagospodare skupštinom. U trodnevnim borbama na barikadama, general Luj Kavenjak rasterao je radnike i povratio vladu vlasti. I Luj Blan je morao da se skloni u Englesku.

Francuska je, pored republike i predsednika, dobila i jedan od najdemokratskijih ustava, kojim je potvrđeno opšte pravo glasa. Ni Druga republika nije dugo trajala, ukinuta je 1852. godine, kada se državnim udarom, učestalim političkim izumom za promenu vlasti, predsednik proglasio za cara Napoleona III (1852-1871). 

]]>
Thu, 22 Feb 2018 16:04:39 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405910/na-danasnji-dan-22-februar-pocela-februarska-revolucija.html
10 najluđih zakona Rimskog carstva http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/383062/10-najludjih-zakona-rimskog-carstva.html Rim je bio sedište vrlina, carstva i dostojanstva, ali Rimljani su imali svoju pomalo čudnu definiciju vrlina i dostojanstva. Oni su na neke zakone koji se u današnje vreme smatraju suludima, bili veoma ponosni, iako se oni graniče sa zdravim razumom. ]]> foto: blic.rs

1. Zabrana nošenja ljubičaste boje

U antičkom Rimu ljubičasta boja je bila rezervisana isključivo za vladara. Ta boja se doživljavala kao vrhunac dostojanstva i najviša u hijerarhiji boja. Vladari bi se svakog jutra oblačili ljubičaste toge, a u njima su se toliko dobro osećali da nisu dopustili nikom drugom da nosi ovu boju. Toliko su bili opsednuti da su njeno nošenje zabranili zakonom.

Zakon o zabrani nošenja ljubičaste boje bio je jedna od tačaka definisana u zakonu o raskoši, prema kojem niži slojevi društva nisu smeli javno da pokazuju ili se hvale onim što imaju u svom vlasništvu.

Cilj ovakvih restrikcija bio je omogućavanje Rimljanima da na prvi pogled vide ko je vredan, a ko nije vredan njihove pažnje, kako ne bi slučajno bili ljubazni prema nekom seljaku. Zakon o raskoši bio je jedan od nastrožijih zakona antičkog Rima, a ljubičaste toge bile su strogo rezervisane za cara.

Materijal za izradu toge bio je veoma skupocen, a ljubičasta boja se dobijala se od mekušaca, a da bi se napravilo dovoljno boje za jednu togu bilo je potrebno 10.000 ove životinjske vrste. Zato je ova carsko ljubičasta boja vredela poput zlata.

2. Zabrana plakanja na sahranama

Sahrane u vreme antičkog Rima krenule bi povorkom u kojoj bi se telo pokojnika nosilo ulicama, a što je više ljudi išlo za telom, smatralo se da je osoba koja je preminula značajnija u društvu.

Nekima je toliko bilo stalo da njihovo telo ili telo njihovih najbližih ulicama Rima prati što veći broj ljudi da su unajmljivali profesionalne glumce ili plaćali običnim građanima da hodaju u povorci i plaču.

Žene su doslovno čupale kosu, ridale iz sveg glasa ne bi li ta tuga i žaljenje za pokojnikom dobilo veću snagu i ne bi li zadivile komšije. Taj običaj je dostigao tolike razmjre da je država zabranila ženama da plaču na sahranama.

3. Ubistvo ćerkinog ljubavnika

Preljuba nije bila strana ni građanima antičkog Rima, ali procedure koje su se sprovodile nakon otkrivanja, razlikovale su se od današnjih.

Kad bi muškarac uhvatio ženu u prevari, sledio bi društvene norme, prema kojima je bilo poželjno da zarobi ženu i njenog ljubavnika , zatim da pozove sve komšije i poznanike da vide muškarca koji spava sa tuđom ženom.

Nakon toga, muž je imao tri dana da javno saopšti detalje preljube, od toga kako je saznao da ga žena vara, gde ih je pronašao i sve ostale sočne detalje.

Prema zakonu antičkog Rima, muškarac je morao da se razvede od žene preljubnice jer bi u suprotnom bio optužen da je makro.

Ljubavnika svoje žene mogao je da ubije samo u slučaju ako se radilo o muškoj prostitutki ili robu.

Ako je reč o jednakopravnom građaninu, trebalo je da potrži pomoć svekra, ženinog oca.

Prema zakonima antičkog Rima, otac žene imao je pravo da ubije ljubavnika svoje ćerke bez obzira na boju ili raskoš toge koju je nosio.

Kada bi žena uhvatila muškarca u preljubi, jedina stvar koju je mogla da uradi je da plače. Po mogućnosti unutar četiri zida jer gotovo da nije bilo dana da neko nije umro, a plakanje na ulicama za vreme sahrana je bilo zabranjeno ženama.

4. Davljenje u buretu sa životinjama

Ako bi učinili nešto loše, najmanja kazna koju bi mogli da očekujete je dekapitacija, odnosno obezglavljivanje.

Ako bi učinili nešto jako loše odveli bi vas na krov zatvora i bacilli vas u smrt. Da ubijete nekoga, poput član porodica ili sopstvenog oca jednostavna i bezbolna smrt u tom slučaju nije bila dostojna kazna.

Kada bi neka osoba bila optužena za patricid, odnosno ubistvo sopstvenog oca, prvo bi joj vezali oči jer nije bila dostojna svetla. Zatim bi, zavezanih ruku i sa povezom na očima, bila poslana prema polju van grada. Naravno, bez odeće, tako da svi koji bi se zatekli na tom putu mogu da udaraju optuženog svim sredstvima i svom snagom.

Kada bi optuženi pao na tlo, od iscrpljenosti, stavili bi ga u veliku bačvu u koju bi potom stavili jednu zmiju, jednog psa, jednog majmuna i jednog petla, a potom bi veselu družinu bacili u more.

5. Prostitutke su morale da farbaju kosu

S obzirom na to da je trebalo na neki način izdvojiti prostitutke od ostatka rimskog društva, postojao je zakon prema kom su sve prostitutke trebale da farbaju kosu u plavo.

Ali taj plan nije u potpunosti uspeo s obzirom na to da je velik broj Rimljanki ubrzo postao ljubomoran na lepe plavuše. Tako su nakon nekog vremena i Rimljanke iz visokog društva počele da farbaju kosu u plavo, dok su druge šišale kosu na kratko i stavljale plave perike. I tako opet nije bilo moguće raspoznati prostitutku od drugih žena.

6. Samoubistvo, samo na zahtev Veća

U doba antičkog Rima ideja o samoubistvu smatrala se razboritim razmišljanjem. Kraljevi su otrov držali blizu sebe, najčešće u ruci, u slučaju da stvari krenu nizbrdo. Bolesne su ohrabrivali da popiju otrov ne bi li završile njihove muke.

Jedine osobe koje nisu smele da počine samoubistvo su bili vojnici, robovi i zatvorenici, a njima to nije bilo dopušteno čisto iz ekonomskih razloga.

Vojnici su bili korisni i država nije mogla da dopusti da joj ponestane vojnika.

Kriminalcima se nije dopuštalo da počine samoubistvo, jer, ako bi umrli pre nego što ih država osudi za kriminalno delo, država ne može da postane vlasnik njihove imovine.

U slučaju da rob počini samoubistvo, po zakonu antičkog Rima, vlasnik je imao pravo na nadoknadu štete.

Jedno vreme na snazi je bio zakon koji je nalagao da osobe koje žele da počine samoubistvo moraju da zatraže odobrenje Veća. Na primer, osoba koja je bolovala od depresije mogla je zatražiti odobrenje Veća za izvršenje samoubistva. U slučaju da joj Veće odobri zahtev kao poklon bi dobila bočicu otrova.

7. Tela pogođena munjom se ne sahranjuju

Rimljani su u doba antike verovali u svašta i bili su uvereni da su munje koje paraju nebo poruke bogova koje se manifestuju preko Jupitera.

Kada bi munja pogodila u nešto, to se nije smatralo nesrećom već nečim što Jupiter jednostavno mrzi. Kad bi munja pogodila u drvo ili neku osobu, Jupiter je odlučio da je vreme da stvar ili osoba ode sa lica Zemlje.

Kad mi munja pogodila i usmrtila nekog iz vaše uže porodica ili prijatelja, vama bi bilo zabranjeno da pomerate tijelo i da ga sahranite. Kad biste sahranili takvu osobu, Rimljani bi vas žrtvovali Jupiteru.

8. Ograničena prodaja dece u ropstvo

Očevi antičkog Rima imali su zakonsko pravo da privremeno prodaju svoju decu.

Sporazum se sklapao između oca i kupca, a nakon potpisivanja dete bi postalo trajno vlasništvo kupca. Od kupca se očekivalo da dete u nekom trenutku vrati kući.

Rimski novčići

Svako ko bi prodao svoje dete u roblje tri puta, smatrao se nesposobnim roditeljem. Dete bi odradilo robovlasništvo jer posao je posao i kakav god bio, treba ga završiti, a nakon toga, zakon ga oslobađa svih obaveza prema roditelju.

9. Odlazak od kuće zarad očuvanja slobode

Rimljani su imali set pravila koji su zvali “usuacpio”, to su bili zakoni koji su definisali koliko dugo morate da posedujete nešto pre nego to postane vaša trajna imovina.

Ako ste se dovoljno dugo držali nečega, to je moglo da postane vaše vlasništvo, uključujući i ljude.

Prema tom zakonu žena je postajala vlasništvo muža kada godinu dana ne bi izašla iz kuće. Svoju slobodu mogla je da zadrži tako da ode iz kuće na najmanje tri dana. I tako svake godine. U antičkom Rimu žene bi svake godine odlazile od kuće i skrivale se kako ne bi postale vlasništvo muža.

10. Ubistvo cele porodice

U ranim danima Rima nije postojao zakon koji bi definisao šta muškarac može da učini svojoj porodici. Tako je otac, glava porodice, mogao da uradi sa svojim ukućanima šta god mu je bila volja, sve što je zamislio ili naumio. Mogao je da ih zlostavlja, a ako bi ga njihovo ponašanje uznemiravalo, ocu je bilo dopušteno i da ih ubije.

Ovog prava očevi su se držali čak i kad bi im deca porasla, kada bi otišla od kuće i imala svoju porodicu. Deca bi postala slobodna tek nakon smrti oca.

Vremenom su očevi imali sve manje vlasti i mogućnosti da se prema ukućanima ponašaju kako im je volja.

Ali pravo na ubistvo člana porodice ukinuto je tek u prvom veku pre Hrista, a čak je i tada bilo izuzetaka od pravila. Nakon regulisanja prava očeva, donet je zakon prema kojem očevi mogu da ubiju decu samo ako su već osuđena od države za bilo koju vrstu zločina.

]]>
Thu, 22 Feb 2018 00:49:00 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/383062/10-najludjih-zakona-rimskog-carstva.html
Najfatalnija kraljica svih vremena: Zavela dva kralja, pod nogama držala najmoćnija kraljevstva http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/381011/najfatalnija-kraljica-svih-vremena-zavela-dva-kralja-pod-nogama-drzala-najmocnija-kraljevstva.html Život kraljice Eleonore je bio pun pustolovina, skandala, ogovaranja i intriga. Putovala je. Bila je supruga i majka kraljeva. Imala je dug život koji je bio ispunjen avanturama. ]]> foto: stil.kurir.rs

Opisivali su je kao "perpulchra", lat. više nego lepa. Femme fatale- fatalna žena. Eleonora od Akvitanije bila je najmoćnija žena srednjeg veka. Zbog svog uticaja i moći što je bilo neprirodno za jednu srednjovekovnu ženu predstavljena kao kao dijabolična odnosno demonska.

Bila je centar skandaloznih tračeva i intriga na dvoru. Njenim stavovima, ponašanjem izazivala bi pravu buru.

