Press Online :: Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/rss.html sr http://www.pressonline.rs/img/logo.png Press Online :: Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/rss.html Napunila je džepove kamenjem i skočila u reku: Težak udarac sudbine je prerano oterao u smrt http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/393538/napunila-je-dzepove-kamenjem-i-skocila-u-reku-tezak-udarac-sudbine-je-prerano-oterao-u-smrt-.html U oproštajnom pismu, Virdžinija Vulf otkrila je mužu zbog čega se odlučila na samoubistvo. ]]> foto: stil.kurir.rs

28. marta 1941. godine, engleska književnica Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo.

Napunila je džepove svog kaputa kamenjem i ušla u reku Uz, koja se nalazila u blizini njenog doma. Svoje poslednje, oproštajno pismo, uputila je suprugu Leonardu Vulfu.

Leonard i Virdžinija, stupili su u brak 1912. godine. Bili su vrlo uticajni u svetu književnosti i značajne ličnosti modernizma kao članovi slavne umetničke Blumsberi grupe i osnivači izdavačke kuće Hogarth Press.

Međutim, Virdžinija nije smogla snage da se bori sa bolešću, pa je voljenom mužu ostavila pismo u kome je navela razloge zbog kojih se odlučila na ovaj korak.

Njene poslednje reči koje je ostavila na parčetu papira, bile su sledeće:

"Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne uspevam da se koncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje.

 

Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to.

 Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem, a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spasi, to bi bio ti.

 Napustilo me je sve, osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo mi bili", napisala je književnica i ostvarila svoju kobnu nameru.

Virdžinija Vulf bolovala je od teške depresije i halucinacija, a svoj život okončala je u 59. godini.

Ostala je upamćena kao jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike. Jedan od zanimljivih podataka o njoj jeste to što je sve knjige napisala stojeći, a najpoznatija su romani Gospođa Dalovej iz 1925, Ka svetioniku iz 1927. i Talasi iz 1931. godine.

Smrt Vidžinije Vulf opevala je grupa Florence and TheMachine:

 

 

]]>
Mon, 18 Mar 2019 00:04:36 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/393538/napunila-je-dzepove-kamenjem-i-skocila-u-reku-tezak-udarac-sudbine-je-prerano-oterao-u-smrt-.html
Od svih tragičnih smrti srpskih vladara, njegova je najgora: Vladao samo 26 dana, svi ga zaboravili http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/392559/od-svih-tragicnih-smrti-srpskih-vladara-njegova-je-najgora-vladao-samo-26-dana-svi-ga-zaboravili.html Vladao je samo 26 dana i kao srpski knez nije potpisao nijedan dokument, pritom ga je "zasenio" rođak istog imena, pa je knez Milan Obrenović u Srbiji danas uglavnom nepoznat. ]]> foto: stil.kurir.rs

Novovekovna istorija Srbije pamti mnoge tragične sudbine naših vladara - voždu Karađorđu je odsečena glava, knez Mihailo je upucan, kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni u svojoj spavaćoj sobi, kralj Aleksandar Karađorđević je izrešetan u Marselju... Ipak, po mnogo čemu ovaj vladar je zapravo imao najtužniji kraj - osim što je vladao samo 26 dana i umro u najgorim mukama, snašla ga je još jedna tuga - zaborav!

Dinastija Obrenović dala je srpskom narodu pet vladara - kneževe Miloša, Milana i Mihaila, i kraljeve Milana i Aleksandra. Ipak, što zbog činjenice da je vladao samo 26 dana i kao srpski knez nije potpisao nijedan dokument, što zbog toga što ga je "zasenio" rođak istog imena, knez Milan Obrenović u Srbiji je danas uglavnom nepoznat. Jedno je sigurno - reč je o srpskom vladaru neizmerno tragične sudbine.

Bolest koju niko nije mogao da izleči

Knez Milan Obrenović II bio je sin kneza Miloša i stariji brat kneza Mihaila. Bio je šesto dete kneza Miloša i kneginje Ljubice i prvi sin koji je preživeo detinjstvo. Nakon što je Miloš od Turaka uspeo da dobije nasledno pravo, Milan je kao njegov najstariji sin postao prestolonaslednik. Milan je još od rođenja bio jako bolešljiv. Rano detinjstvo je proveo u Kragujevcu, a porodica se posle preselila u Požerevac. U Milanovom životu, dve najvažnije osobe koje je neizmerno voleo i sa kojima je provodio najviše vremena, bile su njegova majka, kneginja Ljubica, i četiri godine mlađi brat Mihailo.

Godine 1826. Milan i Mihailo tj. Miljac i Manjo, kako su ih od milošte zvali, bili su nerazdvojan tandem i krenuli su u tek ustrojenu Dvorsku školu gde je bilo predviđeno da steknu najbolje moguće osnovno obrazovanje. Međutim, Milanova bolest postajala je sve vidljivija - bled, ćutljiv i slabe građe, sve češće je imao napade kašlja, pa ga je brižna majka povukla iz škole i o njegovom obrazovanju počela da se sama brine što je bolje mogla.
Iz Beograda, Zemuna i Temišvara, na dvor Obrenovića u Požerevcu došli su najbolji lekari, ali je dijagnoza svih bila ista - tuberkuloza.

Za mladog prestolonaslednika se malo toga moglo učiniti. Bez obzira na to što je otac u njega polagao velike nade, Milan je uskoro većinu vremena provodio u krevetu, pored majke koja ga je stalno lečila.

Nakon proglašenja tzv. Turskog ustava i umanjenja vladarskih ovlašćenja, knez Miloš je rešio da se odrekne prestola u korist sina Milana. Bilo je to 13. juna 1839. godine kada je Milanova bolest bila već poodmakla.
Knez Miloš je nakon toga napustio zemlju i sa sobom poveo Milanovog voljenog brata Mihaila. Nerazdvojan dvojac iz detinjstva nakon toga se više nikada nije video.

Vest o tome da je sada on knez Srbije Milan je primio u postelji. Pričalo se da nije ni bio svestan da je postao vladar, a da je za oca mislio da je na nekakvom putovanju. Kako nije mogao da vlada samostalno određeno je namesništvo u kome su se nalazili Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić Perišić. Milan kao vladar Srbije nije imao priliku da potpiše nijedan akt i u istoriju Srba ušao je sa nezavidnom titulom, kao vladar sa najkraćom vladavinom. Umro je 8. jula 1839. godine u 25. danu svog kneževanja, u naručju majke, koja ga je negovala do poslednjeg trenutka. Bilo mu je samo 20 godina.

Ironično, berat kojim su turske vlasti potvrdile Milana Obrenovića za kneza Srbije, u zemlju je stigao tek nekoliko dana kasnije. Na prestolu ga je nasledio njegov voljeni brat Mihailo. Knez Milan Obrenović prvo je bio sahranjen u porti stare crkve Svetog Marka u Beogradu. Njegovi ostaci preneti su i u novu crkvu gde se i danas nalaze. Danas, Donji Milanovac nosi ime po njemu.

]]>
Thu, 14 Mar 2019 23:50:45 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/392559/od-svih-tragicnih-smrti-srpskih-vladara-njegova-je-najgora-vladao-samo-26-dana-svi-ga-zaboravili.html
Hitler, Gering i Gebels su bili nerazdvojni nacistički trojac, ali njihove žene su se mrzele http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/392429/hitler-gering-i-gebels-su-bili-nerazdvojni-nacisticki-trojac-ali-njihove-zene-su-se-mrzele.html Hitler, Gebels i Gering su bili nerazdvojni nacistički trojac, međutim, kad su u pitnaju njihove lepše polovine, oni nisu imali sreće da se one lepo slažu i druže. Šta više, među damama je vladala strašna netrpeljivost i uvek su bile na ivici sukoba. ]]> foto: blic.rs

Magda Gebels, žena nacističkog ministra propagande, bila je prefinjena, kulturna, inteligenta i fanatično odana Hitleru.

Imala je "hladnu" lepotu, oštre crte lica, uvek je nosila jendostavnu i skupu odeću, i nikad nije imala osmeh na licu. Međutim, ispod te ledene maske se krila veoma strastvena žena, koja je imala težnje ka dramatizovanju stvari, piše Angela Lmabert u svojoj knjizi "Izgubljeni život Eve Braun".

 

Herman Gering
Foto: Bundesarchiv_Bild / WikipediaHerman Gering

Mnogi savremenici su smatrali da je zaljubljena u Hitlera i da se za Gebelsa "udala samo kako bi bila u firerorovoj blizini". Hitler im je bio kum na venčanju i od početka je bio naklonjen ledenoj lejdi i divio se njenoj inteligenciji i odsečnosti. Nakon što je kumovao na venačnju Adolf je pazio da uvek bude na sigurnoj udlajenosti od Magde, i znao je da njena opsednutost njime može i te kako da preraste u histeriju.


 

Magda je ubrzo preuzlea ulogu Hitlerove zvanične domaćice u njegovom raskošnom stanu gde su se održavale zabave i druženja i bila je prihvaćena kao prva dama, iako je ta titula trebalo da pripadne Emi Gering, s obzirom na to da je njen suprug u stranačkoj hijerarhiji bio iznad Gebelsa.

Gebelsova svadba
Gebelsova svadba

Emi je bila bivša glumica i tokom društvenih dešavanja se nije snalazila baš dobro kako je to činila Magda. Suparništvo ove dve dame je bilo izvor brojnih nagađanja.

Bela From, berlinska novinarka je napisala kako su njih dve sušte suprotnosti i da su se zato i mrzele, a Emi je zavidela Magdi jer je bila iznad nje samim tim što je Hitlerova domaćica.

"Dok Emi ima blago lice i spokojne oči i nosi široke hlajine, Magda je bila uglađena, utegnuta i stroga. Emi je volela luksuz, isto kao i Magda i volela je sebe da smatra Prvom damom Rajha. Volela je pažnju koju je dobijala što su fotografi oko nje, a naravno da nije volela Magdu koja bila toliko bliska Hitleru i bila njegova službena domaćica", napisala je berlinska novinarka.

 

Gebels sa ženom Magdom i Adolfom Hitlerom i decom u Kelštajnu
Gebels sa ženom Magdom i Adolfom Hitlerom i decom u Kelštajnu

Pored ovog napetog dvojca u čitavu priču o lošim odnosima bila je upletena i Eva Braun, Hitlerova životna saputnica. Emi je uvek ignorisala i otvoreno prezirala, dok je sa Magdom, koju isto nije volela, glumila koliku toliku srdačnost.

Hitler se jednom prilikom i naljutio na Emi zbog njenog ponašanja prema Evi, pa je nazvao njenog muža, Geringa, i naredio mu da moraju da tretiraju Evu sa dubokim poštovanjem.

Emi je vodila prilično uzbudljiv život, a Eva je bila zatvorena u zlatnom kavezu. Usamljena i skrivena od javnosti ona je zavidela supruzi drugog čoveka Trećeg rajha, a Emi je svaki trenutak koristila kako bi omalovažavala Hitlerovu saputnicu. Takvo ponašanje je vremenom dovelo do napetosti između Geringa i Hitlera i na kraju Emi nije bila rado viđena u firerovom dom. Međutim to nije previše ugrozilo prijateljstvo vodećih ljudi Rajha, piše 24sata.hr.

 

Hitler i Eva Braun
Hitler i Eva Braun

Jedina žena čiju je inteligenciju ozbiljno Hitler shvatao bila je Magda. Ona je njemu godinama bila odana i predana, međutim prema njegovim saradnicma je često znala da bude sarkastična i da ih "gleda sa visine", a posebno i prema njihovim suprugama.

Ni Eva i Magda nisu imale dobar odnos. Magda je otvoreno ignorisala, a ni Eva nju nije volela, ali je uvek pazila da prema njoj bude fina, jer je znala da je ona potencijalni neprijatelj i da bi sigurno želela da je uništi.

]]>
Thu, 14 Mar 2019 03:04:27 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/392429/hitler-gering-i-gebels-su-bili-nerazdvojni-nacisticki-trojac-ali-njihove-zene-su-se-mrzele.html
NAJSTRAŠNIJI RATNICI U ISTORIJI: Priča o casrtvu Komanča! http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/318582/najstrasniji-ratnici-u-istoriji-prica-o-casrtvu-komanca.html Njihova zemlja, koju danas zovu Komančerija, obuhvatala je veći deo današnjeg Teksasa, Nju Meksika, Oklahome, Kanzasa i Kolorada i potrajala je do sredine 19. veka. ]]>

Foto:tanjug

Zahvaljujući konjaničkim veštinama bili su najdominantnija indijanska nacija američkog zapada.

Francuzi o njima prvi put pisali 1701. godine, ali pre toga Numunu su već napustili planine, otkrili konje i do sredine 18. veka bili su poznati kao Komanči.

Komanči, koji su ime dobili po Ute reči za "svakoga ko želi da se bori sa mnom stalno" bili su najstrašniji ratnici u istoriji i formirali su nomadsku kulturu koja je poslužila kao model za druge indijance.

Njihova zemlja, koju danas zovu Komančerija, obuhvatala je veći deo današnjeg Teksasa, Nju Meksika, Oklahome, Kanzasa i Kolorada i potrajala je do sredine 19. veka.

Sve do sada, i pored činjenice da su dva veka kontrolisali ogromnu teritoriju sa oko 40.000 stanovnika, arheolozi gotovo da nisu ni priznavali postojanje Komanča.

"Mislili smo da su Komanči imali kulturu koja je zamišljena kao nevidljiva", rekao je listu "Arheologija" Severni Fauels, arheolog sa Bernard koledža.

"Ako su i podizali logore, to su radili tako da američka konjica nije mogla da pronađe nikakav trag o njima posle svega nekoliko dana. Šta su onda arheolozi mogli da urade posle dva veka?", dodao je on.

Ali crteži na stenama otkriveni poslednjih godina u kanjonu Rio Grandea u Nju Meksiku pokazuju da su Komanči ipak iza sebe ostavili neke dokaze o postojanju, a nova generacija arheologa, zajedno sa samim Komančima, ponovo iščitava kolonijalna dokumenta i slika drugačiju sliku Komanča.

Ta nova slika u supritnosti je sa dosadašnjim klišeom Komanča kao brutalnih divljaka koji su sprečavali širenje granice godinama.