Uragan Eleonora brisao je pred sobom idiličnu sliku srednjovekovne žene čija je dužnost bila da proizvodi naslednike i da bude pokorna.

Ko je Eleonora od Akvitanije?

Ona je bila ćerka izobilja i kraljevski dragulj svoje Akvitanije. Rođena je između 1122 i 1124. a preminula je 1. aprila 1204. Doživela je duboku starost za vreme u kome je živela. Može se reći da je živela dva prosečna srednjovekovna života ako se uzme u obzir da je prosečna starost kada su ljudi umirali oko četrdeset godina. Pripadala je dinastiji Ramnulfild.

Njen otac je bio Viljem X Sveti ( William X, engl. 1099- 1137 ), a majka joj se zvala Enora od Šatelroa ( Aenor de Chatellerault, engl. 1103- 1130 ). Posle očeve smrti nasledila je najveći i najbogatiji posed Evrope- Akvitaniju. Ime je dobila po svojoj majci ali da bi se razlikovala od svoje majke na latinskom su je nazivali alia Aenor, lat. ili druga Enora pa je tako nastala Eleonora.

Eleonora je bila izuzetno inteligentna. S obzirom na vreme u kom je živela primila je sveobuhvatno obrazovanje netipično za žensku osobu tog doba. Osim kućnih poslova, tkanja, predenja znala je da peva, igra, igrala je i šah,  svirala je na harfi i znala je latinski jezik. Bogata, lepa, mudra i pametna. Tako bi se u nekoliko reči mogla opisati ova buduća kraljica. Sudbina je za ovu ženu odredila da bude dvostruka kraljica i majka kraljeva. Eleonora je bila vojvotkinja Akvitanije, kraljica Francuske, a potom i Engleske. Ali pre nego što je počeo njen nezaustavljiv uspon i sjaj poput zvezde na tamnom noćnom nebu njen otac Viljem ju je stavio pod zaštitu francuskog kralja Luja VI Debelog ( Louis VI Le Gros, franc. 1108-1137 ). Sastavio je testament po kome će Akvitanije zadržati svoju nezavisnost sve do onog trenutka kada će zajednički potomak njene ćerke i nekog francuskog kralja polagati pravo na Akvitaniju i francuski presto.

III- Krstaški pohod i bračni brodolom

Eleonoru je čekao predoređen život za srednjovekovnu ženu: brak, suprug, deca. Francuski kralj je odlučio da oženi bogatu naslednicu, to bi bila dvostruka korist: Francuska bi tim brakom dobila najbogatiji posed - Akvitaniju, a francuski kralj lepu i pametnu ženu.

25. jula 1137. sklopljen je brak između francuskog kralja Luja VII Mlađeg i Eleonore koja je postala kraljica Francuske. Kao svadbeni poklon kraljica je kralju poklonila prelepu vazu optočenu staklom i zlatom. To je jedini predmet za koji istoričari znaju da je pripadao kraljici i koji se dovodi u vezu sa njom. Bračni par je godinama bio bez dece. Mladi kralj je bio izuzetno zaljubljen u kraljicu koja je svojim govorim, načinom ponašanja izazivala priče u tajnosti o njenom lošem ponašanju. Kraljica je krenula zajedno sa kraljem na put u Svetu zemlju i tako je postala učesnica II krstaškog pohoda ( 1145- 1149 ). Tada je počela njena avantura.

Kraljevski bračni par dočekao je kraljičin ujak Rajmond od Antiohije. Kraljica je sa sobom povela i grupu vojnika iz Akvitanije. Na taj način ona je isto učestvovala kao politička ličnost u ovom sukobu između hrišćana i muslimana.

Ubrzo su počela ogovaranja i spletke. Svetom zemljom proneo se glas da kraljica uživa u skandaloznoj incestnoj ljubavnoj vezi sa svojim ujakom. Ovakve priče nikada nisu dokazane niti za njih postoje čvrsti dokazi. Tokom te njene krstaške avanture nizali su se tračevi i ogovaranja jedan za drugim. Prema jednoj priči ona je u pratnji sa svojim dvorskim damama koje je povela sa sobom na put u Svetu zemlju znale da imitiraju Amazonke i da golih grudi jašu konje. Navodno, ona i njena svita igrali su igru "Hodočasnik". Jedan od njih glumio bi sveca koji bi zatim bio zatvoren u sanduk dok bi ostali učesnici imali zadatak da ga zasmeju svojim molitvama i opscenim gestovima.

Luj VII je planirao da pre vojnih akcija ode da se pomoli na Hristovom grobu u Jerusalimu dok je kraljica smatrala da treba da se odmah izvrši napad na grad Alepo. Kraljica je odbila da sa kraljem pođe na put u Jerusalim već je želela da ostane sa ujakom u Antiohiji. To je verovatno izazvalo bes kod kralja koji je na silu kraljicu naterao na brod da bi se zajedno uputili u Jerusalim.

II krstaški rat je kasnije obeležen međusobnim sukobima i razmiricama. Pridošli krstaši nisu nikako mogli da razumeju život u raskoši i suživot sa muslimanima svojih zemljaka koji su pre pola veka naselili Svetu zemlju tokom I krstaškog rata. Sve vođe II krstaškog rata napustili su Svetu zemlju, a da nikakvu korist nisu učinili krstaškim državama na tom područiju.

Na put su krenuli i kraljica i kralj. Kraljica je tokom posete Svetoj zemlji rodila kralju posle osam godina braka prvo dete - ćerku. Njihov povratak kući pretvoriće se u sudbonosni.

Kralj i kraljica su se vraćali svako u svom brodu. Međutim olujno nevreme je nauskalo kraljičin brod na obalu severne Afrike i njih dvoje nisu znali jedno za drugo puna dva meseca dok se nisu konačno sreli u Rimu. Kraljica je u Rimu od tadašnjeg pape Evgenija III tražila da se njen brak poništi.

Međutim, kralj i papa se nisu složili. Štaviše papa je insistirao na pomirenju koje je urodilo plodom - kralj i kraljica su dobili drugo dete 1150. ali i ovaj put to je bila druga ćerka.

Petnaest godina braka i dve ćerke to je bio rezultat njihovog braka. Kralj se plašio da neće dobiti muškog naslenika. Sa kraljicom više nije imao nikakav zajednički jezik, a njeni baroni postali su mu opozicija. Ispunjena je kraljičina želja. Dve godine posle rođenja njihove druge ćerke Alise, uz obostrani pristanak i papinu dozvolu brak je poništen. Poništen je uz obrazloženje jer su njih dvoje bliski rođaci u četvrtom kolenu. Njihov zajednički predak bio je francuski kralj Robert II. Pošto je brak poništen Eleonora koja je izgubila kraljevsku krunu, a ne sluteći da će dobiti novu krenula je u svoju domovinu Akvitaniju.

Na putu za Akvitaniju kidnapovao je Džefri VI željan nasledstva Akvitanije. Džefri je u ovoj ulozi u Eleonorinom životu odigrao samo sporednu ulogu. Da bi izbegla brak sa Džefrijem ona je napravila nešto skandalozno, nešto što i žene sadašnjeg vremena ne čine; dobro, retko koja čini. Poslala je poruku Džefrijevom bratu da dođe odmah da je oslobodi i oženi.

Dakle ona je zaprosila Henrija, ni manje- ni više nego budućeg engleskog kralja. Za Eleonoru se vezuje još jedna skandalozna priča. Navodno je bila u ljubavnoj vezi sa Džefrijevim i Henrijevim ocem koji  je Henrija nagovorio da je oženi.

Devet nedelja pošto je njen brak poništen sa francuskim kraljem Lujem VII ona je sklopila brak sa Henrijem 18. maja 1152. Zar to ne liči kao na raspusni i raskalašni život holivudskih zvezda koji tek što su se razveli već stupili u novi brak?

Osim što je kraljica bila jedanaest godina starija od Henrija koji je imao 19, a ona 30 kada su se zakleli pred Bogom na vernost. Nije im smetala činjenica što su bili u još bližoj rodbinskoj vezi nego što su bili ona i Luj VII što je navedeno kao uzrok poništenja braka. Svakako, onda kao i danas sve se može ukoliko si bogat, moćan i uticajan.

Brak sa Henrijem bio je eksplozivan. Brzo mu se uvukla pod kožu. Međutim, ljubav između mladog i neskusnog Henrija i zrele, pametne i lepe Eleonore zamenilo je pravo ratno bojište.

Dve godine posle, Henri i Eleonora su krunisani za kralja i kraljicu Engleske. Jednu krunu zamenila je drugom. U njihovom braku rođeno je pet sinova i tri ćerke. Međutim, početkom sedamdesetih godina XII veka njiho brak je zapao u krizu što se završilo stavljenjem kraljice u kućni pritvor u kom je bila sve do kraljeve smrti 1189. godine.

Postoji još jedna priča vezana za kraljicu Eleonoru. Kralj je bio izuzetno privržen, moglo bi se reći zaljubljen u svoju ljubavnicu Rozamund Kliford koja je navodno otrovana ili ubijena po kraljičinom nalogu. Brak je zapao u krizu od 1168. kada je kraljica sa sinovima prešla da živi u Akvitaniji. Narednih pet godina njen dvor je postao mesto na kome su se okupljali pesnici, umetnici, trubaduri na kome se razvijala "kurtoazna dvorska ljubav" na kojem je gajen kult platonske ljubavi prema ženi.

Posle učešća u pobuni koju je predvodila zajedno sa svojim sinovima stavljena je u kućni pritvor 1173. Vraćana je u život  odnosno puštana na slobodu da izađe u javnost u posebnim prilikama, naprimer u vreme dočeka Božica.

Konačno je posle Henrijeve smrti 1189. puštena iz pritvora. Kada je na presto došao njen sin, ljubimac, Ričard Lavlje srce vladala je zajedno sa njim kao regent u njegovom odsustvu dok je on bio u krstaškom ratu.

Učestvovala je iako je bila već u poznim godinama u oslobađanju njenog sina Ričarda kog je oteo austrijski vojvoda Leoplod V i koji ga je predao rimsko-nemačkom caru Hajnrihu VI. Car je tražio otkup od 100 000 maraka što je u ono vreme bila ogromna suma. Kraljica je vodila živu diplomatsku prepisku kritikujući papu Celestina III u pismu.

Pisala je:"Da li je tvoja moć dodeljena od Boga ili čoveka?"

Vrlo hrabro iznet stav za jednu ženu koja osim što je bila kraljica bila je i majka koja je patila za sinom koji je nepravedno utamničen.

Tek 1194. Ričard je oslobođen i konačno se sreo sa majkom u Majncu. Pet godina kasnije, Ričard je umro i tada je na presto došao njen najmlađi sin Džon, poznao kao Džon Bez zemlje. To vreme je obeleženo i ratom između nje i kralja Džona na jednoj strain i njenog unuka, Artura od Britanije.

Život kraljice Eleonore je bio pun pustolovina, skandala, ogovaranja i intriga. Putovala je. Bila je supruga i majka kraljeva. Imala je dug život koji je bio ispunjen avanturama. Od osmoro dece koje je podarila kralju Henriju II i dvoje koje je imala sa Lujem VII, od njih deset ukupno, samo njih dvoje ju je nadživelo. Sahranjena je pored svog supruga, kralja Henrija II. Njena nadgorna ploča okićena je njenom statuom kako leži pored supruga dok u ruci drži i čita Bibliju.

Kraljica je dala da se telo njenog supruga kada je preminuo sahrani na njenoj zemlji u Francuskoj. Henri II je bio njen partner, suprug, ljubavnik, tamničar. On je nju pritvorio privremeno ali ona ga je sahranivši na njenoj zemlji zarobila zauvek.

 


]]>
Wed, 21 Feb 2018 01:17:46 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/381011/najfatalnija-kraljica-svih-vremena-zavela-dva-kralja-pod-nogama-drzala-najmocnija-kraljevstva.html
Najstariji običaj: Zašto mlada stoji sa mladoženjine leve strane? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/379887/najstariji-obicaj-zasto-mlada-stoji-sa-mladozenjine-leve-strane.html Običaj se zadržao sve do danas, a nije poznato kako su se levoruki muškarci snalazili. ]]> foto: stil.kurir.rs

Običaj je da na venčanju mlada stoji sa mladoženjine leve strane. Da li znate zašto je to tako?

Ova tradicija potiče iz vremena kada su brakovi uglavnom bili dogovoreni, a otmice česta stvar na venčanjima.

Zbog toga je mladoženja stalno morao da bude na oprezu, pa je mlada stajala sa leve strane, jer se mač uglavnom nosio u desnoj ruci.

Običaj se zadržao sve do danas, a nije poznato da li su levoruki muškarci iz davnih vremena morali da poštuju ovo pravilo, bez obzira što im "nije išlo na ruku".

]]>
Tue, 20 Feb 2018 00:01:23 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/379887/najstariji-obicaj-zasto-mlada-stoji-sa-mladozenjine-leve-strane.html
Prvi otkrio teoriju evolucije, ali ga niko ne spominje http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/384939/prvi-otkrio-teoriju-evolucije-ali-ga-niko-ne-spominje.html Alfred Volas proglašen je predsednikom antropološkog odeljenja Britanskog udruženja za unapređenje nauke pre tačno 150 godina. To je bio tek gest zahvalnosti tadašnjih britanskih prirodnjaka, čoveku, koji je osam godina pre, otkrio evoluciju kroz prirodnu selekciju. ]]> foto: blic.rs

Volas je bio taj koji je imao dovoljno hrabrosti da javno izađe sa svojim otkrićima, dok se Darvin, koji se plašio objave da ga ne bi razapeli, tek tada okuražio da javno istupi.

Samo što je kolektivna svest jednog zaboravila, a drugog ne. Šteta jer se rođeni Velšanin pokazao kao važna osoba na mnoštvo načina.

Čarls Darvin je bio tu sa svojim delom "O poreklu vrsta" iz 1959. u kojem su bili obuhvaćeni i Volasovi radovi iz godina istraživanja, zbog čega se i dogodilo to da je u to doba javnost, i to ne samo naučna, slavila i Volasa i Darvina kao one koji su otkrili evoluciju.

Volas je samo 26 godina kad je kao ostrašćeni ljubitelj istraživanja prirode otišao na svoje prvo istraživanje. Bila je reč o Amazoniji, gde je računao da će naći mnoštvo životinjskih i biljnih primeraka, do tada sasvim nepoznatih Evropljanima.

Darvin

Teško je i zamisliti da bi u viktorijansko doba neko četiri godine tumarao po Amazonskoj prašumi, a kad je već sve to preživeo, ostalo je još samo da se vratiti u Veliku Britaniju američkim brodom Helen.

Međutim, bio je avgust 1852., kad se, na sred Atlantika zapalio brodski teret. Nastala je pometnja, spašavali su se najpre ljudski životi, a nakon što su putnici i posada ugasili požar, ispalo je da su životinje koje je Volas prevozio, oslobođene kako ne bi izgorele, poskakale u more bežeći pred vatrom.

Svi primerci koje je Volas nosio sa sobom su izgoreli, i skoro pa sve beleške za četiri godine istraživanja. Nije bankrotirao jer je bio osiguran, ali je zbog krhkih živaca i manje bilo dovoljno za nervni slom.

Alfred Volas

Samo dve godine kasnije, Volas je organizovao još jednu ekspediciju. Ovaj put u Malajski arhipelag, o kojem najveći deo Evropljana tada nije imao pojma čak ni da postoji, pa je tamo proveo punih osam godina, od 1854. do 1862. Avantura je bila već i samo putovanje iz Londona do Singapura, koje se odužilo na pola godine korišćenja apsolutno svih tadašnjih načina transporta.

Volas je bio čak oduševljen kako je brzo doputovao. Sa sobom je poneo sve, od nameštaja do bibera i soli. Osim tih egzistencijalnih "nužnosti", putovao je još i sa naučnom opremom za prikupljanje uzoraka; mrežama, kavezima, kutijama itd. Sa svojim pomoćnikom Čarlsom radio je svakog dana tokom tih osam godina.

Istražio je mnoštvo ostrva na kojima do tada nije bio nijedan Evropljanin i uživao kao nikad ranije u životu. Razlog za to je bilo, između ostalog, i to što je Evropa upravo saznala, zahvaljujući geologu Čarlsu Lajelu, da svet nije star nekoliko hiljada, nego najmanje milon i milion godina.

I dok je tih nekoliko godina tumarao po džunglama Bornea, Sumatre, Jave, stotinama i hiljadama ostrva između azijskog i australijskog glavnog kopna, proveravao je Lajelovu ideju.

Slobodouman i bistar, od prvog trenutka mu je bilo jasno o čemu je ovaj govorio kad je objašnjavao polako menjanje planina, dolina, celih masiva, pa tako i izgleda kompletne Zemljine kore. A onda je kompletnu logiku primenio na živa bića.

Orangutan, na primer, nema konačan izgled, nego takav koji se stalno menja, iz generacije u generaciju. Bio je na tačno pola svoje avanture kroz džungle jugoistočne Azije, kad je dospeo na ostrvo Ternate i tamo napisao svoj "Ternateski esej", u kojem je objašnjavao da se vrsta polako pretvara u drugu vrstu samo pod pritiskom nastojanja da preživi.

Njegov prijatelj Bejts bio je jedan od naučnika koji je bio oduševljen:

"Ideja je poput istine same, tako jednostavna i očigledna, da će onaj ko je pročita i razume, biti pogođen samom njenom jednostavnošću, a opet, istovremeno je i tako savršeno originalna."

Bejts, naime, kao ni niko drugi, nije znao da je 20 godina ranije Darvin na Galapagosu proveravao praktično iste ideje, samo što ga je bilo strah da ih objavi, da ga konzervativni krugovi ne razapanu zbog zadiranja u Božiju kreaciju.

Ali, kada je video da je Volas preživeo, iako se njegove teze savršeno poklapaju s Darvinovim, onda se i on okuražio. Svet je tako dobio dvojicu tvoraca teorije evolucije živih bića.

Slavili su obojicu. S tim što je Volas prikupio 125.000 primeraka raznih vrsta, od čega 5000 sasvim novih. Evolucija mu je pala na pamet dok je posmatrao razlike i sličnosti životinjskih vrsta na susednim ostrvima razdvojenima morem. Borneanski i sumatranski orangutani, na primer.

Primetio je i to da je mnoštvo ostrva delom iz, ili Azije ili Australije, ali da su ostali odvojeni nakon što je more poraslo i izolovalo te životinje u sopstvenim evolucijskim “džepovima”.

Njegove beleške, spoznaje i teze o načinima i razlozima razvijanja određenih boja živih bića, dobro su izdržale i preispitivanje studije objavljene prošlog meseca.

Konačno, Volas je još tada, sredinom 19. veka, najozbiljnije upozorio na to što čovek uništava prašume. Ako je ko znao o čemu govori, on je znao kada je napisao "ostrvo Java ima verovatno najčudesniju i najzanimljiviju tropsku prašumu na svetu".

U njegovo doba i javanski tigar i javanski nosorog živeli su srećno i “netaknuto”, ali on je primetio da se "moderna civilizacija širi preko tog tla", predvidevši užas koji je usledio od 20. veka.

Danas javanskog tigra više nema, javanski nosorog je najugroženija vrsta nosoroga na svetu, na ostrvu Java nastanilo se 145 miliona ljudi, Indonezija je postala zemlja sinonim za krčenje šuma, a prošle godine čak i za najgoru ekološku katastrofu u ljudskoj istoriji, kad se, kao posledica paljenja šuma, zapalio čak i treset. Indonezija je na nekoliko meseci postala najveći zagađivač ugljen dioksidom na svetu, gori od SAD-a ili Kine, ali se o tome nije mnogo govorilo.


]]>
Sun, 18 Feb 2018 23:44:02 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/384939/prvi-otkrio-teoriju-evolucije-ali-ga-niko-ne-spominje.html
Uništena na svakom životnom polju: Ko je Milevi Marić ukrao Nobelovu nagradu? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/384612/unistena-na-svakom-zivotnom-polju-ko-je-milevi-maric-ukrao-nobelovu-nagradu.html Nezavisno od mišljenja "za i protiv", podaci svedoče da je Mileva posedovala izuzetnu inteligenciju, bila višestruko nadarena, ambiciozna i uporna, odlična učenica u vreme kada su ženska deca retko pohađala škole, a mnogi evropski fakulteti nisu primali studentkinje. ]]> foto: stil.kurir.rs

Albert Ajnštajn i Mileva Marić razmenjivali su pisma u kojima je on navodio svoja naučna razmišljanja, dnevne aktivnosti i lične težnje, piše Newsweek.rs.

Pedeset i četiri pronađena pisma bacaju svetlo na odnos Alberta i Mileve, a iz prepiske se vidi da su nauka i romantična ljubav za Ajnštajna bili nerazdvojni. Imao je običaj da Milevu zove Doli (lutkica), a ona njega - Džoni.

U većini Ajnštajnovih ljubavnih pisama Milevi prepliću se entuzijazam, romantične emocije i naučno uzbuđenje. Dvadeset sedmog marta 1901. Ajnštajn je Milevi pisao o tome da "naš rad o relativnom kretanju treba dovesti do uspešnog završetka". Ova rečenica i objavljivanje ljubavnih pisama podstakli su teorije zavere: da li je Mileva Marić pomagala Ajnštajnu u pisanju njegovih prelomnih radova iz 1905. godine?

Različiti autori spekulisali su o Milevinoj ulozi, posebno u razvoju teorije relativnosti. I učene feministkinje su vrlo brzo ušle u igru. Nemačka lingvistkinja Senta Tremel-Plec napisala je, recimo, sledeće: "U njihovim dvema životnim pričama vidimo poznati model koji vodi do stvaranja uspeha muškaraca i urušavanja uspeha žena. Zato ne čudi što urednici Sabranih spisa Alberta Ajnštajna nemaju šta drugo da kažu o Milevi Ajnštajn Marić sem ovog: Njen lični i intelektualni odnos sa mladim Ajnštajnom odigrao je važnu ulogu u njegovom razvoju."

Zajednički potpis

Rasprava je počela kada je fizičar Abram Fjodorovič Jofe, član Sovjetske akademije nauka, takođe asistent Vilhelma Konrada Rendgena u periodu od 1902. do 1906, video originalni rukopis rada "O elektrodinamici pokretnih tela" potpisan sa "Ajnštajn-Mariti". Mariti je mađarska verzija srpskog Marić, što je Milevino devojačko prezime. Tako se utvrdilo da je ime Mileve Marić Ajnštajn izostavljeno u objavljenom radu. Kao autor navodi se samo Albert Ajnštajn.

Američki fizičar Džon Stečel, urednik prva dva toma Sabranih spisa Alberta Ajnštajna, objašnjava da se u Jofeovom članku iz 1955, objavljenom u sovjetskom časopisu Uspehi fizičeskih nauk, Ajnštajn i Marićeva ne navode kao koautori rada o teoriji relativnosti iz 1905.