Gospodari južnih nizija sada se smatraju izvanrednim taktičarima i diplomatama koji su uspeli da okupe na hiljade ratnika kako bi ih iskoristili da sprovedu političke i ekonomske interese.

"Ako pogledamo širi kontekst, Komančerija je bila pravi politički i kulturni centar Jugozapada", kaže istoričar sa Oksforda Peka Hamalainen.

Komanči su, smatraju sada stručnjaci, decenijama dominirali tadašnjim španskim a kasnije meksičkim provincijama i retka belačka naselja više su bila okrenuta Komančeriji nego vladi u Meksiko sitiju.

Neki stručnjaci smatraju i da su Komanči imali carske aspiracije i da period od kraja 17. do 19. veka označava uspon i pad carstva Komanča.

Predanja, ali i neki zapisi to potkrepljuju ali su prve godine Komanča, kada su otkrili konje - verovatno trgovinom sa jezičkim rođacima - Ute indijancima ili Pueblo narodom sa severa Novog Meksika - ostaje nepoznata. "Ovaj period je crna rupa u istoriji Komanča" kaže Hamalainen.

Novootkriveni crteži na stenama Novog Meksika mogli bi, nadaju se arheolozi, da bace svetlo na tu "rupu".

Fauels, koji predvodi tim arheologa, 2007. pokrenuo je ambiciozni projekat mapiranja strmih litica kanjona Rio Granda i tada su, među svetilištima Pueblo indijanaca, otkrili i crteže koje nisu mogli da pripišu ni drevnim stanovnicima, ali ni turistima, kaubojima, članovima lokalnih bandi koji su tu takođe ostavljali svoje grafite, crteže...

Crteži koji su ih zbunjivali su bili trouglastog oblika. Tek godinu dana kasnije, sa otkrićem još jedne stene sa prikazima konja, ceremonijalnih rituala i tipija - koju su uradili indijanci iz prerije - Fauel je shvatio da su trougli zapravo tipiji.

Ubrzo su na više mesta u kanjonu otkrili slične crteže. Kada su ih pokazali predstavnicima plemena čiji su preci nekada živeli u dolini Rio Grandea ispostavilo se da su ih uradili Komnanči.

Kako su crteži rađeni u raznim periodima od kraja 17. do 19. veka arheolozima je pružena jedinstvena mogućnost da prošetaju njihovom istorijom i vide kako su Komanči predstavili svoja sela, konje, bitke, zemlju, lov, životinje, ali i pljačkaške pohode i trgovinske ekspedicije.

Krajem 2013. Fauelsov tim je pronašao još jednu kamenu ploču sa konjem i nepoznatim predmetom. Član njegovog tima, Komanči Džimi Arterberi odmah je znao o čemu je reč - na slici je prikazan konj u galopu i kometa na nebu. Oboje hrle ka suncu.

Pošto su proverili istorijske podatke, ispostavilo se da je 1680. tokom dana bila vidljiva kometa u ovim predelima, a Komanči koji je uradio crtež tako je slavio vezu između sunca, konja i događaja na nebu.

 

]]>
Tue, 12 Mar 2019 23:48:26 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/318582/najstrasniji-ratnici-u-istoriji-prica-o-casrtvu-komanca.html
Zašto Nikola Tesla nikada nije dobio Nobelovu nagradu? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/320910/zasto-nikola-tesla-nikada-nije-dobio-nobelovu-nagradu.html Pobednicima nagrade su 1915. proglašeni Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag. Ni u arhivi Kraljevske akademije nema podatka da je Nikola Tesla bio među budućim slavodobitnicima, međutim dva glasa (brojevi 33 i 34) nedostaju u svojim fasciklama! ]]> Foto:politika.rs

Nije se samo vrsni poznavalac dr Mark Sajfer, uknjizi "Čarobnjak: život i vreme Nikole Tesle – biografija jednog genija”, utemeljenoj na doktorskoj disertaciji na istu temu, jedini zapitao zašto takav mislilac „nikada nije dobio Nobelovu nagradu, uprkos tome što je bio nominovan".

Svuda slavljen i hvaljen, nije utekao prometejskom usudu. Nije ni antički junak koji je ukrao vatru bogovima sa Olimpa. A kojim se to zemaljskim silnicima zamerio „lički Prometej” da ostane bez naučnog odličja za kojim svi žude?

Čuveni „Njujork tajms” pohitao je da pre svih, šestog novembra 1915, na svojoj naslovnoj stranici izvesti da su Nikola Tesla i Tomas Alva Edison, dvojica najljućih suparnika u višegodišnjem „ratu struja”, ovenčani Nobelovom nagradom za fiziku. Ispostaviće se, nažalost, da je izvor vesti, dopisnik londonskog „Dejli telegrafa” iz Kopengahena, uveliko zabrljao, a naš slavni preteča požurio da zavodljivu novost prosledi bankaru Džonu Pirpontu Morganu mlađem koji ga je novčano pomagao u nekim poduhvatima. I kao u stihu Branka Radičevića: „Čun se ljuljnu, on se trže, ode sanak pusti!”

Da li je više od ma kog drugog naučnika u istoriji zakinut onaj koji je svojim genijalnim zamislima i ogledima, možda, najviše zadužio čovečanstvo? Hoće li se iko poduhvatiti ogromnog zadatka da ispravi jednu od najvećih nepravdi počinjenih u nauci i učinjenih u ime nauke? Zar je moguće da u Srbiji niko nije znao za toliku nepravdu nanesenu čoveku koji joj i dan-danas svuda pronosi slavu?

Nestale fascikle

 Setićete ste, svakako, da je i u ovdašnjim glasilima nekoliko puta raspredano da li je jednom ili nijednom bio predložen. Vrsni znalac i poznavalac, dr Mark Sajfer, u svojoj knjizi „Čarobnjak: život i vreme Nikole Tesle – biografija jednog genija”, utemeljenoj na doktorskoj disertaciji na istu temu, zapitao se zašto takav veličanstveni mislilac „nikada nije dobio Nobelovu nagradu, i pored toga što je bio nominovan”. Proučivši podrobno zaostavštinu koja se čuva u „Muzeju Nikole Tesle” u Beogradu, u Institutu Smitsonijan u Vašingtonu i na Kolumbija univerziteta u Njujorku, napisao je da se ni Nikola Tesla, ni Tomas Alva Edison nikada nisu okitili nobelovskim vencem! I sam začuđen što dvojica nenadmašnih pronalazača nisu postali slavodobitnici najuglednijeg naučnog odličja, dotični Amerikanac zaključuje: ... „može se reći da je neverovatno (1) da nijedan od njih dvojice nikada nije dobio i (2) da niko iz tog doba nije otkrio koji se razlog krio iza tog čudnog istorijskog hira”.

Pobednicima su 1915. proglašeni otac i sin, Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag. Ni u arhivi Kraljevske akademije (Švedske) nema podatka da je Nikola Tesla bio među budućim slavodobitnicima, međutim dva glasa (brojevi 33 i 34) nedostaju u svojim fasciklama! Šta se u tim koricama nalazilo?

Zaljubljenik u delo i život „oca elektriciteta”, Mark Sajfer otkrio je da je Nikolu Teslu tek 1937. nominovao profesor Feliks Erenhaft iz Beča, koji je predhodno kandidovao i Alberta Ajnštajna, pozvavši se na statut Nobelove fondacije da se mogu nagraditi starija dela, ako je njihov značaj sagledan u novije vreme: pod tim je podrazumevao otkriće visokofrekventnih struja i obrtnog magentnog polja. Nobelov komitet je odbacio preporuku uz obrazloženje da su ti pronalasci, iako genijalni i prethodnica elektrotehnike, ostvareni četiri decenije ranije.

Danas nije redak slučaj, kao što je poznato, da se dostignuća koja su izdržala probu vremena zadocnelo nagrade. Kao grom iz vedra neba odjeknulo je krajem 2007. veoma utemeljeno traganje poznatog fizičara i člana Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (HAZU) Vladimira Para da je Nikola Tesla nobelovski lovor trebalo da ponese, najmanje, deset puta!

Na osnovu koji činjenica je to utvrdio? Sasvim jednostavno: na temelju naučnih prodora kojima su uvidi i zamisli nenadmašnog srpskog istraživača i izumitelja prethodili, a zaslužili su Nobelovu nagradu! Ko ne veruje, neka pažljivo pročita umetak „Zadivljujuća otkrića”.

A gde su preostala dva, pitaćete se kada pročitate tekst u okviru, jer su akcelerator čestica i linerani akcelerator svrstani pod jedno otkriće i nagrađeni, a za radar još niko nije? Pretpostavlja se da se, verovatno, misli na preteču tranzistora (ili logički sklop „and”), za koji su među nobelovske besmrtnike 1956. uvršćeni trojica Amerikanaca – Vilijam Šokli, Džon Bardin i Volter Bratejn (ruku na srce, najpre za proučavanje poluprovodnika, a potom za tranzistorski učinak), i na jonizovanu plazmu, za koju je 1932. za hemiju okrunjen Irving Langmjuer.

A šta biste rekli za preostale pronalaske, kao što su vakuumska cev, fluorescentna svetiljka, sateliti u geostacionarnoj orbiti, teledirigovano upravljanje (krstareće rakete), kriogena tečnost, čestično oružje, letelica s vertikalnim uzletanjem, svetska komunikaciona mreža (Internet) i tako redom?

 

Pretekao Rentgena

Dva su golicljiva i nerazjašnjena pitanja u vezi s doprinosom Nikole Tesle fizici: otkriće rendgenskih zraka i otkriće elektrona. Nije li, baš, on pretekao i Vilhelma Konrada Rentgena i Džozefa Džona Tomsona? Srpski naučnik je još 1894. uočio da se zatvorene fotografske ploče, smeštene pokraj katodne cevi, oštećuju, i smesta je posumnjao da je to posledica nekakvog zračenja, što je na nekoliko mesta potvrđeno. Kada je valjalo da svoja saznanja uobliči, početkom 1895. zapalila mu se laboratorija i izgorela do temelja.

Čekajući da ponovo počne sa opitima, razočarao se doznavši da je krajem te godine Vilhelm Rentgen objavio svoje otkriće istih nepoznatih zraka. Nikola Tesla je brže-bolje pohitao da svoja saznanja obelodani u časopisu „Ilektrikal rivju”, a potom u još nekoliko članaka koji ih podrobno opisiju. Sudbina se, opet, umešala: Nobelova nagrada za fiziku otišla je u druge ruke. Možda je Vilhelm Rentgen znao za oglede „ličkog Prometeja”, no to nikada nećemo saznati?

Otkriće elektrona 1896. koje se, kao što se zna, pripisuje Džozefu Džonu Tomsonu još više golica znatiželju. Pet godina ranije Nikola Tesla je, kako navodi akademik Vladimir Par, u časopisu „Ilektrikal endženir” obznanio rezultate svojih eksperimenata sa električnim pražnjenjem u vakuumskoj cevi koje je protumačio kao delovanje električno nabijenih čestica. Na članak je stigla oštra osuda pomenutog budućeg nobelovca, na šta mu je naš naučnik smesta uzvratio rečima: „Opažena pojava je posledica kretanja malih električnih nabijenih čestica koje se velikom brzinom sudaraju s molekulima razređenog gasa”.

U ponovljenim ogledima Džozef Džon Tomson je, upravo, dokazao da postoje naelektrisane čestice kakve je Nikola Tesla opisao, nazvao ih je elektronima i okitio se nobelovskim odličjem.

Nikola Tesla je i drugim svojim izumima prethodio velikim pronalascima koji su overeni najblistavijim naučnim priznanjem. Tako je 1903. osmislio radar koji je napravljen tek 1937, a iste godine je obelodanio zamisao za elektronski mikroskop na čije se pojavljivanje čekalo 28 leta. Ideju za akcelerator (ubrzavač) snopova naelektrisanih čestica izložio je 1891, a prvi linerani napravljen je 1932. Nadaleko oglašenim kosmičkim zracima iz 1897, svakojako predstavljanim u javnosti, predskazao je potonje eksperimentalno otkriće iz 1912.

A u sledeća dva poduhvata je toliko iskoračio ispred svojeg vremena, da je to naprosto zadivljujuće: 1899. je nagovestio indukovanu radiokativnost koja je izvedena 35 godina kasnije, a 1893. je najavio spravu nalik laseru na čije se otelotvorenje čekalo do 1960! I neupućenima je jasno da je, govoreći da slike koje nam se priviđaju izaziva refleksno delovanje mozga na mrežnjaču – što je najuopštenija predstava televizije – obelodanio kudikamo pre ostalih. Bio je ubeđen da je takvo tehnološko čudo, koje je nazvao televizija, ostvarljivo.

Godine 1893. napravio je rubinski uređaj koji je električnom strujom pobuđivao i ispuštao svetlosni zrak tanak poput olovke. Naprava je po ustrojstvu sličila potonjem rubinskom laseru, otuda je sasvim razumljivo pretpostaviti da je Nikola Tesla dobio, u stvari, laserski snop svetlosti. A možda su „zraci smrti”, kojima se hvalio pred radoznalim novinarima, bili laserski zraci?

Možemo li se nadati da će se neki nepristrasni naučnik(ci) u 21. veku latiti velikog zadatka da preispita(ju), barem, pojedine učinjene mu nepravde i označi(e) pravog tvorca i izumitelja ovih nezaobilaznih otkrića?

Sudsko priznanje

Zanimljivo je da je Guljermo Markoni nagrađen 1909. godine za pronalazak radija! Uprkos činjenici da je nadležni američki sud 1943. patentna prava dodelio našem slavnom velikanu, Nobelova fondacija nikada nije preispitala svoju prvobitnu odluku!

]]>
Tue, 12 Mar 2019 00:21:56 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/320910/zasto-nikola-tesla-nikada-nije-dobio-nobelovu-nagradu.html
Genijalna ideja koja je proslavila Muhameda Alija: Mnogo pameti i malo prevare http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/382745/genijalna-ideja-koja-je-proslavila-muhameda-alija-mnogo-pameti-i-malo-prevare.html Ovo nikome nisam rekao, ali trener i ja imamo jednu tajnu. Znaš li zašto sam ja najbrži bokser na svetu? Zato što sam jedini koji trenira pod vodom, rekao je tada Ali fotografu Lajf magazina. ]]> foto: stil.kurir.rs

Muhamed Ali (rođeno ime Kasijus Klej)predstavlja jednu od najzanimljivijih, najvoljenijih i u isto vreme najkontroverznijih ličnosti XX veka.

Osim što je bio maestralni bokser čije su veštine i borbe ispisivale istoriju sporta, uhvatio se u koštac sa užasnim nasleđem robovlasništva, ratnohuškačkom politikom, ustavnim poretkom SAD, Parkinsonovom bolešću, predrasudama, mržnjom, ali i ličnim sumnjama i strahovima.

Koliko je Ali bio dobar u samopromociji posvedočio je Nil Lajfer, verovatno najbolji sportski fotograf svoje generacije. Fotografisao je Alija za časopise "Tajm" i "Sports ilustrejted".

Nil Lajfer:

"Ispričaću vam priču koja će najbolje ilustrovati njegovu genijalnost. Kada je postao profesionalac, "Sports ilustrejted" je objavio članak o njemu. Za slikanje Alija za potrebe članka angažovali su honorarnog fotografa Flipa Šulkea i Ali – tada se još zvao Kasijus Klej – ga je pitao "Za koga radiš?“ Šulke mu je rekao da radi za časopis "Lajf" koji je tada bio najveći magazin u zemlji.

U to vreme Ali nije bio toliko popularan. Jeste bio osvojio olimpijsku medalju, ali to je bilo sve.

"Čoveče, hajde da me slikaš za "Lajf" magazin", napao ga je Ali, na šta mu je Šulke odgovorio: "To bi bilo sjajno, ali nema šanse da prođe kod urednika".

Nekako je to prihvatio, ali je postavljao isto pitanje na svakih 5 minuta.

"Reci mi šta si sve slikao?“ pitao ga je Ali, a Šulke je objasnio da se dosta bavio podvodnom fotografijom, i da je u toj oblasti postao stručnjak. Aliju je u tom trenutku pala na pamet sjajna ideja koja govori bolje od bilo čega drugog kakav je genijalac bio.

Raskolačio je oči i rekao Šulkeu:

"Ovo nikome nisam rekao, ali trener i ja imamo jednu tajnu. Znaš li zašto sam ja najbrži bokser na svetu? Zato što sam jedini koji trenira pod vodom".

"Ne razumem", zbunjeno je odgovorio Šulke.

Ali je nastavio: "Znaš li zašto borci nose teške cipele kada trče? Zato što kada promene obuću, dobiju jak osećaj lakoće i mogu da trče veoma brzo. E pa ja skočim u vodu do ramena i borim se pod vodom, tako da kada izađem iz vode, postajem brz kao munja jer ne postoji otpor vode".

Šulke mu baš i nije poverovao, ali Kasijus nije odustajao i da bi ga ubedio rekao je: "Sutra ujutru ćeš videti kako to radim. Ako mi središ članak za "Lajf", dozvoliću ti da me slikaš u bazenu kako treniram".

Šulke je narednog dana pozvao urednike "Lajf" magazina i predložio članak koji je na kraju objavljen na pet stranica.

Dve stvari se sećam kada je taj događaj u pitanju. Prva je da je Ali bio neplivač, a druga da nikad u životu nije zamahnuo rukom ispod vode.

Takav genijalac se ne rađa često. Malo genijalac, malo prevarant".

*Citat preuzet iz knjige "Muhamed Ali: Životna priča“.


]]>
Mon, 11 Mar 2019 00:21:20 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/382745/genijalna-ideja-koja-je-proslavila-muhameda-alija-mnogo-pameti-i-malo-prevare.html
Ni nalik na današnje žene: Naše vladarke ginule za porodicu i zemlju, promenile istoriju Srbije http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/392105/ni-nalik-na-danasnje-zene-nase-vladarke-ginule-za-porodicu-i-zemlju-promenile-istoriju-srbije.html Bile su rođene i odgojene da za svoju zemlju i život daju. ]]> foto: stil.kurir.rs

Malo je poznato da su često iza moćnih srpskih vladara stajale izuzetno moćne žene, koje su često preuzimale vlast nakon smrti svojih muževa. Mnoge od ovih žena pokazale su kao bolje vladarke nego što su njihovi muževi bili vladari.

Inteligentne i sposobne, pridobijale su neprijatelje često žrtvujući ono što im je bilo najvrednije!

Evo 10 manje poznatih priča o izuzetnim ženama koje su se ne razne načine borile za svoju zemlju!

1. Olivera Hrebeljanović

Nikada nije vladala Srbijom, nikada nije bila ni žena nekoga od srpskih vladara, ali se zbog svoje nesvakidašnje sudbine mora naći na ovoj listi. Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice i rođena je oko 1373. godine.

Nakon bitke na Kosovu, jedan od turskih uslova za Srbiju je bio da se Olivera uputi u Bajazitov harem. Uz sve ostale uslove, to je teška srca prihvaćeno. Legenda kaže da je put koji vodi ka Istambulu prekrivan ružama od strane naroda koji je bio svestan koliku žrtvu Olivera podnosi za svoj narod.

Na samom dvoru, u haremu koji je brojao preko 100 žena, Olivera se uspela izboriti za Bajazitovu naklonost i bila jedna od četiri zakonite sultanove žene. Svoj uticaj na Bajazita, koji nije bio mali, koristila je kako bi pomagala svome bratu, despotu Stefanu, i srpskom narodu. Valjalo bi spomenuti da nikada nije prešla u islam.

Godine 1402. se desio poraz Bajazita kod Angore, i on i Olivera padaju u zarobljeništvo mongolskog emira Tamerlana. Odatle je brat Stefan Lazarević otkupljuje 1403. Sve do njegove smrti 1427. bila mu je verni pratilac i savetnik na dvoru u Beogradu.

Tačan datum njene smrti se ne zna, umrla je negde posle 1443. godine, a njeno žrtvovanje za svoj narod dugo je ostalo upamćeno… Na žalost, ne dovoljno dugo, jer se danas princeza Olivera i njena sudbina retko spominju.

 

 

2. Teodora Smilec

Teodora, prva supruga Stefana Uroša III Dečanskog, bila je bugarska princeza. Njen otac Smilec je u periodu od 1292. do 1298. bio bugarski car. Za Dečanskog se udala još dok je on nosio titulu mladog kralja i upravljao Zetom. Godine 1314, nakon neuspele Stefanove pobune protiv oca, kralja Milutina, zajedno sa sinovima Dušanom i Dušmanom (Dušicom) prati oslepljenog muža u izgnanstvo u Carigrad. Tamo je Stefanova porodica, pod nadzorom vizantijskog cara Andronika II Paleologa, Milutinovog tasta, boravila sedam godina. Uz posredovanje srpske crkve, zatočenici se vraćaju u Srbiju i sve do Milutinove smrti ostaju u župi Budimlje. Dočekala je da njen suprug ponese kraljevsku krunu nakon dinastijskih borbi. Srpska kraljica je bila od januara do oktobra 1322. godine, kada je umrla. Sahranjena je u manastiru Banjska. Do nas je dospeo i njen prsten koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

3. Jelena Anžujska

Ne može se svaka država pohvaliti da je među svojim vladarkama imala italijansko/francusku princezu (danas se dosta govori da je ona bila mađarskog porekla, ali se to sa sigurnošću ne zna).

Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog, sina Stefana Prvovenčanog. Najverovatnije je rođaka Karla I, kralja Napulja i Sicilije, koga je u pismu nazivala rođakom. Princeza Jelena u Srbiju je došla oko 1250. godine, kada je mladi Uroš u njenu čast po čitavoj Ibarskoj dolini posadio stabla jorgovana, njeno omiljeno cveće. I sam vladar bio je svestan njenog političkog značaja, ali i njene nadaleko čuvene lepote, te joj se hteo umiliti dolinom jorgovana, koja se i danas prostire od Kraljeva ka Novom Pazaru.

Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru. Malo je kraljica u istoriji Srbije koje su imale toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji. Uticala je na svoga muža i kasnije na svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom. U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela – između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina – Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori).

Nakon smrti muža, zamonašila se u crkvi Svetog Nikole na Skadru, koji je takođe osnovala, gde je i umrla 1314. godine. Sahranjena je u manastiru Gradac. Legenda kaže da se tri godine nakon smrti u snu javila jednom monahu i da su po otvaranju njenog groba otkrili očuvano telo, nakon čega je proglašena svetiteljkom. Sa kraljem Urošem je imala četvoro dece: Dragutina, Milutina, Stefana i Brnču.

4. Olga Karađorđević

Kneginja Olga je bila udata za kneze Pavla. Rođena u dvorcu Tatoj kao prva od tri kćeri grčkog kneza Nikole i ruske Velike kneginje Jelene. Unuka Velikog kneza Vladimira, praunuka imperatora sve Rusije Aleksandra II. Kneza Pavla je upoznala jula 1923. u Londonu. Ubrzo su se verili i venčanje je bilo zakazano za ponedeljak, 22. oktobra u Beogradu.

Interesantno je da je kum na venčanju bio vojvoda od Jorka, potonji engleski kralj Džordž VI. Sa knezom Pavlom i decom prognana je iz zemlje 27. marta 1941. godine, nakon vojnog puča.

U Atini su predati britanskim vlastima, koje su ih otpremile u Keniju, u nenaseljenu oblast, u džungli pored jezera Naivaša. Krajem avgusta 1942. muž njene sestre Marine, vojvoda od Kenta, izgubio je život u avionskoj nesreći. Kralj Džordž VI je od Čerčila dobio dozvolu da ona doputuje u Englesku. U januaru 1943. se vratila u Keniju i zatekla muža iscrpljenog od bolesti. Početkom juna, zalaganjem južnoafričkog generala Smatsa, dozvoljeno im je da napuste Keniju i presele se u Johanesburg. Tek u februaru 1948. vratili su se u Evropu, najpre u Ženevu, a zatim, od 1949, u Pariz. Odlukama raznih narodnih i sličnih sudova sve joj je u Srbiji oduzeto, proglašena je neprijateljem i zabranjen joj je povratak. A bila je žena čoveka koji je pokušao da izbegne najgore za svoj narod. Da li je bio u pravu ili ne, pokazaće vreme. Umrla je 1997. u Parizu, sahranjena pored muža i sina Nikole, da bi 2012. njeni posmrtni ostaci bili preneti na Oplenac.

5. Jerina Branković (Prokleta Jerina)

 Tek se pre par godina počelo spekulisati o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković. Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a Jerina je zapravo u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.

Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurđa i Jerine razvije jaka ljubav.

Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak. Imali su još i sinove Grgura, Stefana i Lazara, i ćerku Katarinu. Što se tiče Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva. Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma.

Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni materijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo. Narod je svu krivicu za težak život tokom izgradnje Smedereva i pred sam konačan pad despotovine pripisao Jerini. Jerina je svoju ćerku Katarinu udala za grofa Urliha II, kako bi se oslobodila pritiska sa severa.

Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem. Ipak, mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Sultan joj je čak dozvolio da zadrži svoju veru.

Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini. Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, posebno s obzirom na to da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju ćerku Oliveru za sultana u narodu zapamćena kao mučenica i svetica. Turcima ni to nije bilo dovoljno, nego su zatražili Jerinina dva sina Grgura i Stefana kao taoce.

Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi, koje su stigle prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni. Turska vojska je uprkos svemu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao. Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti najmlađi sin Lazar, tada već naslednik, i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković. Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

6. Jelena Kantakuzin

Jelena je bila bugarska princeza, sestra bugarskog cara Jovana Kantakuzina, i srpska carica, žena cara Dušana. Kao ženu najmoćnijeg vladara loze Nemanjića, pratile su je raznorazne priče i nagađanja. Iako je ovo možda najskladniji brak Nemanjića, car Dušan je ipak bračnu sreću skupo platio.

On je jedini Nemanjić koji nije svetac, a kao jedan od glavnih razloga uzima se činjenica da je odveo ženu na Svetu Goru mada ni oceubistvo i uzdizanje Ohridske arhiepiskopije na rang patrijaršije nisu pomogli).

Zvanično opravdanje za boravak carice Jelene na Svetoj Gori jeste činjenica da su bežali od kuge, ali ni to nije bio dovoljno jak razlog za narušavanje običaja i zakona Svete Gore. Katolički izvori mrze Jelenu Kantakuzin, a kako i neće kada je bila žena pravoslavnog cara osvajača. Mavro Orbin za nju kaže: "Perverzna dama, neprijatelj katolika". Sa druge strane, prema vizantijskim izvorima, Jelena je bila verna i smerna žena koja je pratila muža u ratnim pohodima, na Solun i protiv Bosne. Neki izvori tvrde da je Dušan hteo da se rastavi od nje jer nije imala dece i 1336. je započeo pregovore o ženidbi ćerkom nemačkog cara Fridriha Lepog. Već u zimu 1336. ili u proleće 1337. Jelena je na sumnjiv način dobila sina Uroša, i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.

U više povelja Dušan pominje Jelenu kao „hristoljubivu“ i „blagodarovnu“. Mnogo je čitala i monasi po manastirima su za nju prepisivali mnogobrojne knjige. Nedugo posle smrti cara Dušana, carica Jelena se zamonašila kao monahinja Jelisaveta. I kao monahinja je nastavila sa političkim delovanjima. Tako je, aprila 1357. godine, bila prisutna i vrlo aktivna na državnom saboru u Skoplju, kada je, njenom zaslugom, Uroš dobio široku podršku vlastele, koja je podržala njega, a ne Simeona. Posle smrti sina Uroša, carica majka Jelena je, očekivano, izgubila svaku volju za životom. Odrekla se političke aktivnosti i podvrgla strogom isposničkom životu. Umrla je novembra meseca 1376. godine. Sahranjena je kraj cara Dušana, u njegovoj zadužbini, manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

7. Natalija Obrenović

Natalija Petrovna Keško rođena je 14. maja 1859. godine u Firenci. Bila je rusko-moldavskog porekla. Otac joj je po poreklu bio iz Rusije, a majka iz Moldavije.