"Godine 1905, u časopisu Analen der fizik, pojavila su se tri rada koja su pokrenula tri veoma važne grane fizike 20. veka. To su: teorija Braunovog kretanja, teorija fotona svetlosti i teorija relativnosti. Autor ovih članaka - tada nepoznata ličnost, bio je službenik u Kancelariji za patente u Bernu Ajnštajn-Mariti (Mariti, devojačko prezime njegove žene, dodato je po švajcarskom običaju muževljevom prezimenu), napisao je Jofe. On nije čak tvrdio da se Ajnštajn potpisao kao Ajnštajn-Mariti: samo je naveo kakav običaj vlada u Švajcarskoj.

Danil Semjonovič Danin, popularni ruski pisac koji se bavio naučnim temama, protumačio je gore navedeno iz teksta A. F. Jofe kao postojanje saradnje Ajnštajna i Marićeve.

Ko je izbrisao Milevu Marić?

Pretpostavimo da se prezime Marić nalazilo u radu o teoriji relativnosti. Ko ga je izbrisao u uređivačkom odboru časopisa Analen der fizik? Prestižni časopis nije imao ništa protiv toga da žene budu autori radova. Uz to, tri ključna Ajnštajnova rada iz 1905. sadrže mnoge autorske komentare u prvom licu jednine.

Postoje 54 pisma između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić koja pokrivaju vreme od 1897. do 1903. godine. Istine radi, svetlost dana je ugledalo samo 10 Milevinih pisama Albertu od 1902. ili ranijeg perioda, u poređenju sa 43 njegovih pisama upućena njoj. Američki fizičar i pisac Evan Haris Voker kaže u pismu objavljenom 1989, u časopisu Fiziks tudej, pod naslovom "Da li je Ajnštajn usvojio ideje svoje supruge?": „Ipak, iz tog perioda pronađeno je samo 10 Milevinih pisama Ajnštajnu. (...) Ne mogu, a da ne vidim Milevu i Alberta Ajnštajna kako rade u timu, u zajedničkoj nadi da će kao supružnici stići do priznanja poput onog koje su dobili Marija i Pjer Kiri."

Opšte gledano, čini se da Ajnštajn nije sačuvao gotovo ništa od pisama iz ranog perioda, dok su drugi kasnije nastojali da sačuvaju njegova, iz očiglednih razloga, kaže Stečel. Ni u jednom Milevinom pismu Ajnštajnu ne pominju se bilo kakve važne teme iz fizike, dok njegova pisma upućena njoj vrve od komentara o knjigama i člancima iz fizike koje je pročitao, sadrže njegova teorijska razmatranja i eksperimentalna rešenja.

Naš rad

Mileva Marić nije postala ni fizičarka ni matematičarka. Pala je na završnom ispitu zbog loših ocena iz matematike, pa je ispitna komisija na fakultetu Svis federal politehnik odlučila da dodeli diplome Ajnštajnu, Marselu Grosmanu i dvojici drugih kandidata u grupi VIA, ali ne i frojlajn Marić. Razumno je pretpostaviti da je u ranoj fazi udvaranja Milevi fizika mogla pokrenuti emocije kod Ajnštajna. Osećao je potrebu da s tom devojkom podeli svoja istraživanja koja su ga ispunjavala velikom srećom i radošću.

Džon Stečel daje sledeći primer: Mileva je saopštila Ajnštajnu da je trudna. Ubrzo zatim - to je bilo teško vreme za njih oboje, posebno zato što su, još nevenčani, živeli odvojeno - on svoj odgovor počinje ovako: "Upravo sam pročitao sjajan Lenardov rad o stvaranju katodnog zračenja pomoću ultravioletnog zračenja. Pod uticajem tog divnog štiva ispunjen sam tolikom srećom i takvom radošću da apsolutno moram nešto od toga da podelim s tobom. Budi srećna i nemoj se sekirati, draga. Neću te napustiti i sve ću dovesti do srećnog kraja."

Kako su tvrdili Evan Haris Voker i Senta Tremel-Plec, reči "naš rad" u Ajnštajnovom pismu Milevi od 27. marta 1901. („... da naš rad o relativnom kretanju dovedem do srećnog završetka!“) predstavljaju dokaz da je Mileva rešavala Albertu matematičke probleme i pomagala mu da savlada one iz fizike. Stečel smatra da su reči "naš rad o relativnom kretanju" napisane u emotivnom kontekstu, zato što u drugim pismima Ajnštajn to nigde ne pominje. Uvek govori o svom radu.

Primera radi, Ajnštajn je 19. decembra 1901. pisao Milevi: "U Cirihu sam proveo celo popodne sa Klajnerom i izneo mu svoje ideje o elektrodinamici pokretnih tela, a razgovarali smo i o svakojakim drugim problemima u fizici. (...) Savetovao mi je da objavim svoje ideje o teoriji elektromagnetnog zračenja pokretnih tela, zajedno sa eksperimentalnim metodom. On misli da je metod koji sam predložio najjednostavniji mogući i uz to najprimereniji."

Ključna stvar po Džonu Stečelu je sledeća: pisma upućuju da je najvažnja uloga koju je Mileva tih godina imala u njihovom intelektualnom odnosu bila - dragoceni sagovornik. Ajnštajn je osećao jaku potrebu da razjasni i razvija svoje zamisli kroz dijalog s drugima, a takvu ulogu su kasnije igrale i njegove kolege Mišel Beso i Konrad Habihtnakon što se preselio u Bern.

Razvod

Poslednje, ali ne najmanje važno, Evan Haris Voker iznosi tvrdnju svojstvenu teorijama zavere: "U februaru 1919. Albertov i Milevin brak se okončao razvodom. Milevi je pripalo starateljstvo nad decom, novčana sredstva za njihovo izdržavanje i alimentacija. U dodatku ugovora o razvodu Albert Ajnštajn se slaže da Milevi do poslednje krune isplati iznos buduće Nobelove nagrade koju će možda dobiti. On bi mogao zadržati slavu (...) a ona dobiti nagradu." Voker na kraju kaže: "Nalazim da je teško odupreti se zaključku da je Mileva, pravedno ili nepravedno, videla ovo kao svoju nagradu za ulogu koju je imala u razvoju teorije relativnosti."

Mileva nije želela da pristane na razvod i zbog njega se našla na ivici fizičkog i mentalnog sloma. Pošto je Nemačka izgubila Prvi svetski rat, 1919. godine Ajnštajn nije imao dovoljno nemačke valute da joj isplati. Ali svi su znali da će Nobelovu nagradu dobiti pre ili kasnije. Obećanje da će Milevi pripasti novac od nagrade takođe je pomoglo postizanju dogovora o razvodu.

Sve obavijeno tajnom

Od osamdesetih godina prošlog veka naučna i šira javnost mahom su podeljene u odnosu na pitanje da li je prva žena Alberta Ajnštajna Mileva Marić uopšte imala, ili kakav je doprinos dala njegovim postignućima, posebno ključnim naučnim radovima koji su objavljeni 1905. godine. Ti radovi su plod višegodišnjeg istraživanja koje obuhvata vreme kada su on i Mileva bili gotovo nerazdvojni.

Nezavisno od mišljenja "za i protiv", podaci svedoče da je Mileva posedovala izuzetnu inteligenciju, bila višestruko nadarena, ambiciozna i uporna, odlična učenica u vreme kada su ženska deca retko pohađala škole, a mnogi evropski fakulteti nisu primali studentkinje. Svis federal politehnik u Cirihu je ženama dozvolio da steknu diplomu na visokoj školi tek krajem 19. veka. Nakon položenog prijemnog ispita, Mileva se upisala na Politehnik 1896. - iste godine i Ajnštajn - kao jedina žena u šestočlanoj grupi smera VIA (diplomci su sticali pravo da predaju fiziku i matematiku u srednjim školama).

Njeno napuštanje fakulteta na samom kraju studija predmet je različitih tumačenja. U vreme polaganja završnog ispita čekala je Albertovo vanbračno dete: ćerka Lizerl rođena je u januaru 1902. Par se venčao godinu dana kasnije u Bernu. Prvog sina Hansa Alberta dobili su maja 1904, a drugog - Eduarda (nadimak Tete) u julu 1910.

Do potpune istine teško je doći, ponajviše stoga što u ličnoj prepisci Alberta i Mileve, i drugim dokumentima iz tog perioda, ima velikih praznina i obilje materijala je verovatno zauvek nestalo, uključujući i prve nacrte Ajnštajnovih naučnih radova do kraja 1905.

Američki univerzitet Prinston objavio je "Sabrane spise Alberta Ajnštajna (1. tom)" 1987, a ljubavna pisma Alberta i Mileve 2000. godine. Osim toga, o njima govori veliki broj knjiga i radova, a deo pisane zaostavštine slavnog fizičara i dalje ostaje tajna.

Norveška istoričarka Anastasija Hajdi Larvol, srpskog porekla, tvrdi da je "Mileva radila na matematičkim dokazima svih Ajnštajnovih radova do 1911. godine". A. Hajdi Larvol je na predavanju održanom u Matematičkom institutu SANU 2013. predstavila rezultate svog istraživanja o različitim aspektima složenih odnosa Alberta i Mileve Ajnštajn (ljubav, naučni rad, porodica).

 

 

 

 

]]>
Mon, 19 Feb 2018 12:37:12 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/384612/unistena-na-svakom-zivotnom-polju-ko-je-milevi-maric-ukrao-nobelovu-nagradu.html
Tamna strana Karađorđa Petrovića http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/381472/tamna-strana-karadjordja-petrovica.html Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek. Sa današnjeg stanovišta, moglo bi se reći da je bio i psihički poremećen. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu. ]]> foto: stil.kurir.rs

Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka u srpskoj istoriji, pored brojnih vrlina, imao je i mane. Neke od njih su državu, ali i ljude u njegovom neposrednom okruženju koštale mnogo. Srbiju – bitaka i junaka. Ljude – glava. Ipak, o tome se nerado govori.

Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka.– Srbi izbegavaju da pišu inerado pričaju o tome, jer se to ne uklapa u kasniji mit koji je nastao o Karađorđu. Postojali su čak istoričari koji su tvrdili da je reč bila oočuhu, a ne o ocu, kao da bi to opravdalo sam čin – kaže Dobrica Jovičić, istoričar iz Smedereva. On objašnjava da je skoro sigurno bila reč o Karađorđevom ocu jer događaj pominju neki izvori iz tog vremena.

Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom. Priča kaže da je na odlaskupucao ocu u leđa, a da je ovoga dotukao neko iz Karađorđeve pratnje. Postoji i verzija po kojoj Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio. Po povratku u Srbiju, 1796. godine, vožd se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od crkve dobio. Kako bilo, ako ovde i postoje istorijske nedoumice, stvar oko jednog drugog "porodičnog" ubistva sasvim je jasna – Karađorđe je 1806. godine ubio brata Marinka.

Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli. Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane. Od Karađorđeve preke naravi stradao je velki broj srpskih vojskovođa onog vremena.

"Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek. Sa današnjeg stanovišta, moglo bi se reći da je bio i psihički poremećen. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu. Sigurno je 90 odsto ljudi koji su ubijeni ovako ili za koje je on naredio da budu ubijeni zapravo smaknuto bez valjanog razloga, zato što su se u tom trenutku zamerili voždu", objašnjava istoričar Jovičić.

Karađorđe je tako na skupštini knezova i vojvoda ubio svog prvog političkog protivnika - kneza Teodosija Marićevića, koji mu je protivrečio. Vođa Srba je to protumačio kao pokušaj otimanja vlasti. Savremenici pišu da je vožd često zapadao u čudno raspoloženje i ćutnju koja bi trajala danima. Kada bi konačno progovorio, urlao bi u jarosti i batinama rešavao sporove.

"Ubijao je ljude u trenutku, uglavnom uz opasku 'po duša te'. Time bi označavao da ta smrti ide 'njemu na dušu' ", kaže Jovičić.

Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode pop Luka Lazarević i Mladen Milovanović koga je Karađorđe brutalno pretukao i potom pucao u njega dok je ovaj ležao na zemlji.

"Srbi ne pričaju o ovome jer bi to bacilo senku na sve što je Karađorđe uradio kao vojskovođa i ustanik. Ja o tome ne predajem đacima u školi, a toga nema ni u udžbenicima. Bilo šta negativno o njemu naružilo bi mit koji se vekovima stvarao", zaključuje Dobrica Jovičić.

Treba dodati i nekoliko epizoda iz života srskog vožda koje beleži srpska beletristika. Boško Petrović, naime, u svom remek-delu, romanu "Pevač", takođe piše kako je Karađorđe bio preke naravi, ilustrujući to epizodom u kojoj vođa Prvog srpskog ustanka odseca penis jednom srpskom dečaku. Istorija će ga zapamtiti kao velikog vojskovođu i borca za slobodu Srba, ali je činjenica da je Karađorđe imao svoju i te kako mračnu stranu.

Junak čiji je glas uništila rakija

Karađorđe Petrović je bio gorostas visok preko dva metra. Međutim, glas nije odgovarao ovoj impozantnoj pojavi. Savremenici su zapisali da je imao visok, tanušan i neobično piskav glas.

"Možda je Karađorđe nekada i imao jak glas, ali je on propao od rakije koju je stalno pio. Vuk Karadžić je zapisao koliko su Rusi bili oduševljeni Karađorđevom pojavom i razočarani njegovim glasom koji mu uopšte nije priličio", priča istoričar Dobrica Jovičić. On kaže da je moguće da u ovome verovatno leži i deo objašnjenja voždovog prekog karaktera i činjenice zašto je stalno vikao.

]]>
Fri, 16 Feb 2018 00:39:50 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/381472/tamna-strana-karadjordja-petrovica.html
DANAS JE TAČNO 90 GODINA OD PRVOG SRPSKOG CIVILNOG LETA: Na današnji dan 1928. poleteo prvi avion iz Beograda za Zagreb http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405602/danas-je-tacno-90-godina-od-prvog-srpskog-civilnog-leta-na-danasnji-dan-1928-poleteo-prvi-avion-iz-beograda-za-zagreb.html BEOGRAD - Kompanija Srbije Er Srbija ove nedelje obeležava 90 godina od svog prvog leta, saopšteno je iz te aviokompanije. ]]> Foto:Wikipedia

Prvobitno osnovana pod imenom "Aeroput", nacionalna aviokompanija Srbije je obavila svoj prvi let 15. februara 1928. godine između Beograda i Zagreba.

Tog dana je dvokrilni avion "Potez 29" nazvan "Beograd" poleteo iz glavnog grada u smeru Hrvatske u 9 časova. U avionu se nalazilo petoro novinara i fotografa čiji je zadatak bio da dokumentuju taj istorijski događaj.

Generalni direktor Er Srbije Dankan Nejsmit rekao je da su zaposleni u toj kompaniji ponosni što proslavljaju 90 godina od prvog leta i da tim jubilejom može da se pohvali samo nekolicina avio-kompanija u svetu.

]]>
Thu, 15 Feb 2018 22:44:28 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405602/danas-je-tacno-90-godina-od-prvog-srpskog-civilnog-leta-na-danasnji-dan-1928-poleteo-prvi-avion-iz-beograda-za-zagreb.html
Keplerov put do svemira: Upoznajte jednog od glavnih utemitelja moderne astronomije http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405588/keplerov-put-do-svemira-upoznajte-jednog-od-glavnih-utemitelja-moderne-astronomije.html Johan Kepler je čitavog života pokušavao da pomiri nauku, religiju i astrologiju, pa je na polju astronomije i fizike došao do važnih otkrića uprkos korišćenju nekih nenaučnih metoda i kvazinaučnih teorija. ]]> Foto:Profimedia

Od 16. veka do 2009. godine kada je lansiran teleskop sa njegovim imenom, Keplerovi radovi su izazivali različite reakcije i tumačenja

Do svojih revolucionarnih otkrića mislioci su stizali i ne sasvim naučnim metodama, jer nauka nije bila dovoljno razvijena da bi njihove teorije mogle da se provere. Tako je Ksenofan prvi pisao o fosilima, ali nije imao načina da ih proučava. Demokrit je pretpostavio postojanje atoma, ali ne i mehanizme po kojima funkcionišu. Aristotel je predvideo postojanje kontinenta na južnoj hemisferi, a tek 2000 godina kasnije će biti potvrđeno postojanje Antarktika. Sve do pre nekoliko vekova nije ni pravljena jasna razlika između empirijske nauke, astrologije, teologije, alhemije i filozofije. Ove metode su ipak dovele do mnogih naučnih otkrića, ali su za posledicu imale i nastanak velikog broja zabluda.

Johan Kepler je čitavog života pokušavao da pomiri nauku, religiju i astrologiju, pa je na polju astronomije i fizike došao do važnih otkrića uprkos korišćenju nekih nenaučnih metoda i kvazinaučnih teorija. Rodio se 1571. godine u Vajl der Štatu, malom autonomnom nemačkom gradu nedaleko od današnjeg Štutgarta. Keplerova porodica držala je lokalnu krčmu, a njegov deda je bio gradonačelnik, pa je delovalo da će mali Kepler i njegova braća i sestra imati relativno bezbrižno detinjstvo. Međutim, imovinsko blagostanje nije potrajalo, a Keplerov otac Hajnrih je poginuo u Holandiji u osamdesetogodišnjem ratu (1568‑1648) kada je Kepler imao samo pet godina.

Od malena Kepler pokazuje talenat za matematiku, a nakon što je video dve astronomske pojave, prelet Velike komete iz 1577. iznad njegovog grada i pomračenje Meseca 1580. godine, rađa se i ljubav prema astronomiji. Školuje se na Univerzitetu u Tibingenu, koji mu je bio najbliži, gde prvi put pokazuje interesovanje za astrologiju. Mada je planirao da postane sveštenik, na kraju studija zbog odličnog uspeha dobija ponudu da predaje matematiku i astronomiju u Gracu.

Vrlo brzo pažnju mu privlači tada aktuelna i vatrena debata između pobornika geocentrizma i heliocentrizma, što ga inspiriše da 1596, posle analize ovih teorija, napiše svoj prvi rad „Kosmografska misterija“ u odbranu Kopernikanskog obrta. Time započinje svoje višedecenijsko izučavanje ove teme što će dovesti do tačnih novih teorija koje su često postavljene na pogrešnim ili zastarelim naučnim osnovama. U to doba počinje da se dopisuje i konsultuje sa dva vodeća astronoma svog vremena, ali i ljuta rivala, Nikolasom Rejmersom Ursusom (1551‑1600), dvorskim astronomom cara Rudolfa Drugog, koji je vladao Svetim rimskim carstvom, i Tihom Braheom (1546‑1601), štićenikom danskog kralja Frederika Drugog. Brahe je u to vreme počeo da radi na teoriji o kretanju Zemlje i Sunca, koja je trebalo da pomiri heliocentričnu i geocentričnu teoriju kombinujući neke njihove elemente, čemu se Ursus protivio. 

Mada je Kepler poticao iz protestantske porodice, bio je inspirisan drevnim verovanjima i misticizmom. Nakon verskih nemira u Gracu 1600. godine dobija otvorenu ucenu da pređe u katoličanstvo ili da napusti grad. Posle neuspešnog pokušaja da ubedi budućeg cara Nemačke Ferdinanda Drugog (1578‑1637) da ga primi kao dvorskog savetnika, Kepler se sa porodicom seli u Prag i počinje da radi sa Braheom, koji mu nalazi i posao na dvoru. Naime, skoro svaki vladar tog vremena imao je svoje savetnike među kojima su bili matematičari, astronomi i astrolozi, a često bi jedna osoba obavljala sve tri funkcije. Jedan od njihovih zadataka bio je da predviđaju događaje analizom položaja nebeskih tela. Za to su korišćeni takozvani svemirski kalendari i efemeride, odnosno tabele koje su pokazivale gde će se tokom godine koje nebesko telo nalaziti.

]]>
Thu, 15 Feb 2018 21:48:47 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405588/keplerov-put-do-svemira-upoznajte-jednog-od-glavnih-utemitelja-moderne-astronomije.html
Hitlerov stelt lovac: Evo da li su nacisti zaista napravili prvi "nevidljivi" avion http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/384220/hitlerov-stelt-lovac-evo-da-li-su-nacisti-zaista-napravili-prvi-nevidljivi-avion-.html Braća Valter i Rejmar Horten razvila su 1943. godine prvu samokrilnu letelicu na mlazni pogon. Avion je nazvan "Hitlerov stelt lovac", a evo da li je opravdao ime ]]> Foto:newsweek.rs

Stelt avioni predstavljaju integralan deo svake moderne vojske. Uprkos njihovoj važnosti i zastupljenosti, mnogi ni ne znaju da su prvi koraci u razvoju ove tehnologije načinjeni u nacističkoj Nemačkoj

Wikipedia, Braća Valter i Rejmar Horten
Foto: Wikipedia, Braća Valter i Rejmar Horten


Tokom Drugog svetskog rata, braća Valter i Rejmar Horten razvila su prvu samokrilnu letelicu na mlazni pogon, nazvanu "Hitlerov stelt lovac". Ironično, cilj braće i motivacija za dizajn u obliku slepog miša, bili su veća brzina i domet, a ne stelt tehnologija.

Valter je bio jedan od najcenjenijih asova nemačkog Luftvafea, a njegov brat Rejmar samouki dizajner letelica. Braća su bila opsednta avijacijom od mladosti i pre profesionalne karijere su dizajnirali nekoliko inovativnih samokrilnih jedrilica.

Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229

Foto: Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229



Do 1943. godine, situacija na istočnom frontu išla je u korist Crvene armije i Hitler je morao što pre da reši problem Velike Britanije kako bi svu pažnju, bar je tako želeo, preusmerio ka Sovjetskom savezu

Kako bi ostvario firerove planove, šef Luftvafea Herman Gering tražio je od inženjera da naprave letelicu koja će moći da nosi velike količine bombi, sa dovoljnim dometom da bombarduje Britaniju i dovoljnom brzinom da izbegne neprijateljske lovce.

Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229

Foto: Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229



Takva letelica, međutim morala je da ima veoma velike motore koji su trošili previše goriva.  Na izazov su odgovorila braća Horten, koja su želela da iskoriste samokrilni dizajn i naprave aerodinamičan avion bez repa, koji će gotovo potpuno anulirati otpor vazduha. Sa takvim dizajnom, bilo bi omogućeno lakše dostizanje velikih brzina uz drastično manju potrošnju goriva.

Nakon uspepšnih testova prototipskih samokrilnih jedrilica, braća su napravila V2 prototip sa turbomlaznim motorima. Prvi test let odigrao se 2. februara 1945. godine, na sreću prekasno da bi uticao na tok ili ishod rata.

Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229

Foto: Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229



Prema nekim izveštajima avion braće Horten nazvan Ho229 pokazao se daleko naprednijim od lovca Me262. Takođe, letelica je mogla da razvije brzinu od 975 kilometara na čas. Uprkos dobrim performansama, Ho229 nikada nije stigao da uđe u masovnu proizvodnju.

Iako ni u jednom dokumentu ili specifikaciji letelice nema podataka da je namera bila razvoj stelt tehnologije, mnogi smatraju da je moguće da su braća Horten slučajno otkrila kako  samokrilni dizajn dovodi do manje vidljivosti letelice na radaru i tako postavili osnove za razvoj stelt tehnologije.

Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229

Foto: Wikipedia, Nacistički stelt lovac Horten Ho 229



Rejmer Horten preselio se posle rata u Argentinu, i tokom pedesetih je pisao o stelt tehnologiji i pokušavao da ubedi javnost kako je u otkriće stelt tehnologije bilo ciljano.