Bez oca je ostala sa šest godina, a majka joj je umrla kada je Natalija navršila petnaest godina. Posle majčine smrti Natalija je sa bratom i dve sestre ostala da živi u Rusiji. Završila je devojačku školu u internatu za ćerke aristokrata u Parizu. Kada je imala 17 godina, Natalija se verila sa knezom Milanom Obrenovićem. Oni su se 17. oktobra venčali u Beogradu. Naredne godine rođen je prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. Drugi sin Milana i Natalije, Sergije, umro je ubrzo posle rođenja. Godine 1882. Srbija je postala kraljevina, te je kneginja Natalija postala kraljica.

Zbog Milanovog lagodnog života, odavanju kocki i brojnim neverstvima, kralj i kraljica počeli su se udaljavati jedno od drugog. Njihovi karakteri bili su različiti, ali i odnos prema vladarskim obavezama. Naime, dok je kraljica bila odgovornija i čvršća, kralj je neretko pokazivao neodgovornost i opušteniji odnos prema vlasti. Osim toga, kraljica Natalija bila je naklonjena Rusiji, a kralj Milan oslonac je tražio na strani Austrije. Brojne razmirice dovele su do toga da je 1887. godine kralj želeo da kraljica napusti Srbiju, uvidevši da mu ona može ugroziti položaj i politički uticaj. Dogovor je bio da kraljica ima pravo da leto provede u Srbiji, ali je potom morala da napusti zemlju na godinu dana.

Godine 1888, po njenom povratku u Srbiju, kraljica Natalija i kralj Milan zvanično su se razveli. Kraljica se posle konačnog razlaza sa kraljem preselila u Bijaric u vilu „Sašino“. Tokom izgnanstva samo je povremeno viđala sina Aleksandra. Pošto je kralj Milan abdicirao 1889. godine i napustio Srbiju, vratila se u zemlju. U maju 1891. godine kraljica Natalija biva proterana iz Srbije. Kada je na vlast stupio kralj Aleksandar 1893. godine, odbila je da se vrati u Beograd. Ona se tek dve godine kasnije, tj. 1895, vratila u Srbiju. U zemlji je boravila samo kada u njoj nije bio kralj Milan. Povremeno se vraćala u Srbiju kako bi se viđala sa sinom. Međutim, uvidevši da se kralj Aleksandar zaljubio u njenu dvorsku damu Dragu Mašin, zaoštrila je odnose i sa sinom. Kraljica Natalija oštro se protivila sinovljevoj ženidbi sa Dragom. No, uprkos protivljenju majke, mnogobrojnih prijatelja i političara, 1900. godine kralj Aleksandar sklopio je brak sa Dragom Mašin.

Kraljica Natalija prešla je u katoličanstvo 1902. godine i nije se više vraćala u Srbiju. Svoj imetak poklonila je Univerzitetu u Beogradu, a ne svom sinu. Godine 1903. ubijeni su njen sin kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, a na čelo Srbije stupila je dinastija Karađorđević. Ono što je malo poznato jeste da je posle Majskog prevrata 1903. godine sva imovina porodice Obrenović pripala Nataliji Obrenović. Postala je veliki dobrotvor. Svojim testamentom velika imanja u Srbiji zaveštala je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koji su zadužbine Obrenovića. A jedan deo u novcu i umetničkim slikama odredila je živim potomcima Jakova Obrenovića, brata kneza Miloša Obrenovića.

Kraljica Natalija je 1903. godine želela da imovinu u Srbiji pokloni porodici Jakovljević, ali oni nisu smeli da to prihvate iz straha od tadašnje dinastije Karađorđević, pa je tako više od 7.700 hektara šume dato Beogradskom univerzitetu. Sadržina testamenta nije poznata i o tome postoje samo nagađanja. Umetnine se nalaze po muzejima i privatnim kolekcijama. Ono što se sa sigurnošću može reći je da je sačuvan lični dnevnik kraljice Natalije.

8. Zorka Karađorđević

Kneginja Zorka je bila najstarija ćerka crnogorskog knjaza, kasnije kralja Nikole I Petrovića, i supruga Petra I Karađorđevića (kralj Srbije od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine). Rođena je 1864. godine na Cetinju. Na krštenju je, na dan Svetog Save, dobila ime Ljubica.

Kum je bio srpski knez Mihailo Obrenović, koga je u Cetinju na krštenju zastupao državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović (1813—1885). Bila je prvo od ukupno dvanaestoro dece crnogorskog kneza Nikole I Petrovića i kneginje Milene. Početkom 1883. na Cetinje dolazi knez Petar Karađorđević. Namera mu je bila da se na Cetinju oženi, zbliži sa Crnogorcima i da se tu doseli i živi sa porodicom. Zaprosio je mladu i lepu kneginju. Dolazak Petra Karađorđevića na Cetinje i njegova veridba s kneginjom Zorkom Petrović-Njegoš nije bila po volji protivnicima ovih dveju dinastija, ali je zato taj čin s radošću prihvatio srpski i crnogorski narod, koji je u krvnom srodstvu video najavljivanje buduće zajednice.

U Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. godine obavljeno je venčanje kneginje Zorke (koja je tada imala 19 godina) i Petra Karađorđevića (39 godina). Kneginja Zorka je Petru I Karađorđeviću rodila petoro dece: Jelenu, Milenu, Đorđa, Aleksandra i Andriju. Glavna preokupacija kneginje Zorke za života bila je da njen suprug postane kralj Srbije, te je stalno bila trudna u nameri da pretendentu na srpski presto ostavi što više potomaka. Umrla je 4. marta (16. marta) 1890. godine, na porođaju poslednjeg sina Andreje, koji je takođe preminuo nekoliko dana posle majke. U želji da pomogne svojoj supruzi, Petar I pozvao je lekare iz Beča, ali nesrećnoj kneginji nije bilo pomoći. Sve ovo je Petra navelo da promeni svetitelja zaštitnika porodice. Umrla je sa rečima: “Biće kralj!”, misleći na Petra Karađorđevića, što se i ostvarilo 13 godina kasnije, nakon Majskog prevrata.

Sahranjena je na Cetinju, kod manastira Sveti Petar, ali kada je izgrađen Oplenac, zadužbina kralja Petra I, preneta je tamo 15. marta 1912. godine. Iako je kratko živela, kneginja Zorka je ostavila veliki trag u istoriji kao spona Srbije i Crne Gore i kao majka jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića.

9. Draga Obrenović (Mašin)

 Rodila se 23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu. Otac joj je bio Panta Lunjevica, potomak poznate trgovačke porodice. Roditelji su počeli da joj traže priliku za udaju još dok je bila u školi. Njihov izbor bio je Svetozar Mašin, tridesetdvogodišnji inženjer. Draga ga nije htela. Zamišljala je da će se udati iz ljubavi, da će ta ljubav biti nalik njenoj prvoj i do tada jedinoj ljubavi prema Bogdanu Popoviću, jednom od naših najznačajnijih književnih kritičara, ali je na kraju udovoljila roditeljima.

Za Svetozarom je išla priča da je alkoholičar i iako je bio dobar inženjer imao je skromnu platu. Draga Lunjevica i Svetozar Mašin venčali su se 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi. Posle venčanja svatovi su pozvani na igranku u bašti kod Narodne skupštine. Prisutni su hvalili nevestinu ljupkost, lepotu i mladost.

Pričalo se da je u fijakeru tuda prolazio sedmogodišnji Aleksandar Obrenović, i da je mahao svatovima obradovan što vidi mladu. Brak Mašinovih trajao je tri godine. Živeli su skromno, Draga je pratila muža po terenima ili je, čekajući ga da se vrati s nekog istraživanja, živela kod svekra u Beogradu. Dece nisu imali, a po nekim svedočenjima Draga je jednom bila trudna. Svetozar Mašin umro je na terenu 1886. godine. Lekari su napisali da je umro od srčane kapi, a ljudi su pričali da je imao epileptični napad zbog velike količine alkohola.

Draga se vratila svojoj porodici, živela je s majkom, braćom i sestrama u očevoj kući. Posle smrti oca preuzela je brigu o porodici. Njena penzija koju je primala nakon muževljeve smrti, i penzija koju je primala njena majka, bile su nedovoljne za pristojan život porodice. Da bi spasla porodicu nemaštine, iskoristila je dinastijske veze svog oca i postala je dvorska dama kraljice Natalije.

Pratila je Nataliju i kada je bila proterana iz Srbije. U početku je njihov odnos bio veoma prisan, da bi zahladneo posle jedne posete kralja Milana Nataliji za koju je, izgleda Draginom krivicom, saznao ceo Beograd.

Kralj Aleksandar upoznao je Dragu Mašin u Bijaricu 1894. godine. U bliži dodir s njom došao je posle davljenja u moru. Naime, 1895. godine, prilikom jutarnjeg kupanja u Toskanskom zalivu, iznenadna plima ugrozila je život kralja i ljudi iz njegove pratnje. Nakon toga kralj je zakucao na vrata sobe majčine dvorske dame i upitao je da li je strahovala za njega.

Bio je to nedvosmislen znak da mu je stalo do nje i da očekuje da mu ta naklonost bude uzvraćena, bez obzira što je od njega bila starija dvanaest godina. Kada se ta veza produbila i krenula razvijati ka braku, pristalice Karađorđevića, ali i sam Milan, bili su protiv nje. Prvenstveno zbog razlike u godinama.

Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politiku da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Mesec dana posle venčanja kralj Aleksandar je objavio da je kraljica u blagoslovenom stanju.

Francuski lekar Kol je, pod sumnjivim okolnostima, utvrdio trudnoću staru četiri do pet nedelja. Kraljica je počela da se goji. Ponašala se kao bremenita žena. Poslednjih meseci trudnoće dvor je bio prepun poklona za bebu. Za sledeći pregled pozvani su lekari iz Rusije. Prisustvovao je i Kole. Zaključak lekara bio je da „porođaj ne može da se očekuje”.Tako je kraljica Draga, uz sve što su joj pripisivali, postala oličenje neplodnosti i najpoznatija nerotkinja naše prošlosti. Kako je nezadovoljstvo kraljevskim parom raslo, ovakav ishod nije bio od pomoći. Na kraju, 1903. je izvršen Majski prevrat u kojem su ubijeni i kralj i kraljica. Njihova tela su odmetnuti oficiri izmasakrirali i bacili sa balkona dvora.

Šta su joj zamerali? Tačan odgovor bio bi: sve. Daleko od toga da je bila savršena, ali sve je prisutnije mišljenje da je narod neopravdano u njoj video krivca za lošu vlast kralja Aleksandra.

10. Marija Karađorđević

Kraljica Marija, žena kralja Aleksandra I, bila je omiljena u narodu. Savremenici kažu da je ona bila sve što je narod u tom trenutku želeo od vladarke – dobra supruga, požrtvovana majka, vredna domaćica i dostojanstvena kraljica, koja je za svakoga imala blagu reč.

Rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića.

Bila je imenjakinja sa svojom majkom, ali je ubrzo dobila nadimak Minjon. Neki kažu da je to zbog toga što je bila "slatka kao minjon"’. Drugi kažu da je nadimak dobila po nazivu opere koju je njena majka gledala neposredno pre nego što ju je rodila. Pored toga što je bila lepa, reč je bila o veoma obrazovanoj dami – školovala se po najprestižnijim školama, a osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik, a posle udaje i srpski.

Svadbi Aleksandra I i Marije 1922. prisustvovala je i delegacija iz Austrije, iako je pre samo 4 godine naša zemlja bila u ratu sa njom. Sa druge strane, delegaciji Bugarske bio je zabranjen dolazak na svečanost.

Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Živeli su skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem. Njenu sreću pomutila su dva događaja – atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. i beg iz zemlje 1941 godine. Ispostaviće se da se nikada više u Srbiju nije vratila.

U izgnanstvu je živela prilično skromno, neretko prodajući porodični nakit kako bi platila najosnovnije račune. Njen poslednji službeni snimak urađen je da bi se javnosti prikazala njena izuzetno vredna dijadema, koja je ponuđena na prodaju. U ratnim godinama, za kraljicu Mariju čulo je malo ljudi u okupiranoj zemlji. A ipak, ona je neumorno radila za njih – preko Komiteta Crvenog krsta, do kraja 1943. godine, zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane.

Kako okupator ne bi saznao ko zapravo šalje pakete, kraljica ih je potpisivala kao Marija K. Đorđević. Malo je poznato da je bila veliki zaljubljenik u automobile, a i prva žena u kraljevini koja je imala vozačku dozvolu. Kraljica Marija umrla je u 61. godini. Opelo joj je po pravoslavnim običajima služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba engleske kraljice Viktorije, svoje prabake. Njeni ostaci danas počivaju na Oplencu, u porodičnoj crkvi dinastije Karađorđević.

]]>
Fri, 8 Mar 2019 00:28:20 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/392105/ni-nalik-na-danasnje-zene-nase-vladarke-ginule-za-porodicu-i-zemlju-promenile-istoriju-srbije.html
SUDBINA MNOGIH PRINCEZA BILA JE TEŠKA, ALI OVA JE UMRLA NAJJEZIVIJOM SMRĆU: Zbog ovoga je Jelisaveta Romanov kanonizovana, a čuda na njenom grobu su bezbrojna http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/406494/sudbina-mnogih-princeza-bila-je-teska-ali-ova-je-umrla-najjezivijom-smrcu-zbog-ovoga-je-jelisaveta-romanov-kanonizovana-a-cuda-na-njenom-grobu-su-bezbrojna.html Vernici je danas znaju kao Svetu prepodobna mučenicu Jelisavetu Fjodorovnu Rusku. Važi za veliku svetiteljku i isceliteljku nad čijim su se moštima dešavala mnogobrojna čuda. Ipak, čak iako ne verujete u sve ovo, trebalo bi da znate priču ove žene jer je reč o jednoj od najpotresnijih sudbina u istoriji Rusije. ]]> Foto:Vikipedija

Jelisaveta prepodobnomučenica Jelisaveta Fjodorovna Ruska je crkveno ime ruske kneginje Jelisavete iz carske dinastije Romanov

Velika kneginja Jelisaveta je rođena 1. novembra 1864. godine. Roditelji su joj bili veliki vojvoda Ludvig IV od Hesena i Rajne i britanska princeza Alisa. Jelisaveta je bila unuka kraljice Viktorije i starija sestra Aleksandre, poslednje carice Rusije. Bila je obrazovna, mudra i veoma učena. U mladosti je smatrana jednom od najlepših žena Evrope tog vremena.