Njegove tvrdnje, međutim, nikada nisu potvrđene, a prema testovima sprovedenim 2008. godine, Ho229 nije bio "nevidljiv", naprotiv, bio je vidljiviji od standardnih nemačkih bombardera.

Imajući to u vidu, ne može se reći da su nacisti osmislili prvi stelt avion, ali činjenica da je inovativnost braće Horten sluičajno ili namerno tome doprinela, ipak se ne može osporiti.

]]>
Thu, 15 Feb 2018 13:12:08 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/384220/hitlerov-stelt-lovac-evo-da-li-su-nacisti-zaista-napravili-prvi-nevidljivi-avion-.html
Kraj Hanibala: Nekada je pretio Rimu, ali posle ove bitke je otišao u istoriju http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/382784/kraj-hanibala-nekada-je-pretio-rimu-ali-posle-ove-bitke-je-otisao-u-istoriju.html U bici kod Zame, rimski vojskovođa Scipion Afrikanac je zadao odlučujući poraz kartagenskom generalu Hanibalu ]]> foto:newsweek.rs

Bitka kod Zame bila je konačna i odlučujuća bitka Drugog punskog rata, a odigrala se oko 19. oktobra 202. p. n. e.. Rimsku armiju je predvodio Publije Kornelije Scipion Afrikanac, a kartagiljansku Hanibal. Kartagina je poražena u toj bici i molila je za mir. Bitkom završava Drugi punski rat, a Kartagini se nameće plaćanje ratne odštete i zabranjuje se da ima vojsku bez dozvole Rima.

Kartaginski vojskovođa Hanibal je izvršio invaziju Italije , a velikim pobedama u bitkama kod Ticina, Trebije, Trazimenskog jezera i Kane ponizio je rimsku vojsku. U bici kod Kane uništio je celu jednu armiju.

Te pobede koristio je ne bi li dobio saveznike u Italiji. Odziv je bio slab. Koristio je politiku spržene zemlje, ali nije uspevao da dobije pojačanje potrebno za konačnu pobedu. U bici kod Metaura stradao mu je brat Hazdrubal Barka, koji je došao preko Alpa kao dugo čekano pojačanje.

Publije Kornelije Scipion Afrikanac preseljava bitke u Španiju i tu pobeđuje i pretvara Španiju u rimsku provinciju. Zatim Scipion predlaže da se rat preseli u Afriku, blizu same Kartagine. Posle Scipionove pobede u bici kod Bagbrada, Hanibal je pozvan iz Italije da dođe da odbrani samu Kartaginu.

Numidija, stalno pod kontrolom Kartagine, daje vojsku Rimu, da bi se oslobodila kartaginjanske vlasti. Hanibal skuplja šaroliku nedovoljno spremnu i na brzinu skupljenu armiju od lokalnih građana i veterana iz Italije. S druge strane suočava se s najboljim delom rimske armije.

Hanibal se nije mogao suprotstaviti dobro obučenim rimskim vojnicima koristeći se trupama skupljenim zbrda zdola. Oko 20.000 hanibalovih vojnika je ubijeno, a 15.000 je zarobljeno u bici kod Zame. Rimljani su imali samo 1.500 mrtvih i 4.000 ranjenih.

]]>
Thu, 15 Feb 2018 00:14:02 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/382784/kraj-hanibala-nekada-je-pretio-rimu-ali-posle-ove-bitke-je-otisao-u-istoriju.html
Trijumfalna kapija na Slaviji i parlament na Tašmajdanu: Kako je belgijski arhitekta zamišljao Beograd 1912. godine http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405482/trijumfalna-kapija-na-slaviji-i-parlament-na-tasmajdanu-kako-je-belgijski-arhitekta-zamisljao-beograd-1912-godine.html Početkom 20. veka postojao je „Plan ulepšavanja Beograda“ koji je mogao našoj prestonici da podari potpuno drugačije lice. ]]> Foto: Wikimedia Commons

Beograd nema reprezentativne trgove, raskošne fontane, monumentalne spomenike. Razlozi su verovatno česti ratovi, nasilne smene režima, kao i uvek akutni nedostatak novca. Međutim, u skicama poletnih urbanista ostali su planovi koji bi, da su ostvareni, promenili Beograd do – neprepoznatljivosti.

Najhrabriji u tome bio je Belgijanac francuskog porekla Alban Šambon, koji je pre više od jednog veka, 1912. godine, izradio prvi proevropski plan Varoši glavnog grada tada Kraljevine Srbije. Kao pristalica istoricizma, odnosno eklekticizma, a pod utiskom grandioznih rešenja u velikim gradovima Evrope, Šambon je predlagao da Terazije, Slavija i Tašmajdanski park postanu najreprezentativniji delovi grada.

Koncept je radio na osnovu geodetskog plana iz 1909. godine. Po njegovom rešenju, sa Terazija je prema Savi trebalo da se spušta kaskadna fontana. To je, istovremeno, i prvo rešenje koje je predviđalo urbanističku sintezu centra grada i padine prema reci, što će u kasnijim decenijama biti jedan od najvećih izazova za generacije urbanista. Šambon je, zapravo, pokrenuo priču o Terazijskoj terasi koja ni do danas nije dobila svoj srećni epilog. Inače, na mestu današnje palate Albanija on je predlagao izgradnju glavne pošte.

Drugo monumentalno rešenje se odnosilo na današnji Trg Slavija. Belgijski stručnjak je predlagao da se tamo podigne Trijumfalna kapija, po uzoru na onu u Parizu. On je takvu ideju obrazlagao konstatacijom da su Srbi ratnički narod i da takvim spomenikom treba da odaju počast svojim precima.

]]>
Wed, 14 Feb 2018 16:25:54 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405482/trijumfalna-kapija-na-slaviji-i-parlament-na-tasmajdanu-kako-je-belgijski-arhitekta-zamisljao-beograd-1912-godine.html
Najfatalnija lepotica na svetu: Zbog nje su muškarci pokušavali da se ubiju http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387286/najfatalnija-lepotica-na-svetu-zbog-nje-su-muskarci-pokusavali-da-se-ubiju.html Ava je Frenka optužila da se nabacivao devojci u restoranu pa je pozvala svog bivšeg u stan. Frenk je tada poludeo. ]]> foto: stil.kurir.rs

Na Badnji dan davne 1922. godine rođena je prema nekima, najlepša žena sveta. Ava Gardner odrasla je u mnogobrojnoj porodici, a bila je toliko vezana za svog oca da joj je jedan psihijatar rekao da ima Edipov kompleks. Bila je najmlađa od sedmoro dece, pa je njena majka poželela da se upravo ona posveti obrazovanju.

Ipak, nju je život odveo u potpuno drugom smeru. Starija sestra Bapi udala se za profesionalnog fotografa Larija Tara u Njujorku. Kada joj je Ava došla u posetu, pozirala je Taru. Njene fotografije ostale su zapažene, pa je sa samo 18 godina potpisala ugovor sa Metro-Goldwyn Mayer studiom.

Proslavila se u filmovima "Čamac", "Snegovi Kilimandžara", "Bosonoga kontesa" i mnogim drugim. Za ulogu u "Mogambu" je Ava nominovana za Oskara. Ipak, najveću slavu stekla je zbog svoje izuzetne lepote na koju su pali najpoželjniji muškarci Holivuda. Mnogi su smatrali da je Ava najlepša žena na svetu, ali Metro-Goldwyn-Mayer proglasio ju je najlepšom životinjom na svetu.

Zavela je najpoželjnijeg neženju

Već prvog dana u studiju upoznala je Mikija Runija. Iako je bio izuzetno popularan i šarmantan Ava nije odmah "pala" na njega. Tog dana pozvao ju je na večeru, ali ona ga je odbila i rekla mu da nema vremena.

"Trebalo mi je šest minuta da otpakujem kofer i operem zube. Ionako nisam znala nikog u Holivudu osim sestre. Tada nisam znala da je on bio najpoželjniji neženja. Kasnije sam shvatila da je spavao sa svima", rekla je.

On nije odustajao, a Ava je iskoristila sve izgovore. Te večeri došao je po nju limuzinom tačno u sedam sati. Vest o njihovoj vezi brzo se proširila.

"Nisam imala pojma šta ćemo izazvati. Svi su pričali samo o tome", rekla je Ava koja je za Mikija uvek govorila da nije zgodan, ali da definitivno ima "ono nešto". Osim toga, priznala je da ga je često zvala patuljak što je njemu jako smetalo.

Dobro su se zabavljali i voleli su da izlaze. Uživali su u alkoholu, a martini su čak pili iz šolje za kafu jer su to smatrali glamuroznim.

Nije htela da ga optuži za pedofiliju

"Kada smo se vratili s medenog meseca imala sam jake bolove u stomaku. Tada sam završila na operaciji, a kad sam se vratila iz bolnice shvatila sam da je Miki spavao sa drugom u našem krevetu", pričala je Ava.

Svaki put kad bi se naljutila poklanjao joj je skupoceni nakit koji je obožavala. Objasnila je da se osećala prevareno i poniženo jer je znala da njen suprug spava s drugim ženama, ali je ipak htela da ga pridobije natrag. Seks im je, priča, bio fantastičan.

"Pričali smo o našem prvom susretu. Kad sam ga pitala šta je prvo pomislio, odgovorio mi je: 'Shvatio sam da moram da te imam u krevetu' ", rekla je Ava.

Jedne večeri se toliko napio da je izvadio notes sa brojevima devojaka. Komentarisao je svaku od njih i rekao kakva je u krevetu.

"To je bilo to. Izbacila sam ga iz kuće iako sam znala da je to veliki rizik, to je mogao da bude kraj moje karijere", pričala je Ava kojoj je razvod bio jedini izlaz. Neke od devojaka koje je spominjao bile su maloletne pa je to planirala da iskoristi protiv njega, ali je odustala.

Foto: Profimedia

 

Upisala sam fakultet da mu dokažem da nisam glupa

Ubrzo se udala za klarinetistu Artija Šoa koji je zatražio razvod samo nekoliko dana nakon prve godišnjice braka. Glumica je rekla da je on bio jako težak, ali ju je jako privlačio.

"Često sam se ga bojala, ali ne fizički. On je bio zlostavljač, bojala sam se njegovih misli. Prokletnik je bio dominantan. Toliko puta je znao da me "spusti na zemlju" da sam izgubila samopouzdanje", kaže Ava koja je zbog njega upisala fakultet kako bi mu dokazala da nije "toliko glupa".

Tada se navukla na alkohol. Volela je da zaviri u čašicu i kada je bila u braku s Mikijem, ali s Artijem je piće bilo beg od realnosti. Stalno se družio s pseudointelektualcima, pio votku i jeo kavijar.

Sinatra je bio bog seksa

"Frenk mi je pričao da je vežbao pevajući Artijeve melodije. Prava je šteta što nikad nisu ništa stvorili zajedno", rekla je. Sinatru je upoznala kad se tek udala za Mikija. Kada je došao za njihov sto, Ava je zanemila.

"Izgledao je kao bog, iz njega je prštao seksepil. Prišao je i rekao mi: 'Dušo, da te on nije oženio, ja bih', ali nisam se ničemu nadala. Bio je oženjen", prisetila se Sinatre kojeg je nazvala "bogom seksa".

Sledeći put sreli su se na zabavi u Palm Springsu. Te noći su prvi put vodili ljubav, a glumica je rekla kako su tada postali "večni ljubavnici". Viđali su se često i svoju vezu nisu skrivali.

"Jedne večeri kada smo se vozili automobilom Frenk me nagovorio da pucam iz pištolja kroz prozor. Uništila sam rasvetu i izloge", pričala je Ava o incidentu kojeg je muzičar uspeo da sakrije plativši 20 hiljada dolara.