 

Kneginja Jelisaveta i njen suprug Sergej RomanovKNEGINJA JELISAVETA I NJEN SUPRUG SERGEJ ROMANOVFOTO: VIKIPEDIJA


Ipak, njen život zauvek je promenio brak i odlazak u Rusiju...

 

Jelisaveta se 1884. godine udala za velikog kneza Rusije Sergeja Aleksandroviča, petog sina cara Aleksandra II. U sklopu tradicije onog vremena odmah je iz luteranstva prešla u pravoslavnu veru i nije mnogo prošlo pre nego što se po carstvu pročulo da je nova kneginja veoma religiozna žena blage naravi, dobra i povučena.


Ipak, Jelisavetina sreća nije bila dugog daha... Početkom 1905. godine, socijalistički revolucionar Ivan Kaljajev ubio je njenog supruga, kneza Sergeja Romanova.

 

Kneginja je bila skrhana. Par nije imao dece i nakon toga za nju više nije bilo razloga da ostaje na dvoru. Odlučila je da ostatak života posveti Bogu i da mu služi ljubavlju prema bližnjima.

 

Jelisaveta FjodorovaJELISAVETA FJODOROVAFOTO: VIKIPEDIJA

Prodala je svoj luksuzni nakit (uključujući i venčani prsten) i svu ostalu imovinu. Tako prikupljenim novcem finansirala je podizanje samostana Svete Marte i Marije u Moskvi u koji je planirala da se povuče.


Ipak, pre nego što je otišla iz javnog života Jelisaveta je učinila još nešto što je zadivilo i dirnulo milione Rusa - javno je oprostila ubici svog muža i čak se, bezuspešno, založila za njegovo pomilovanje.

Velika kneginja Jelisaveta je postala poglavarka samostana Svete Marte i Marije, a u sklopu njega otvorila je i bolnicu i sirotište. Samostan je svakog dana delio 300 obroka za siromašne stanovnike Moskve. Narod ju je nazvao "anđelom čuvarem Moskve“.

 

U godinama koje su usledile Jelisaveta se potpuno posvetila dobrotovornom radu. Sa sestrom, caricom Aleksandrom, imala je blizak odnos, ali je on vremenom zahladneo, naročito kada se u život carske porodice uvukao monah Raspućin prema koje je Jelisaveta (kao i većina daljih rođaka) bila jako sumnjičava.

 

Jelisaveta FjodorovaJELISAVETA FJODOROVAFOTO: VIKIPEDIJA


I tako je došla 1917. godine i izbijanje Oktobarske revolucije.

 

Iako se Jelisaveta nije mešala u politiku niti je imala bilo kakvu faktičku moć, boljševici su, navodno po Lenjinovom naređenju, kneginju izveli iz manastira, uhapsili i sproveli u zatvor u Alapajevsku, rudarskom gradu sa sibirske strane Urala.

Samo dan nakon pogubljenja svoje sestre, cara Nikolaja II i njihove dece, 18. jula 1918. godine, Jelisaveta je zajedno sa još nekoliko članova carske porodice, pretučena, odvedena u napušteni rudnik i živa bačena u jamu duboku 20 metara.

 

Žrtve nisu pale na dno, već su se zadržale na nekom od ispusta. Prema svedočenju jednog od ubica koje je izneo decenijama kasnije, iz okna su još dugo posle mogle da se čuju molitve i duhovne pesme koje su pevali Jelisaveta i njeni rođaci.

Jelisaveta FjodorovaJELISAVETA FJODOROVAFOTO: VIKIPEDIJA


Nestrpljivi da se to što pre okonča, boljševici su u okno bacili granatu. Međutim, pevanje se nastavilo. Ni nakon druge granate pesma nije prestala, pa je vođa ubica naredio da se nabaca suvo granje u rupu i da se sve zapali.

 

Tri meseca kasnije, mesto su oslobodili kontrarevolucionari. Oni su u oknu pronašli tela Jelisavete i ostalih zatvorenika. Ustanovljeno je da je i pored svih muka kneginja Jelisaveta zapravo preminula od gladi i zadobijenih povreda. Poslednjim atomima snage previjala je rane svojim sapatnicima.


Strahujući od nove najezde boljševika, njeno telo je krišom prebačeno u Kinu gde je sahranjeno u pravoslavnom manastiru u Pekingu da bi kasnije bilo prebačeno u Jerusalim, u crkvi svete Marije Magdalene na Maslinskoj gori.

 

Velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna je 1981. godine Ruska pravoslavna crkva van matice proglasila svetiteljkom, a 1992. godine to je učinila i Moskovska patrijaršija dodavši joj i prefiks mučenica.


U junu 2009. godine knjeginja Jelisaveta je, zajedno sa ostalim članovima porodice Romanov, rehabilitovana.

]]>
Thu, 7 Mar 2019 02:17:04 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/406494/sudbina-mnogih-princeza-bila-je-teska-ali-ova-je-umrla-najjezivijom-smrcu-zbog-ovoga-je-jelisaveta-romanov-kanonizovana-a-cuda-na-njenom-grobu-su-bezbrojna.html
Šta je pisalo u Ajnštajnovom pismu devojci koja ga je odbila http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/406433/sta-je-pisalo-u-ajnstajnovom-pismu-devojci-koja-ga-je-odbila.html Pismo koje je nobelovac Albert Ajnštajn rukom napisao mladoj ženi koja ga je, očigledno, zainteresovala tokom boravka u Italiji 1921. godine, danas će biti ponuđeno na aukciji u Jerusalimu. ]]> Foto:Getty

Na aukciji će biti predstavljeno i pismo koje je Ajnštajn 1928. godine napisao kolegi Hermanu Mincu, a u kojem je izložio ideje za svoju "treću fazu teorije relativiteta" i fotografija na kojoj Ajnštajn puši lulu, prenosi AP, pozivajući se na kuću "Viner" koja organizuje aukciju. 

Oktobra 1921, Ajnštajn je putovao u Firencu, u posetu svojoj sestri, kada je saznao da mlada studentkinja hemije po imenu Elizabeta Pičini živi u stanu iznad. 

Tada 42-godišnji Ajnštajn zainteresovao se da upozna 22-godišnju ženu, inače ćerku čuvenog hemičara, ali je ona bila suviše stidljiva i odbila ga je. 

Napuštajući Firencu, Ajnštajn je ostavio potpisano pismo na nemačkom jeziku, sledeće sadržine: "Naučnici, pred čijim sam nogama ležao i sedeo puna dva dana, za prijateljsku uspomenu". 

U nemačkom jeziku, inače, fraza "ležati pred nečijim nogama" izraz je za pokazivanje ljubavi. 

U oktobru prošle godine, kuća "Viner" prodala je još jedno Ajnštajnovo pismo s njegovim razmišljanjima o sreći za 1,3 miliona dolara. 

"Ajnštajnove predmete prodajemo već dugo, i to sa velikim uspehom. Ljudi širom sveta zainteresovani su za Ajnštajna, ne samo za njegovu matematičku i fizičku stranu, već i za njegov lični život", rekao je Gal Viner, direktor aukcijske kuće.

]]>
Wed, 6 Mar 2019 00:17:34 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/406433/sta-je-pisalo-u-ajnstajnovom-pismu-devojci-koja-ga-je-odbila.html
Bio je najbrutalniji mafijaš, a polna bolest mu je uništila mozak http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/382562/bio-je-najbrutalniji-mafijas-a-polna-bolest-mu-je-unistila-mozak-.html Za života je gvozdenom rukom vladao američkom mafijom, a pred smrt mu je vrhunac dana bio odlazak u trgovinu. ]]> Foto:dnevno.rs

Državni neprijatelj broj jedan, najmoćniji gangster sveta, njegovo samo ime teralo je strah u kosti policiji i kriminalcima. Al Kapone je nekad bio alfa i omega američkog krim-miljea, ali njegovi poslednji dani nisu bili nimalo glamurozni.  

Smrt je čekao u kući na Floridi, pecao je ribu, jeo špagete i često razgovarao s davno umrlim mafijašima. Zamišljao je razgovor čak i s mafijašima čije ubistvo je lično naredio. 

Nelečena infekcija sifilisa uništila mu je mozak i nekad najmoćnijeg mafijaša svela je na intelekt dvanaestogodišnjaka. Svojevremeno je kontrolisao stotine opasnih gangstera okupljenih u 'Chicago Outfitu', ali pred smrt bio je srećan kada su ga vodili po žvake u obližnju prodavnicu.  

Poznata autorka Deirdre Bair napisala je novu Kaponeovu biografiju, a najviše informacija joj je ispričala Kaponeova unučad. Većina želi ostati anonimna, ali sa zadovoljstvom su ispričali svoj život s dedom. Unučad su i razbila neke mitove koji su se decenijama pleli oko Kaponea. Jedan od tih mitova je da je američki mafijaš ribom napunio bazen kako bi mogao svakog dana loviti ribu. U bazenu nije bilo ribe, a Kapone je voleo provoditi dane u šetnji s unukama dok su tražili leptire. 

"Na jedan način, bilo je to idealno domaćinstvo gde je porodica bila na prvom mestu", rekla je Bair za New York Post. "Uveliko se taj život razlikovao od raskošnog života kakvog je vodio dok je bio na vrhu sveta", nastavlja Bair.

 

 

 

Jedan od razloga zašto Kapone nije trošio šakom i kapom je što je, u jednu ruku,bankrotirao. Tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, procenjuje se da je Kapone zarađivao desetine miliona dolara svake godine. Većinu tridesetih godina proveo je u zatvoru zbog izbegavanja plaćanja poreza. Četrdesetih godina, kada je napokon izišao iz zatvora, Chicago Outfit plaćao mu je oko 30.000 dolara godišnje. Nije to ni približno dovoljno za plaćanje luksuza na koji je navikao dok je vladao mafijom. 

Bez obzira na sve, novinari su svakog dana čekali ispred Kaponeovih vrata ne bi li načuli barem neki trač. Svojevremeno su novine pisale da Kapone upravlja velikom kriminalnom organizacijoma, a postoji mogućnost da su te glasine počele zbog imaginarnih razgovora s nekadašnjim mafijašima. Bair piše u biografiji da je Kapone povremeno bio uveren da proživljava događaje iz davne prošlosti. 

Alova žena Mej verojatno mu je spasila život tako što ga ja držala u izolaciji. Da je samo jednom javno izgubio kontrolu i počeo vikati na nekadašnje saradnike, Kapone bi izgubio slobodu ili život. Da je sudija čuo da je Kapone sklon nasilju,strpao bi ga u ludnicu. Da su njegovi bivši saradnici čuli da priča o nekadašnjim poslovima, smaknuli bi ga bez previše razmišljanja.

 

 

 

"Mej je bila gotovo neverojatno zaštitnički nastrojena. Mafija je znala da je Kapone zatvoren od javnosti i da Mej neće dopustiti da im on postane problem. Ona je znala sve o mafiji. Na kraju krajeva, ona je u tri sata ujutro mafijašima kuvala večeru. Sigurno je sve čula", uverena je Bair.  

Kapone je umro u svojoj kući 25. januara 1947. godine. Službeni uzrok smrti bila je upala pluća, a brojni svetski mediji pisali su o konačnom odlasku nekad najmoćnijeg i najbrutalnijeg gangstera Amerike. 

Udovica Mej umrla je gotovo četiri decenije kasnije, 1986. godine. Nedugo pre smrti spalila je sve svoje dnevnike i ljubavna pisma što joj je Al slao iz zatvora.

"Bila je zaštitnica sve do samog kraja", priča Bair.

]]>
Mon, 4 Mar 2019 23:58:50 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/382562/bio-je-najbrutalniji-mafijas-a-polna-bolest-mu-je-unistila-mozak-.html
PRIČA O VELIKOM ČOVEKU SA DVE OTADŽBINE: Pukovnik carske Rusije novi dom pronašao u selu pored Zaječara! http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/332732/prica-o-velikom-coveku-sa-dve-otadzbine-pukovnik-carske-rusije-novi-dom-pronasao-u-selu-pored-zajecara-.html Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine, poraza vojnih snaga odanih ruskom caru i preuzimanja vlasti od strane boljševika, Srbija je bila preplavljena talasom izbeglica poražene strane. ]]> Naročito mnogo ruskih izbeglica utočište je našlo u Timočkoj krajini. Ovi ljudi, bliski našem narodu i po jeziku, i po veri i po kulturi, vrlo brzo su postali nosioci pre svega kulturnog, ali i javnog života u tumočkim gradovima i selima.

Ovo je priča o jednom od njih.

Porfirij Mihailovič Borisenko rođen je 1867. godine na Severnom Kavkazu. 34 godine bio je ruski carski oficir. Oktobarska revolucija zatekla ga je u činu pukovnika. Četvorica njegovih sinova bili su pitomci ruske carske vojne akademije.

Revolucija mu je odnela celokupno potomstvo. Sva četvorica sinova stradala su u obračunima dve zaraćene strane, a Borisenko je morao da napusti Rusiju.

Preko Istambula dospeo je u Srbiju, zajedno sa suprugom Marijom i odredom kozaka kojim je komandovao.

Svoj mir Borisenko je pronašao u manastiru Sv. Apostola Petra i Pavla u selu Grlištu kod Zaječara, dok su njegovi kozaci završili u Majdanpeku.

PROČITAJTE JOŠ:

(VIDEO) VODEĆI HRVATSKI ISTORIČAR: Hrvatska danas postoji zahvaljujući Srbima!

MOŽETE LI DA PREPOZNATE HITLERA? Na ovoj slici Adolf je bio slatki nevini desetogodišnjak

ZAGRLJENI U SMRT: Potresna priča o Srbinu i Albancu koji su streljani zajedno!

U toku puta iz Rusije u Srbiju, upoznao je mladića Sergeja Kovaljeva, kome je u revoluciji ostao bez roditelja i cele porodice. U Srbiji Borisenko je posinio Sergeja.