Umesto u sebe pucao je u jastuk

Nensi Sinatra je za to vreme bila kod kuće s decom i nadala se da ta afera neće dospeti u javnost. Čak je i menadžer savetovao Frenku da raskine s tamnokosom lepoticom, ali on mu je rekao: 'Šta će mi slava i novac, ako nemam nju'.

Sinatra je suprugu ostavio na Dan zaljubljenih 1950. godine. Besna Nensi ga je izudarala i odmah izbacila iz kuće. Frenk i Ava venčali su se samo nekoliko nedelja nakon razvoda.

Toliko su se voleli da su jedno drugo pravili ljubomornim. Naime, ona ga je optužila da se nabacivao devojci u restoranu, pa je pozvala svog bivšeg u stan. Frenk je poludeo, pa je pokušao da se ubije u hotelskoj sobi. Pre toga ju je nazvao, a kada je stigla videla je revolver i svog dragog na podu.

Počela je da plače, ali ubrzo je shvatila da je promašio i zapravo pucao u jastuk. Prilikom njihove sledeće žestoke svađe uzeo je tablete i pokušao da izvrši samoubistvo.

Uspeo je da se izvuče, ali nekoliko nedelja kasnije opet je pokušao da sebi oduzme život. Došao je kući pijan i gurnuo glavu u rernu. Srećom, u stan je naišao prijatelj koji ga je spasao. Sinatra je nakon incidenata objasnio da je hteo da se ubije jer je osećao da ga Ava ne voli.

Rastali su se iako je bio ljubav njenog života

U braku sa Sinatrom, glumica je imala dva abortusa. Prvog mu je prećutala, a kad je uradila i drugi i priznala mu to, Frenk je bio besan. Ispričala mu je da ne želi da njeno dete odrasta u takvoj okolini, iako je uradila taj "monstruozni čin".

Frenk je neko vreme bio slomljen i finansijski nestabilan, ali oporavio se pred kraj braka s Avom. Tada su počele da kruže glasine da ima ljubavnicu. Kad je to čula, Ava ga je nazvala i pitala: "Hoćeš li da se takmičiš?"

S Hauardom Hjuzom viđala se duže od deset godina, ali je priznala da nikad nije bila zaljubljena u njega. Glumica i avijatičar spavali su zajedno kad je ona bila u braku s Artijem, ali i Sinatrom. Često su se svađali i mirili, a Hjuz joj je jednom bacio pepeljaru u glavu i zamalo joj slomio vilicu.

Imala je afere s mnogim kolegama, među kojima je bio i Klark Gejbl. Od Sinatre se razvela 1957. godine, a nakon toga je započela vezu s Ernestom Hemingvejem.

Samo dve godine pre smrti, Ava je ispričala svoju životnu priču i izdala knjigu. Kad su je upitali zbog čega se na to odlučila, ona je odgovorila: "Ili to ili ću prodati nakit, a za njega sam emotivno vezana".

Kako je bila strastveni pušač, njena pluća su bila uništena. Sinatra je ponudio da joj plati privatne lekare, ali ona je to odbila. Njene poslednje reči bile su: "Umorna sam", a preminula je sa 67 godina od upale pluća u svom domu.

 

 

 

 

]]>
Tue, 13 Feb 2018 23:22:17 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387286/najfatalnija-lepotica-na-svetu-zbog-nje-su-muskarci-pokusavali-da-se-ubiju.html
Na današnji dan, 13. februar: Preminuo Ruđer Bošković http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405431/na-danasnji-dan-13-februar-preminuo-rudjer-boskovic.html Na današnji dan, 13. februara 1787. godine, u Milanu je preminuo Ruđer Bošković, fizičar, astronom, matematičar i diplomata iz Dubrovnika. ]]> Jedan je od najznačajnijih naučnika svoga vremena, uvršćen među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Bio je profesor univerziteta, osnivač Milanske opservatorije i direktor Optičkog instituta Francuske mornarice.

Bio je univerzalan stvaralac: filozof, matematičar, astronom, fizičar, inženjer, pedagog, geolog, arhitekta, arheolog, konstruktor, optičar, diplomata, putopisac, profesor, isusovac, najbolji pesnik na latinskom jeziku osamnaestog veka i prevodilac.

Rođen je 18. maja 1711. godine, kao sedmo dete trgovca Nikole Boškovića (Srbina iz Orahova kod Trebinja u Hercegovini) i majke Pavle (italijanskog porekla, iz porodice Bara Betere, poznatog dubrovačkog pesnika). Ceo radni vek proveo je u tuđini, gde je stekao i svetsku slavu, a samo se jednom vratio u svoj rodni grad Dubrovnik - 1747. godine.

Ruđer Bošković je, između ostalog, tvorac i jedinstvenog zakona sile, pretpostavljajući da postoji ne samo privlačenje (Njutnov zakon), nego i odbijanje u naizmeničnom menjanju na malim rastojanjima među telima. Smatrao je da je elementarna čestica bez dimenzija izvor sile, a vreme i prostor je, nasuprot Njutnu, smatrao relativnim, pa se s pravom može nazvati pretečom Alberta Ajnštajna. Pronašao je dva geometrijska metoda za određivanje elemenata Sunčeve rotacije na osnovu posmatranja položaja tri tela, zatim je izračunao dimenzije i spljoštenost Zemlje. Otkrio je geometrijski model izračunavanja putanja kometa.

U geologiji je značajan jer je pisao o kompenzaciji masa unutar gora i tako postavio temelje kasnijem razvoju teorije izostazije. Regionalne poremećaje sile teže tumačio je razlikom u gustini gornjih i donjih delova Zemljine kore.

U domenu klasične fizike, formulisao je jedinstveni zakon svih sila. Pretpostavio je postojanje, ne samo privlačnih, nego i odbojnih sila. Svojim idejama o relativnosti prostora i vremena je bio preteča Ajnštajnove teorije relativnosti.

Objavio je veliki broj radova iz sferne trigonometrije i statističkih metoda u fizici: Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentiumOpera partinentia ad opticam et astronomiaElementorum universae matheseos, O morskoj plimiTeorija konusnih preseka, Elementi matematike itd.

]]>
Tue, 13 Feb 2018 18:16:07 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/405431/na-danasnji-dan-13-februar-preminuo-rudjer-boskovic.html
Tragičan kraj: Poslednje dane života, Fridrih Niče je proveo u potpunom ludilu http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/386908/tragican-kraj-poslednje-dane-zivota-fridrih-nice-je-proveo-u-potpunom-ludilu.html Kaže se da prevelika inteligencija uvek nosi i mračnu stranu - sklonost ludilu - koja je na kraju potpuno obuzela velikog Fridriha Ničea ]]> Foto.newsweek.rs

Veliki nemački filozof, pesnik, kompozitor i klasični filolog Fridrih Vilhelm Niče rođen je 15. oktobra 1844. u Prusiji, a svojim radom istakao se kao jedan od najuticajnijih mislilaca u istoriji.

Niče je 3. januara 1889. doživeo potpuni nervni slom. Nakon što je prouzrokovao pometnju na ulicama Torina, prišla su mu dva policajca. Šta se tačno dogodilo nije poznato, ali priča koja se često ponavlja jeste da je filozof bio svedok udaranja konja na trgu Karlo Alberta. On je dotrčao do životinje, stavio joj ruke oko vrata da bi je zaštitio, a zatim kolabirao.

Sledećih nekoliko dana slao je kratka pisma nekolicini prijatelja poznata kao “Pisma ludila”, uključujući Kozimu Vagner i Jakoba Burkharta. Većina pisama potpisana je imenom “Dionysos”, iako se na nekim od njih nalazi ime “der Gekreuzigte”, što znači “Raspeti”.

Wikipedia, Fridrih Niče

Foto: Wikipedia, Fridrih Niče



Svom bivšem kolegi Burkhartu napisao je: “Stavio sam Kaida u okove. Takođe, prošle godine sam bio razapet od strane nemačkih lekara na vrlo tegoban način. Vilhelm, Bizmark, i svi drugi antisemiti su ukinuti”.

U dodatku je naredio nemačkog caru da ode na put u Rim gde će ga streljati, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.

Njegova mentalna bolest prvobitno je dijagnostikovana kao tercijarni sifilis, u skladu s medicinskim saznanjima tog vremena. Iako većina analitičara Ničeovioh dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, pojedini je dovode u vezu s rivalstvom koje je imao s Rihardom Vagnerom.

Wikipedia, Fridrih Niče u poslednjim danima života

Foto: Wikipedia, Fridrih Niče u poslednjim danima života



Niče je prethodno napisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”.

Jedno od objašnjenja njegovog ludila jeste i rast retro-orbitalnog menigioma, što može da bude uzrok demencije. S druge strane, pojedini stručnjaci tvrde da ludilo može da bude rezultat trovanja živom koja se tada koristila za lečenje sifilisa.

Niče je 1898. i 1899. pretrpeo bar dva moždana udara koji su ga ostavili paralizovanog, nesposobnog da hoda ili govori. Nakon što je oboleo od upale pluća, doživeo je još jedan moždani udar i preminuo u avgustu. Sestra Elizabeta ga je sahranila pored njihovog oca u crkvi kod Licena.

]]>
Thu, 8 Feb 2018 22:57:18 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/386908/tragican-kraj-poslednje-dane-zivota-fridrih-nice-je-proveo-u-potpunom-ludilu.html
Hiljadu rezova: Ovo je najgori metod mučenja svih vremena http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387254/hiljadu-rezova-ovo-je-najgori-metod-mucenja-svih-vremena.html Mučenja i smrtnih osuda ima otkad je i ljudi, ali čini se kako su se vremena ipak "kultivisala" od te prakse, jer što su te tehnike bile drevnije, to su bile i brutalnije. ]]> foto: b92.net

Pravi primer za to je tradicionalna kineska metoda mučenja koja se primenjivala od 905. sve do 1905., kada je zakonom zabranjeno javno pogubljenje. 

Lingči - smrt hiljadu rezova 

Verovatno najbolnija metoda iako je teško oceniti pretpostavljala je polako odsecanje delova tela dok smrt ne nastupi u agoniji. Prakovana u Kini, metoda je zahtevala od krvnika da zaveže kriminalca na krst i uzastopno mu odseca prste na rukama i nogama, pa šake i stopala, uši, nos, a tek potom cele udove. Nakon teške muke osuđenik je umirao dekapitacijom ili ubodom u srce. 

Što duža patnja 

Onaj koji seče delove tela mora da brine o tome da pogubljenik što duže živi kako bi što više patio, a telo se seče iz još jednog razloga. Naime, prema učenju Konfučija, telo koje nije celo kod smrti, neće biti celo ni u zagrobnom životu - pa takva osuda nije rezervisana samo za ovaj svet. 

Lutrija s noževima 

Kod izvođenja samog pogubljenja, nije bilo određenog redosleda kojeg bi krvnik trebalo da se drži, već je sve pretvoreno u zabavnu igru za publiku. Tako se u vreću stavljalo stotinjak različitih noževa, a svaki od njih bi na sebi imao oznaku za određeni deo tela ili organa. Potom bi se krenulo na izvlačenje i "rezuckanje" tj. sakaćenje. Ponekad je neko mogao da prođe i bolje i umre pre 1000 rezova, a primer toga su bogate porodice koje bi potplaćivale krvnike da nameste što ranije izvlačenje noža s oznakom srca, kako bi se njihov član manje mučio. 

Edukacija za mučitelja 

Postojali su posebni hramovi i institucije u kojima su se obučavali mučitelji, a presudno je bilo naučiti savladavanje veštine kako naneti što više rana bez prevremene smrti žrtve. Metodički su se radili rezovi usled kojih je dolazilo do amputacije određenih delova tela. 