Porfirij Mihailovič Borisenko rukopoložen je za sveštenika 1923. godine. Do odlaska u penziju službovao je i sa porodicom živeo u mamastiru Sv. Apostola Petra i Pavla u Grlištu. Umro je 1943. godine i po sopstvenoj želji sahranjen u manastirskoj porti. Kraj njega počiva i njegova supruga Marija.

Borisenko je ceo svoj život u Srbiji posvetio manastiru i Grlištu. Za vreme njegovog službovanja manastir je postao stecište ne samo duhovnog, već i kulturnog života Zaječara i okoline. Gotovo svakodnevne bile su posete profesora zaječarske Gimnazije, učitelja, trgovaca i drugih viđenijih ljudi manastiru i Borisenku.

Borisenko je obnovio manastirsku ekonomiju i napravio dva ribnjaka koja su snabdevana vodom iz česme koju je sa meštanima podigao, dovevši vodu sa obližnjeg izvora.

Sve u svemu, grlištanski manastir je cvetao u vreme Borisenka, sve do njegove smrti 1943. godine, kada je, prema kazivanju starijih meštana Grlišta, umro jer nije mogao da podnese nemačku okupaciju Srbije i to što su Nemci napali njegovu voljenu Rusiju.

Sergej Kovaljev oženio se Čehinjom i nastanio u Boru. Njegovi potomci danas žive u Boru i Crnoj Gori.

Porfirij Borisenko ostao je večito urezan u sećanja svih oni koji su ga poznavali.

I danas često osvane cveće na grobu ovog velikog čoveka, koji je neizmerno voleo svoje dve otadžbine – Rusiju i Srbiju, čoveka kome je život uzeo gotovo sve, a dao tako mnogo – večnaju pamjat.


]]>
Sun, 3 Mar 2019 21:36:06 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/332732/prica-o-velikom-coveku-sa-dve-otadzbine-pukovnik-carske-rusije-novi-dom-pronasao-u-selu-pored-zajecara-.html
DRAGOLJUB DRAŽA MIHAILOVIĆ: Žrtva ili zločinac? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/354423/dragoljub-draza-mihailovic-zrtva-ili-zlocinac.html Promena sastava sudskog veća Višeg suda u Beogradu dovela je, kako je obelodanjeno, do vraćanja procesa rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića na početak. ]]> Proces, za koji se verovalo da je u fazi okončanja, započeo je na na osnovu zahteva za rehabilitaciju od strane njegovog unuka Vojislava Mihailovića, Srpske liberalne stranke, asocijacije bivših pripadnika Mihailovićevih formacija - Udruženja pripadnika JvuO, Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, kao i drugih.

 

U javnosti je pritom sve vreme prisutan spor, koji povremeno dobija groteksne oblike, na temu "lika i dela" Dragoljuba Mihailovića, odnosno njegove istorijske uloge i učinka. Tako su i u petak grupe okupljene pred zdanjem Palate pravde iskoristile priliku da manifestuju različita politička uverenja i vrednosne sudove. 

U osnovi, međusobni spor kakav postoji u javnosti nema mnogo veze sa sudskim procesom i izraz je prethodnih uverenja, i ma kakva bila konačna odluka suda "ušančeni" stavovi će ostati tamo gde su i sada. 

Sud ničim ne može da promeni tumačenja istorijske uloge Mihailovića, ali može da rasvetli da li je sudski proces koji je protiv Mihailovića vođen izveden valjano.

Proces protiv Mihailovića (i dvadsettrojice drugih, od čega deset odsustvu) održan je u Beogradu, pred Vrhovnim sudom Federativne Narodne Republike Jugoslavije, i trajao je od 10. juna do 15. jula 1946. godine. 

Presudom izrečenom 15. jula 1946. Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt, i presuda je, najverovatnije, izvršena streljanjem 17. jula. Zbog nepostojanja dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao datum smrti utvrđen 17. jul 1946. godine. 

Sva nastojanja da se pronađu njegovi posmrtni ostaci, do sada, bila su bez rezultata. 

Oni koji osporavaju valjanost procesa održanog 1946. insistiraju da je postojao niz manjakavosti u procesu, da je korektna odbrana bila onemogućena, te da je čitav proces, blago rečeno, bio problematičan i da nisu postojale ni osnovne pretpostavke za pravedan sudski proces. 

Dragoljub Mihailović napad na Kraljevinu Jugoslaviju dočekao je u činu pukovnika. Nakon Aprilskog rata, s malom grupom istomišljenika koji su poput njega odbili da se predaju okupatoru, započeo je okupljanje i organizaciju gerilske formacije koja će docnije postati poznata kao Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO). Izbeglička vlada dodelila mu je 7. decembra 1941. čin brigadnog generala. Mihailović je takođe bio, formalno, ministar vojni u vladama Slobodana Jovanovića, Miloša Trifunovića i Božidara Purića 

Dragoljub Mihailović rođen je 27. aprila 1893. u Ivanjici gde se njegov otac našao kao učitelj (rodom je bio iz požarevačkog kraja). Pošto je rano ostao bez roditelja, brigu o troje dece preuzeo je njihov stric. 

Završio je gimnaziju u Beogradu, a školovanje na Nižoj vojnoj akademiji 

prekinuo je 1912. godine, od kada je učestvovao u balkanskim ratovima i u Prvom 

svetskom ratu, kada je ranjavan i odlikovan. 

Nakon završetka ratova nastavio je vojno školovanje. Izvesno vreme predavao je taktiku na Visokoj školi Vojne akademije, a u međuratnom periodu bio je i vojni ataše u Sofiji i Pragu. 

Pošto je maja 1941. formirao gerilsku grupu, iz koje je izrasla Jugoslovenska 

vojska u otadžbini (Ravnogorski pokret, četnici), Mihailović je je negde do 1943. 

priznavan, pa i slavljen, u SAD i Britaniji kao vođa jednog od gerilskih 

pokreta u Evropi. 

Sitacija se tokom 1943. promenila i London je postupno prihvatio kao vodeći pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji - NOVJ. Postoje brojna timačenja, zašto je Pokret koji je Mihailović predvodio na kraju odbačen od strane zapadnih saveznika.

Najčešće se u tom smislu pominje mreža sovjetske agenture koja se tada pokazala kao vrlo efikasna. 

Ono što se međutim retko pominje jeste činjenica da su odgovarajuće britanske službe uspele da provale sistem šifriranja Nemaca i da je London sasvim izvesno znao kakva je realno situacija na terenu u okupiranoj Jugoslaviji, odnosno šta javljaju komande nemačkih jedinica na terenu, ukoliko je to ikog zanimalo. 

Bilo taktičke kolaboracije ili ne (a u manjoj ili većoj meri toga je bilo na svim stranama), Mihailović i njegov pokret su na kraju potpuno poraženi. 

Poznato američko odlikovanje - Legija zasluga, koju mu je 1948. godine posthumno dodelio američki predsednik Truman bilo je plod činjenice da su Mihailovićeve snage spasle stotine savezničkih pilota, koji su oboreni tokom dejstava nad okupiranom Srbijom (Jugoslavijom). Prema američkim podacima, njih ukupno 417, od čega 343 Amerikanca. 

Nije to dakle nikakav konačni sud njegove istorijske uloge, kao što to ne može biti ni nova, ma kakva bila, sudska presuda. 

Mihailović, a pogotovo sve ono sto je oličavao, odavno je mrtvo, i tu nikakva sudska presuda ništa neće promeniti.

Njegovu istorijsku ulogu rasvetaljavaće istoriografija, i ne nazire se kraj polemikama i tumačenjima u tom domenu. 

Poštovaoce i protivnike, kao i porodice žrtava, i jednih i drugih i trećih, nikakva sudska odluka, izvesno je, neće pokolebati u svojim uverenjima. 

]]>
Fri, 1 Mar 2019 00:50:45 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/354423/dragoljub-draza-mihailovic-zrtva-ili-zlocinac.html
Najfatalnija lepotica na svetu: Zbog nje su muškarci pokušavali da se ubiju http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387286/najfatalnija-lepotica-na-svetu-zbog-nje-su-muskarci-pokusavali-da-se-ubiju.html Ava je Frenka optužila da se nabacivao devojci u restoranu pa je pozvala svog bivšeg u stan. Frenk je tada poludeo. ]]> foto: stil.kurir.rs

Na Badnji dan davne 1922. godine rođena je prema nekima, najlepša žena sveta. Ava Gardner odrasla je u mnogobrojnoj porodici, a bila je toliko vezana za svog oca da joj je jedan psihijatar rekao da ima Edipov kompleks. Bila je najmlađa od sedmoro dece, pa je njena majka poželela da se upravo ona posveti obrazovanju.

Ipak, nju je život odveo u potpuno drugom smeru. Starija sestra Bapi udala se za profesionalnog fotografa Larija Tara u Njujorku. Kada joj je Ava došla u posetu, pozirala je Taru. Njene fotografije ostale su zapažene, pa je sa samo 18 godina potpisala ugovor sa Metro-Goldwyn Mayer studiom.

Proslavila se u filmovima "Čamac", "Snegovi Kilimandžara", "Bosonoga kontesa" i mnogim drugim. Za ulogu u "Mogambu" je Ava nominovana za Oskara. Ipak, najveću slavu stekla je zbog svoje izuzetne lepote na koju su pali najpoželjniji muškarci Holivuda. Mnogi su smatrali da je Ava najlepša žena na svetu, ali Metro-Goldwyn-Mayer proglasio ju je najlepšom životinjom na svetu.

Zavela je najpoželjnijeg neženju

Već prvog dana u studiju upoznala je Mikija Runija. Iako je bio izuzetno popularan i šarmantan Ava nije odmah "pala" na njega. Tog dana pozvao ju je na večeru, ali ona ga je odbila i rekla mu da nema vremena.

"Trebalo mi je šest minuta da otpakujem kofer i operem zube. Ionako nisam znala nikog u Holivudu osim sestre. Tada nisam znala da je on bio najpoželjniji neženja. Kasnije sam shvatila da je spavao sa svima", rekla je.

On nije odustajao, a Ava je iskoristila sve izgovore. Te večeri došao je po nju limuzinom tačno u sedam sati. Vest o njihovoj vezi brzo se proširila.

"Nisam imala pojma šta ćemo izazvati. Svi su pričali samo o tome", rekla je Ava koja je za Mikija uvek govorila da nije zgodan, ali da definitivno ima "ono nešto". Osim toga, priznala je da ga je često zvala patuljak što je njemu jako smetalo.

Dobro su se zabavljali i voleli su da izlaze. Uživali su u alkoholu, a martini su čak pili iz šolje za kafu jer su to smatrali glamuroznim.

Nije htela da ga optuži za pedofiliju

"Kada smo se vratili s medenog meseca imala sam jake bolove u stomaku. Tada sam završila na operaciji, a kad sam se vratila iz bolnice shvatila sam da je Miki spavao sa drugom u našem krevetu", pričala je Ava.

Svaki put kad bi se naljutila poklanjao joj je skupoceni nakit koji je obožavala. Objasnila je da se osećala prevareno i poniženo jer je znala da njen suprug spava s drugim ženama, ali je ipak htela da ga pridobije natrag. Seks im je, priča, bio fantastičan.

"Pričali smo o našem prvom susretu. Kad sam ga pitala šta je prvo pomislio, odgovorio mi je: 'Shvatio sam da moram da te imam u krevetu' ", rekla je Ava.

Jedne večeri se toliko napio da je izvadio notes sa brojevima devojaka. Komentarisao je svaku od njih i rekao kakva je u krevetu.

"To je bilo to. Izbacila sam ga iz kuće iako sam znala da je to veliki rizik, to je mogao da bude kraj moje karijere", pričala je Ava kojoj je razvod bio jedini izlaz. Neke od devojaka koje je spominjao bile su maloletne pa je to planirala da iskoristi protiv njega, ali je odustala.

Foto: Profimedia

 

Upisala sam fakultet da mu dokažem da nisam glupa

Ubrzo se udala za klarinetistu Artija Šoa koji je zatražio razvod samo nekoliko dana nakon prve godišnjice braka. Glumica je rekla da je on bio jako težak, ali ju je jako privlačio.

"Često sam se ga bojala, ali ne fizički. On je bio zlostavljač, bojala sam se njegovih misli. Prokletnik je bio dominantan. Toliko puta je znao da me "spusti na zemlju" da sam izgubila samopouzdanje", kaže Ava koja je zbog njega upisala fakultet kako bi mu dokazala da nije "toliko glupa".

Tada se navukla na alkohol. Volela je da zaviri u čašicu i kada je bila u braku s Mikijem, ali s Artijem je piće bilo beg od realnosti. Stalno se družio s pseudointelektualcima, pio votku i jeo kavijar.

Sinatra je bio bog seksa

"Frenk mi je pričao da je vežbao pevajući Artijeve melodije. Prava je šteta što nikad nisu ništa stvorili zajedno", rekla je. Sinatru je upoznala kad se tek udala za Mikija. Kada je došao za njihov sto, Ava je zanemila.

"Izgledao je kao bog, iz njega je prštao seksepil. Prišao je i rekao mi: 'Dušo, da te on nije oženio, ja bih', ali nisam se ničemu nadala. Bio je oženjen", prisetila se Sinatre kojeg je nazvala "bogom seksa".

Sledeći put sreli su se na zabavi u Palm Springsu. Te noći su prvi put vodili ljubav, a glumica je rekla kako su tada postali "večni ljubavnici". Viđali su se često i svoju vezu nisu skrivali.

"Jedne večeri kada smo se vozili automobilom Frenk me nagovorio da pucam iz pištolja kroz prozor. Uništila sam rasvetu i izloge", pričala je Ava o incidentu kojeg je muzičar uspeo da sakrije plativši 20 hiljada dolara.

Umesto u sebe pucao je u jastuk

Nensi Sinatra je za to vreme bila kod kuće s decom i nadala se da ta afera neće dospeti u javnost. Čak je i menadžer savetovao Frenku da raskine s tamnokosom lepoticom, ali on mu je rekao: 'Šta će mi slava i novac, ako nemam nju'.

Sinatra je suprugu ostavio na Dan zaljubljenih 1950. godine. Besna Nensi ga je izudarala i odmah izbacila iz kuće. Frenk i Ava venčali su se samo nekoliko nedelja nakon razvoda.

Toliko su se voleli da su jedno drugo pravili ljubomornim. Naime, ona ga je optužila da se nabacivao devojci u restoranu, pa je pozvala svog bivšeg u stan. Frenk je poludeo, pa je pokušao da se ubije u hotelskoj sobi. Pre toga ju je nazvao, a kada je stigla videla je revolver i svog dragog na podu.

Počela je da plače, ali ubrzo je shvatila da je promašio i zapravo pucao u jastuk. Prilikom njihove sledeće žestoke svađe uzeo je tablete i pokušao da izvrši samoubistvo.

Uspeo je da se izvuče, ali nekoliko nedelja kasnije opet je pokušao da sebi oduzme život. Došao je kući pijan i gurnuo glavu u rernu. Srećom, u stan je naišao prijatelj koji ga je spasao. Sinatra je nakon incidenata objasnio da je hteo da se ubije jer je osećao da ga Ava ne voli.

Rastali su se iako je bio ljubav njenog života

U braku sa Sinatrom, glumica je imala dva abortusa. Prvog mu je prećutala, a kad je uradila i drugi i priznala mu to, Frenk je bio besan. Ispričala mu je da ne želi da njeno dete odrasta u takvoj okolini, iako je uradila taj "monstruozni čin".

Frenk je neko vreme bio slomljen i finansijski nestabilan, ali oporavio se pred kraj braka s Avom. Tada su počele da kruže glasine da ima ljubavnicu. Kad je to čula, Ava ga je nazvala i pitala: "Hoćeš li da se takmičiš?"

S Hauardom Hjuzom viđala se duže od deset godina, ali je priznala da nikad nije bila zaljubljena u njega. Glumica i avijatičar spavali su zajedno kad je ona bila u braku s Artijem, ali i Sinatrom. Često su se svađali i mirili, a Hjuz joj je jednom bacio pepeljaru u glavu i zamalo joj slomio vilicu.

Imala je afere s mnogim kolegama, među kojima je bio i Klark Gejbl. Od Sinatre se razvela 1957. godine, a nakon toga je započela vezu s Ernestom Hemingvejem.

Samo dve godine pre smrti, Ava je ispričala svoju životnu priču i izdala knjigu. Kad su je upitali zbog čega se na to odlučila, ona je odgovorila: "Ili to ili ću prodati nakit, a za njega sam emotivno vezana".

Kako je bila strastveni pušač, njena pluća su bila uništena. Sinatra je ponudio da joj plati privatne lekare, ali ona je to odbila. Njene poslednje reči bile su: "Umorna sam", a preminula je sa 67 godina od upale pluća u svom domu.

 

 

]]>
Wed, 27 Feb 2019 23:53:19 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387286/najfatalnija-lepotica-na-svetu-zbog-nje-su-muskarci-pokusavali-da-se-ubiju.html
Zaboravljeni pokolj: Evo kako su Krstaši doneli pustoš i smrt Beogradu http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387104/zaboravljeni-pokolj-evo-kako-su-krstasi-doneli-pustos-i-smrt-beogradu.html Na poziv Pape Urbana II da se krene u rat protiv nevernika sa ciljem oslobođenja Hristovog groba, odazvalo se mnogo više ljudi nego što se i on sam nadao. Nažalost, na putu prema Svetoj zemlji, prošli su preko teritorije Srbije ]]> Krajem XI veka, reka Sava bila je granica između Ugarske i Vizantije. Do Zemuna i Beograda su dopirale glasine o krstaškoj vojsci na zapadu Evrope, a u narodu se diskutovalo o tome da li je ona bila prijateljska ili ne. Prvi susret sa krstaškom grupom, koja je brojala oko 40000 ljudi, biće veoma skupo plaćen.

Na poziv Pape Urbana II da se krene u rat protiv nevernika sa ciljem oslobođenja Hristovog groba, odazvalo se mnogo više ljudi nego što se i on sam nadao. Iako se misli da je ideja bila poslati vojsku koju bi praktično skrojili evropski monarsi iz svojih profesionalnih resusrsa, koje su olako koristili u međusobnim obračunima, krstaška struktura iz 1096. bila je drugačija.
 
Pozivu su se u najvećem broju odazvali siromašni - najniži sloj seljaka, gradska sirotinja, skitnice i secikese, čudaci, fanatici i očajnici svih vrsta. Potom su išle seoske porodice, sa decom i starcima, i u najmanjem broju to su bili vitezovi, iskusni ratnici koji su bili spremni za ozbiljna ratovanja.
 
U aprilu 1096. u Kelnu je okupljeno petesetak hiljada krstaša čiji izgled dovoljno opisuje činjenica da ih deo istoričara naziva "Sirotinjska vojska“. Nakon što su, valjda zagrevajući se za predstojeći poduhvat, skoro istrebili Jevreje u Kelnu i okolini, krive što je Hrist i završio u grobu koji kreću da oslobode, otpočeli su put u nepoznato, i to nekoliko meseci pre nego što je krenula i glavnina krstaške vojske.
 


U ZEMUNU
 
Zalihe koje su poneli iz Nemačke negde u današnjoj Vojvodini su već počele da se tope, a pred njima je bila zemunska pijaca, poznata po svojoj dobroj snadbevenosti. Kolona krstaša bila je duga nekoliko kilometara, a ispred nje su išli malobrojni oklopljeni vitezovi na konjima, njih oko hiljadu. Oni su prvi ušli u Zemun, gde su se snabdeli potrepštinama i iznajmili čamce koji su ih prevezli u Beograd.
 
Međutim, nekoliko vitezova je ostalo u Zemunu, odlučnih da provere glasine o kvalitetu zemunskih kafana. Naravno, upali su u problem sa domaćim stanovništvom. Vitezovi su završili goli, bez odeće i oklopa, isprebijani, te prosleđeni ostatku družine u Beogradu. Ponosni na svoje delo, ali i kao upozorenje ostalim krstašima da u Zemunu "nema zezanja", oklope skinutih vitezova okačili su na Zemunsku tvrđavu.
 
Dok su vitezovi u Beogradu razmatrali da li da se vrate i osvete se gradu za poniženje, glas o događaju se proširio, i stigao do ostatka krstaške grupe, s tim da je rečeno da su svi vitezovi iz prethodnice pobijeni u Zemunu. Iako su odlučili da ne veruju u potpunosti glasinama, među krstaše se uvukla sumnja i strah od toga šta će se desiti u Zemunu.
 
Wikipedia, Mapa kretanja krstaša na Prvom krstaškom pohodu

Foto: Wikipedia, Mapa kretanja krstaša na Prvom krstaškom pohodu



"Druže, baci der ovu glavu u Savu"
 
Na samom ulazu u grad, nekoliko desetina hiljada krstaša je ugledalo oklope vitezova obešene na tvrđavu, što je mnogima bila potvrda priče da su vitezovi stradali. Nakon što je velika masa ljudi ušla na zemunsku pijacu, i ponašala se onako kako to masa obično i radi, sukob je bio neminovan.
 
Iako se ne slažu u pogledu povoda za sukob, istoričari tvrde da je sukob počeo naredbom francuskog viteza da se napadne stanovništvo grada. Iznenađene i preplašene, stanovnike je zahvatila panika.
 
Krstaši su nemilosrdno ubijali sve pred sobom, kako će to raditi i po gradovima Svete zemlje, bez obzira na pol ili uzrast. Otpor su pokušali da pruže vojnici i naoružani građani, ali su ubrzo pregaženi krstaškim mnoštvom. Dok je jedna grupa stanovnika pohitala prema čamcima i spas potražila sa beogradske strane reke,  drugi su se povukli na obližnje brdo Gardoš, odakle je uporno odbijala napade krstaša. Za svega nekoliko sati, ubijeno je oko 4000 stanovnika Zemuna, među njima mnogo žena, dece i staraca.
 
Krstaši su počeli temeljno pljačkati grad, uzimajući konje, ovce, stoku, žito, vino i ostale namirnice, dovoljne da snabdeju svoju celokupnu vojsku. Zemunska pljačka potrajala je nekoliko dana, dok krstaši nisu čuli da im se približava ozbiljna jedinica vojske koju je poslao ugarski car. Na brzinu su organizovali brodove koji su ostali sa zemunske strane, i spremali se da pređu u Beograd.
 
Stanovnici Beograda, koji su već čuli za strašni masakr u Zemunu, i nakon što su videli veliki broj leševa koji pluta Savom, odlučili su se za evakuaciju. Odred Vizantijske vojske, koji su većinom činili Bugari, kratko se suprotstavio krstašima na reci, ali se ubrzo povukao, i prepustio grad nadolazećoj masi.
 
Wikipedia, Masakr Jevreja u Jerusalimu od strane Krstaša

Foto: Wikipedia, Masakr Jevreja u Jerusalimu od strane Krstaša



Očistimo Beograd
 
Vojska se povukla u sledeći utvrđeni grad, iz koga je mogla dobiti pojačanje. Bio je to Niš. Za to vreme, u Beogradu, krstaši, bez otpora, nastavljaju sa pljačkom, tako da se već pojavljuju prve grupe onih koji su, zadovoljni plenom, počeli da se vraćaju u zemlje iz kojih su došli. Nakon celog dana otimačine, krstaši su spalili Beograd, i, uplašeni od mogućnosti da im je za petama ugarska vojska, produžili dalje ka jugu.
 
Nakon Beograda, put ih je vodio ka Nišu, istim pravcem samo suprotnim smerom puta koji se danas naziva "Balkanska migrantska ruta“. Početkom jula, našli su se pred utvrđenim Nišom, tačnije na levoj obali Nišave. Armija prepuna profesionalnih prosjaka tražila je da joj se da hrane za sveti put koji je pred njima. Obzirom da su vesti o zlodelima krstaša već stigle do Niša, stanovnici nisu na njih blagonaklono gledali. Ipak su pristali da krstašima prodaju namirnice, ali pod uslovom da oni daju taoce, kao garant da će se uljudno ponašati.
 
Kako je trgovina prošla bez problema, jedan deo krstaša je već počeo da se udaljuje, kada je izbio sukob između lokalnog stanovništva oko grada i grupe nemačkih vitezova. Vitezovi su spalili nekoliko mlinova, nezadovoljni cenom pšenice, što je izazvalo revolt stanovništva. Vojska je istrčala iz garnizona pokušavajući da smiri sukob, ali se tada u njega uključuje i ostatak krstaške vojske, te dolazi do eskalacije.
 
Međutim, Niš je bio jako utvrđenje, i odolevao je svim napadima, čak i kada su postali izuzetno masovni. Susrevši se prvi put sa dostojnim protivnikom, sirotinjska vojska je padala kao pokošena.
 
Vojska je zauzela odbrambene položaje unutar gradskih zidina, a odbrani se priključilo i stanovništvo. Kako nisu imali opremu za opsedanje , krstaši su pokušali na silu i brojnost da zauzmu tvrđavu. Ali, otpor dobro opremljenih Nišlija bio je žestok, te su uspeli grad odbraniti, u tom procesu uništivši četvrtinu krstaške vojske. Ostatak se razbežao po okolnim brdima.
 
Nekoliko dana kasnije, došla su naređenja iz Carigrada da se ostatak krstaša okupi, i sprovede dalje prema maloj Aziji. Trubama su danima dozivane razbijene grupe krstaša, koje su potom krenule dalje pod vojničkom pratnjom, prvo do Sofije, a potom za Carigrad.
 
AP, Vatikan

Foto: AP, Vatikan



Turski usud
 
Sirotinjska vojska svoj kraj našla je u suludom napadu na Nikeju, pre nego što je glavnina krstaške vojske još i došla. Iznurena, izgladnela, izbezumljena vojska napala je dobro opremljene Turke Seldžuke, i u najvećoj meri je izginula.
 
Od mnogobrojnih zarobljenika, spasili su se samo oni čiji se put ka oslobođenju Hristovog groba završio prelaskom u islam, a i tada im je sudbina bila da budu prodati kao robovi u islamskom svetu.
 
Kraj "sirotinjske vojske“ nije bio i poraz krstaša, jer je za njima došla i prava krstaška armija, sastavljena od obučenih i opremljenih evropskih vitezova, koji su predstavljali dosta organizovanijeg i opasnijeg neprijatelja razjedinjenim islamskim državama od skupine prosjaka. 
 
U istoriji ovaj pohod je danas poznat kao Prvi krstaški rat. 

]]>
Wed, 27 Feb 2019 00:50:59 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/387104/zaboravljeni-pokolj-evo-kako-su-krstasi-doneli-pustos-i-smrt-beogradu.html
Stihove urezao kašikom na zid zatvora: Pročitajte jedinu sačuvanu pesmu Gavrila principa! http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/317679/stihove-urezao-kasikom-na-zid-zatvora-procitajte-jedinu-sacuvanu-pesmu-gavrila-principa.html Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u "Zvonu", pod naslovom "Sarajevski atentat 1914". ]]> Foto:telegraf.rs

Nakon što je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip je uhapšen i bačen u zatvor u Terezinu. Princip je tamo napisao svoj jedini literarni rad, koji je nosio političku poruku.

S obzirom da je znao da iz te tamnica nikada neće izaći, Gavrilo Princip je ove stihove urezao sopstvenim noktima na limenoj činiji, objavio je “24 sata”.

Sa druge strane, neki kažu da je stihove napisao kašikom, i to šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u “Zvonu”, pod naslovom “Sarajevski atentat 1914″.

 

Sarajevo, 1914

 

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

 

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

 

Svaki dan isti život

Pogažen, zgnječen i strt.

Ja nijesam idiot –

Pa to je za mene smrt.

 

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi:

“Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi!”