Primerena kazna? 

Smrt od hiljadu rezova bila je namenjena onima s najvećim zločinima, dakle protivnicima konfučijanizma, masovne ubice, ubice roditelja, učitelja ili poslodavca, izdajnike... Oni koji su imali najveću krivicu dobijali su kaznu od tzv. smrti od tri dana, pri čemu se osuđenicima znao davati i opijum kako bi što duže izdržali mučenje i pri svesti doživljavali nove rane.

]]>
Fri, 9 Feb 2018 15:32:41 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387254/hiljadu-rezova-ovo-je-najgori-metod-mucenja-svih-vremena.html
Čovek se prvi put napio pre 10.000 godina http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/340300/covek-se-prvi-put-napio-pre-10000-godina.html Američki naučnici tvrde da je čovek razvio sposobnost da pije alkohol pre 10 miliona godina, kada je počeo da jede gnjilo voće. ]]> fOTO:tANJUG

Ispijanje alkohola je možda jedna od poslednjih velikih misterija čovečanstva koju je tim istraživača pokušao da razreši. Zaista, zašto je čovek počeo da pije alkohol?

"Svi aspekti modernog načina života, od bola u leđima do preteranog konzumiranja šećera, rezultat su istorije ljudske evolucije", naveo je paleontogenetičar Metju Karigen, vođa istraživanja i profesor na koledžu Santa Fe, na Floridi.

"Pokušali smo da saznamo više o odnosu čoveka i etanola, psihotrop supstance koja se nalazi u svim alkoholnim pićima", rekao je on, prenela je američka televizija NBC. 

Kako bi ustanovili kada je čovek stekao sposobnost da probavlja alkohol, naučnici su izvršili modelizaciju enzima ADH4, jednog od sastojaka u probavnom traktu koji omogućuje metabolizaciju etanola.

Oni su otkrili da je enzim naglo mutirao kada su naši preci promenili način života, tj. kada su sa drveća sišli na zemlju.

Prilikom teških vremena, kada je hrana bila oskudna, stekli su običaj da jedu prezrelo voće u kojima je fermentacijom došlo do proizvodnje alkohola. 

"Mislimo da je etanol jednostavno bio njihov ''prinudni'' izbor", ističe Karigen.

"Da su naši preci mogli da biraju između trulog i zdravog voća, svakako bi izabrali ovo drugo", dodao je on. 

Jedan od interesantnih zaključaka studije odnosi se na zavisnost od alkohola: ako alkoholičare privlači piće to je možda s toga što je metabolizacija etanola nekada davno predstavljala korisnu stvar za preživljavanje. 

Sve u svemu, ispada da je ispijanje alkohola rezultat davnašnjeg sakupljanja gnjilog voća u nedostatku bolje hrane.

]]>
Thu, 8 Feb 2018 14:40:31 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/340300/covek-se-prvi-put-napio-pre-10000-godina.html
Velika misterija rešena: Kako je zaista otkrivena ANA FRANK http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/386752/velika-misterija-resena-kako-je-zaista-otkrivena-ana-frank.html Najnovije tvrdnje istražitelja pokazuju da skrovište čuvene Ane Frank možda nije otkriveno tako što je neko izdao nju i njenu porodicu, već slučajno zbog prevara koju su njihove komšije pravile sa kuponima za hranu. ]]> foto: blic.rs

Ana je od 10. marta 1944. godine često u svom dnevniku pisala o komšijama nazivajući ih "D" i "B" (kasnije se ustanovilo da je reč o Martinu Brouveru i Pjetru Dazelaru), koji su na nelegalne načine nabavljali kupone za hranu. Njih dvojica su radili za firmu čije je sedište bilo na adresi Prinsengraht 263, gde je i Anin otac Oto imao sopstveni biznis i gde je sakrio svoju porodicu od nacista.

"Uhapsili su D i B i nemamo više kupone", napisla je Ana 14. marta 1944.

Istražitelji tvrde da je policija najverovantije došla na vrata kuće zbog prevare sa kuponima, a neki navode da su nacisti unutra bili više od dva sta, zbog čega sumnjaju da im je cilj bio hapšenje Jevreja, piše BBC.

- Nekoliko sati pre nego što su nacisti upali u kuću, neko je anonimno prijavio prevaru sa kuponima za hranu - naveli su istražitelji.

Analizirajući sudska dokumenta, istražitelji su utvrdili da policajci koji su otkrila Anu i njenu porodicu nisu bili nikad angažovani za hapšenje i otkrivanje Jevreja, već su radili na slučajevima koji su se ticali novca, prevara, krađa...

Ana je umrla od tifusa u logoru Bergen-Belzen nekoliko nedelja pre njegovog oslobođenja. Njen otac Oto bio je jedini preživeli od osmoro ljudi koji su se tokom Drugog svetskog rata skrivali u ulici Prinsengraht 263.

]]>
Wed, 7 Feb 2018 22:38:25 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/386752/velika-misterija-resena-kako-je-zaista-otkrivena-ana-frank.html
Ratni plen: Zašto se riznice drevne Troje čuvaju u Rusiji? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/386333/ratni-plen-zasto-se-riznice-drevne-troje-cuvaju-u-rusiji.html U maloj sali Državnog muzeja likovnih umetnosti „A. S. Puškin“ stoje vitrine sa zlatnim ženskim ukrasima, sekirama od kamena i peharima ]]> Foto.newsweek.rs

Blago drevne Troje pronašao je na teritoriji današnje Turske nemački preduzimač i arheolog-amater Hajnrih Šliman. Ono je zatim preneto u Nemačku, da bi na kraju dospelo u Državni muzej likovnih umetnosti „A. S. Puškin“ u Moskvi. Šta se iz te riznice nalazi u ovom muzeju i da li ona sa pravom pripada Rusiji?

U maloj sali Državnog muzeja likovnih umetnosti „A. S. Puškin“ stoje vitrine sa zlatnim ženskim ukrasima, sekirama od kamena i peharima. Ovde je za posetioce izloženo blago Troje koje je nemački preduzimač Hajnrih Šliman prilikom arheoloških iskopavanja pronašao na teritoriji savremene Turske i predao Berlinskom muzeju.

Hajnrih Šliman je počeo kao običan radnik u jednoj holandskoj firmi, ali je zahvaljujući izuzetnom talentu za strane jezike brzo postao njen predstavnik u Sankt Peterburgu, a zatim i u Moskvi. On je 1846. godine dobio državljanstvo Ruske imperije, a 1852. se oženio Jekaterinom Ližinom, ćerkom uspešnog ruskog trgovca.



Međutim, Šlimanu nije bilo suđeno da ostane u Rusiji. Proputovavši ceo svet on se dao u potragu za izgubljenom Trojom, i 1873. godine je prilikom arheloških iskopavanja na brdu Hisarlik pronašao prvu riznicu. „Pronalazak Prijamove riznice je u svetu odjeknuo kao eksplozija“, komentariše ovaj događaj Vladimir Tolstikov, čuvar ove kolekcije, kandidat istorijskih nauka i šef Odeljenja za umetnost i arheologiju antičkog sveta Puškinovog muzeja likovnih umetnosti.
  

Vikipedija, Hajnrih Šliman
Foto: Vikipedija, Hajnrih Šliman

Šliman je nastavio sa iskopavanjima sve do smrti 1890. godine i pronašao još dvadesetak riznica. Poklonio ih je gradu Berlinu, gde su se čuvale u Muzeju najstarije i rane istorije sve do 1941. godine.

Ratni trofeji

Od 1941. godine kolekcija se nalazila u podrumu banke u Berlinu. Kada je počelo bombardovanje grada premeštena je u jedan antiraketni bunker. U aprilu 1945. godine, za vreme juriša sovjetske armije na prestonicu Trećeg rajha, kolekciju je sve vreme čuvao direktor Muzeja najstarije i rane istorije, profesor Vilhelm Unfercag. Prema rečima Vladimira Tolstikova, Unfercag je strahovao za ove dragocenosti i zato je izašao pred sovjetske vojnike i dobrovoljno predao sovjetskoj komandi kutije sa eksponatima. One su u julu 1945. godine avionom dostavljene u Moskvu. Bile su potpuno očuvane.

Pretenzije

Kada su posle rata Nemci otkrili da je kolekcija nestala, počeli su da je traže po celom svetu. Međutim, sve do 1994. godine nije se znalo gde se ona nalazi. „Za to su znala samo dva čoveka na svetu – direktor Puškinovog muzeja i čuvar kolekcije“, priča Vladimir Tolstikov.
  

Vikipedija, Dijadema Prijamove kraljice
Foto: Vikipedija, Dijadema Prijamove kraljice

Mesto na kome se nalaze Trojanske riznice bi još dugo bilo strogo čuvana tajna da tokom 1990-ih službenik ministarstva kulture Rusije Grigorij Kozlov, koji je imao pristup arhivama i službenoj prepisci, nije objavio svedočanstva o ovim dragocenostima u američkoj štampi. Posle toga ministru kulture Jevgeniju Sidorovu nije preostalo ništa drugo nego da naloži da se pripremi izložba.

U tu svrhu su 1995. godine pozvani nemački stručnjaci i eksperti iz drugih zemalja da pogledaju kolekciju i potpišu dokumente o njenoj autentičnosti. Izložba je uspešno održana 1996. godine.

Iste godine je Nemačka zvanično protestovala i zatražila da se eksponati vrate. Državna duma je 1998. godine odgovorila usvajanjem zakona „O kulturnim vrednostima prevezenim u Sovjetski Savez tokom Drugog svetskog rata koji se nalaze na teritoriji Ruske Federacije“. Prema tom zakonu, svi objekti „su rusko nasleđe i u federalnom su vlasništvu“. „Zakon je stupio na snagu, i niko ne namerava da ga krši“, objašnjava Vladimir Tolstikov. „Nemačke kolege su shvatile da nije moguće nama diktirati uslove i zato sada uspešno sarađujemo i pravimo zajedničke izložbe“.

Imamo pravo

Rezultat Drugog svetskog rata je poznat. To je bespogovorna kapitulacija Nemačke. „Pravno gledano, to je rezultat koji povlači i pravne posledice“, podseća Aleksandra Skuratova, kandidat pravnih nauka, docent katedre za međunarodno pravo Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa (MGIMO). Riznice Troje mogu se tretirati kao moguća kompenzacija za rušenje kulturnih vrednosti na sovjetskom prostoru, gde je prema zvaničnoj statistici stradalo preko 160 muzeja i 4.000 bibilioteka, i uništeno 115 miliona primeraka raznih izdanja.

Pored toga, Aleksandra Skuratova ističe da je Konvencija o zaštiti kulturnih vrednosti u slučaju oružanog konflikta 1954. godine usvojena i stupila na snagu kada je Drugi svetski rat već bio završen. Prema Bečkoj konvenciji o pravu međunarodnih ugovora iz 1969. godine, oni ne važe retroaktivno i ne odnose se na događaje pre datuma stupanja sporazuma na snagu, ukoliko „drugčija namera ne proizilazi iz ugovora“. Kao što je poznato, države učesnice sporazuma nisu imale nameru da dodele Konvenciji retroaktivno dejstvo, tako da ona samim tim ne može biti primenjena na riznice Troje.

Treba istaći i činjenicu da je SSSR dobrovoljno vratio Nemačkoj značajnu količinu prevezenih kulturnih vrednosti – oko 1.700.000 eksponata, a među njima i celu neprocenjivu kolekciju Galerije starih majstora u Drezdenu i reljefe Pergamskog oltara, mada se SSSR nikada nije zvanično obavezao da će to učiniti.

]]>
Mon, 5 Feb 2018 02:39:44 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/386333/ratni-plen-zasto-se-riznice-drevne-troje-cuvaju-u-rusiji.html