]]>
Mon, 25 Feb 2019 21:47:56 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/317679/stihove-urezao-kasikom-na-zid-zatvora-procitajte-jedinu-sacuvanu-pesmu-gavrila-principa.html
Bila je zvezda u usponu, a brutalno je ubijena pred porođaj http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/393373/bila-je-zvezda-u-usponu-a-brutalno-je-ubijena-pred-porodjaj.html Od svih tragedija koje su potresale Holivud, verovatno najbizarnija i najokrutnija je ona koja se dogodila na leto 1969. u predgrađu Los Anđelesa, kada su glumica Šeron Tejt, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, i još četvoro gostiju u njenom domu, brutalno ubijeni bez ikakvog povoda. Za ova stravična ubistva odgovoran je zloglasni Čarls Menson. ]]> foto: blic.rs

Šeron Tejt rođena je u Teksasu 1943. godine. Otac joj je bio vojno lice, pa se porodica često selila. Dok su živeli u Italiji, Šeron je pobedila na nekoliko takmičenja za lepotu. Počela je da dobija epizodne uloge u filmovima koji su snimani u Italiji. Kada je njen otac prekomandovan u Kaliforniju 1962, to joj je otvorilo vrata Holivuda.

Tokom jednog snimanja u Engleskoj, upoznala je poljskog reditelja Romana Polanskog, koji joj je potom ponudio glavnu žensku ulogu u filmu "The Fearless Vampire Killers". Pre nego što je film završen, njih dvoje započeli su vezu, venčali se i počeli da žive zajedno u Santa Moniki.

Roman Polanski i Šeron Tejt
Foto: ProfimediaRoman Polanski i Šeron Tejt

Dok je Šeron osvajala Holivud, Čarls Menson okupljao je bandu otpadnika, sa kojom je stigao u Los Anđeles i nastanio se na jednom ranču.

Veče 8. avgosta 1969. Šeron je bila u poodmakloj trudnoći i čekala je da se njen suprug vrati iz Evrope. Bila je na večeri u svom omiljenom restoranu, sa prijateljima Džejom Sebringom, frizerom poznatih, Vojtekom Frikovskim i Ebigejl Folger. Potom su se vratili u njen dom oko pola 11 uveče.

Narednog jutra, čistačica je u domu zatekla jeziv prizor. Tokom noći, četvorica Mensonovih pratilaca Čarls Votson, Suzan Atkins, Patriša Krenvinkel i Linda Kasabijan došli su do Šeroninog imanja, preskočili kapiju, isekli televonske žice i bezbednosni sistem. Najpre su naišli na Stiva Parenta, prijatelja kućne pomoćnice, koji je izlazio sa imanja u svom automobilu. Izboli su ga i četiri puta upucali u lice. Potom su ušli u kuću i ubili sve koje su se našli unutra.

Šeron i njeno nerođeno dete, koji su planirali da nazovu Pol Ričard, sahranjeni su u Kaliforniji. Ona je imala samo 26 godina.

Čarls Menson
Foto: ProfimediaČarls Menson

Menson i članovi njegovog kulta počinili su ukupno devet jezivih ubistava na četiri lokacije tokom pet nedelja sredinom 1969. Dve godine kasnije, Menson je osuđen za ubistvo sedmoro ljudi, koje su po njegovim instrukcijama izvršili njegovi sledbenici. Prvobitno je mu je izrečena smrtna kazna, da bi potom preinačena u doživotnu zatvorsku kaznu, koju i dalje služi u zatvoru u Kaliforniji.

]]>
Sun, 24 Feb 2019 22:52:08 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/393373/bila-je-zvezda-u-usponu-a-brutalno-je-ubijena-pred-porodjaj.html
IZA ZIDINA ZABRANJENOG GRADA: Hijerarhija i spletke u velelepnim haremima kineskih careva http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/393428/iza-zidina-zabranjenog-grada-hijerarhija-i-spletke-u-velelepnim-haremima-kineskih-careva.html Udruživanje sa evnusima, čedomorstva, izumi... Sa 20.000 žena, haremima u carskoj Kini nije manjkalo dinamike ]]> U drevnoj carskoj Kini, car je morao da osigura nastavak dinastije dobijanjem naslednika. Zbog toga, vladari su imali ogromne hareme prepune žena, a zvog važnosti koju je ova institucije vremenom dobila, u njima je postojala čak i hijerarhija.
 


ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD 



Žene u imperijalnom haremu svrstavale su se u tri ranga: carica, družbenice i konkubine. Evnusi koji su služili ove žene takođe su smatrani integralnim delom harema.
 

ZABORAVLJENA ISTORIJA: Priča o haremu srpskog vojvode i nestalom ostrvu na Dunavu (FOTO) https://goo.gl/D8DQEc 


Carica, koja je bila na vrhu hijerarhije, predstavljala je "zvaničnu suprugu". Ona je bila najpoštovanija žena u Kini i nosila je titulu "majke sveta". Svi osim cara i njegove majke bili su ispod nje i morali su da slušaju njena naređenja.

Profimedia, Peking, Zabranjeni grad

Foto: Profimedia, Peking, Zabranjeni grad



Pored carice, postojao je i čin carice udovice za one žene koje su nadživele svoje muževe. Najpoznatije među njima su Vu Cetjen iz dinastije Tang (koja je kasnije bila jedina žena koja je preuzela titulu cara) i Cisi iz dinastije Đing.

Kineska erotska umetnost 18. veka; Autor: Profimedia

 

Foto: Kineska erotska umetnost 18. veka; Autor: Profimedia



Nakon carice, dolazile su družbenice. Broj i činovi družbenica razlikovao se u zavisnosti od vladajuće dinastije. U vreme dinastije Đing, carski harem imao je jednu carsku plemenitu družbenicu, dve plemenite družbenice i četiri družbenice. Broj konkubina je takođe varirao pa je car mogao imati do 9 konkubina visokog ranga, 27 konkubina srednjeg ranga i 81 konkubinu najnižeg ranga. Međutim, tokom dinastije Han (206 pre nove ere - 220) broj konkubina nije bio ograničen, a tokom vladavine cara Huana i cara Linga, više od 20.000 žena živelo je u Zabranjenom gradu.

Kineska erotska umetnost 18. veka; Autor: Profimedia

Foto: Kineska erotska umetnost 18. veka; Autor: Profimedia



Za vreme vladavine dinastije Ming (1368-1644) postojala je zvanična procedura za odabir konkubina carskog harema. Na svake tri godine, u Zabranjenom gradu, pravio se izbor devojaka od 14 do 16 godina koje su birane na osnovu njihovog porekla, vrlina, ponašanja, karaktera, zdravlja i izgleda.

Kineska erotska umetnost 17. veka; Autor: Profimedia

Foto: Kineska erotska umetnost 17. veka; Autor: Profimedia



Da bi se osiguralo da su deca zaista careva, muškarcima nije bilo dozvoljeno da služe žene u haremu. Jedino su kastrirani muškarci, evnusi, mogli da obavljaju taj posao. Tokom čitave istorije kineske carevine, evnusi su služili carsku porodicu . U dinastiji Ming, bilo je čak 100.000 evnuha u službi cara i njegovog harema.

Kineska erotska umetnost 18. veka; Autor: Profimedia

Foto: Kineska erotska umetnost 18. veka; Autor: Profimedia



U borbi za carevu naklonost, dolazilo je do potpuno očekivanog rivaliteta među ženama. One najambicioznije često su se udruživale sa evnusima i podmetatale razne spletke svojim suparnicama. Postoji verovanje da je Vu Cetjen, koja je tada bila careva družbenica, ubila svoje novorođenče i okrivila caricu Vang, i tako preuzela njeno mesto. 

Tradicionalna kineska erotska umetnost; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Foto: Tradicionalna kineska erotska umetnost; Izvor: Wikipedia Creative Commons



Po legendi, Huang Di, poznat i kao Žuti car, imao je samo četiri konkubine koje nisu bile izabrane zbog izgleda, već zbog svojih sposobnost. Po legendi, jedna od njih se smatra izumiteljem pribora za jelo odnosno kineskih štapića, dok se za drugu veruje da je izmislila češalj. One su složno pomagale Huang Diju u vladanju zemljom. 
 
Tradicionalna kineska erotska umetnost; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Foto: Tradicionalna kineska erotska umetnost; Izvor: Wikipedia Creative Commons



Može se reći da druge konkubine nisu bile baš te sreće. Nakon careve smrti, mnoge bi bile spaljene jer se verovalo da će se tako pridružiti svom gospodaru u zagrobno

]]>
Fri, 22 Feb 2019 01:51:44 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/393428/iza-zidina-zabranjenog-grada-hijerarhija-i-spletke-u-velelepnim-haremima-kineskih-careva.html
SRPSKA JOVANKA ORLEANKA: Milunka Savić, heroina Velikog rata http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/316075/srpska-jovanka-orleanka-milunka-savic-heroina-velikog-rata.html Zbog svog velikog srca i ogromne hrabrosti, ulivala je strahopoštovanje čak i nemačkim oficirima, a Srbija nije znala da je ceni. Danas se navršava 40 godina od njene smrti. ]]> Foto.blic

Milunka je u Balkanskim ratovima učestvovala predstavljajući se kao muškarac, a kasnije se posvetila ulozi majke i hraniteljke.

Bila je poznata kao srpska Jovanka Orleanka zbog svoje neizmerne hrabrosti, a u borbama je bila ranjavana čak devet puta. Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

U Prvom svetskom ratu bila je deo čuvenog „Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo”.

Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić". Milunka je preživela i veliku austrougarsku i bugarsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.

Pokazala je veliku hrabrost u borbama - zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima.

Iako je bila potpuno zanemarena nakon Prvog svetskog rata, penziju je stekla radeći kao čistačica čitavih 20 godina u Državnoj hipotekarnoj banci, iako je imala ponudu da se preseli u Francusku i tamo prima penziju. Ipak, za sve to vreme Milunka se izborila da iškoluje tridesetoro dece koju je dovodila sa sela.

Za vreme Drugog svetskog rata, imala je svoju malu bolnicu na Voždovcu gde je lečila partizanske i četničke vojnike.

Nažalost 1943. bolnica je otkrivena, ranjenici ubijeni a Milanka uhapšena i odvedena u logor.

Kada je jedan nemački oficir pregledavao spiskove predviđenih za streljanje naišao je i na ime Milunke Savić. Pitao je da li je to čuvena heroina iz Prvog svetskog rata i naredio da je puste.

Milunka je puštena i nisu je uznemiravali do kraja rata. Nakon rata, komunistička vlast joj 1945. dodeljuje penziju.

Starost provodi u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima, na koja je odlazila u srpskoj uniformi i sa ordenjem.

Umrla je 5. okotbra 1973. godine.

Iako je u medijima prvobitno bilo najavljeno da će Milunka Savić biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije dogodilo. Sahranjena je u porodičnom grobu na Novom groblju.

]]>
Thu, 21 Feb 2019 00:37:53 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/316075/srpska-jovanka-orleanka-milunka-savic-heroina-velikog-rata.html
Zašto su kamikaze nosile kacige? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/383573/zasto-su-kamikaze-nosile-kacige.html Zbog čega su kamikaze nosile kacige, ako znamo da su to japanski piloti samoubice? ]]> foto: b92.net

Ovo je u stvari trik-pitanje, jer oni u suštini nisu nosili kacige, već kožne letačke kape koje su im pokrivale glavu i uši. One su sprečavale da pilotima bude hladno ili da ogluve tokom leta u otvorenom kokpitu, piše Mentalfloss. 

Držali su otvoren kokpit tokom izvidnica. Ujedno, kamikaze su nekada morale da prekinu misiju pre eksplozivnog finala, zato je trebalo da ostanu "čitavi" do narednog pokušaja. 

Inače, kamikaza je bio japanski pilot-samoubica, kojem je zadatak bio da zajedno sa avionom udari u cilj. Kamikaze je takođe naziv i za tajfun koji je u avgustu 1281. uništio veći deo mongolske ratne flote koja je nameravala da zauzme Japan. 

Japanci za jedinice kamikaza češće upotrebljavaju skraćenicu tokkotai ili tokko. 

Japansko ratno vazduhoplovstvo počelo je da primenjuje kamikaze od bitke kod Filipina u oktobru 1944. Japanci su pokušavali da neutralizuju američku premoć u ratnom materijalu uz pomoć požrtvovanosti sopstvenih pilota. 

Zanimljivo, zar ne?

]]>
Wed, 20 Feb 2019 02:01:14 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/383573/zasto-su-kamikaze-nosile-kacige.html
ZVALI SU IH BRODOVI FILOZOFA: Kako je Sovjetski Savez deportovao rusku intelektualnu elitu koja ga je "kočila" http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/390970/zvali-su-ih-brodovi-filozofa-kako-je-sovjetski-savez-deportovao-rusku-intelektualnu-elitu-koja-ga-je-kocila.html Godine 1922. iz Rusije je „brodovima filozofa“ proterano na stotine intelektualaca, akademika i novinara koji su "kočili" stvaranje Sovjetskog Saveza ]]> SSSR je zvanično formiran decembra 1922. godine, ali nekoliko meseci pre toga njegovi lideri su odredili budućnost nastajuće države deportacijom velikog broja ruskih intelektualaca. 
 


ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD 



Ideja o progonu ideoloških protivnika iz nove sovjetske države potekla je od samog Lenjina. On je maja 1922. godine poslao pismo šefu službe bezbednosti koja je između ostalog bila zadužena i za obračunavanje s disidentima. U pismu adresiranom njenom direktoru, Feliksu Dzeržinskom, naređeno je da se pristupi istraživanju političkih stavova istaknutih akademaca, pisaca, i drugih intelektualaca. Dzeržinski je, kao odani boljševik, osnovao dva komiteta, jedan za istraživanje problematičnih profesora, i drugi posvećen njihovim studentima. 
 

DVE DECENIJE KOPAO PO ARHIVAMA: Sastavio spisak od 40.000 osoba koje su izvele Staljinovu "Veliku čistku" https://goo.gl/u53xwY 


Od sredine avgusta, usledio je talas hapšenja pod izgovorom sumnje u anti-sovjetsku aktivnost. Među privedenima se našao i ugledni ruski filozof, Nikolaj Berđajev, kao i mnogi drugi mislioci, „političari, ekonomosti, sociolozi, naučnici, novinari...“. Većina njih se nije mogla svrstati u aktivne kontra-revolucionare. Radilo se o ljudima koji se prosto nisu slagali s boljševičkim načinom vladavine. 

Berđajev je, primera radi, bio hrišćanski filozof. Po prirodi anti-autoritaran, on nije verovao da ideje komunizma odgovaraju vrednostima istinski jednakog društva. Boris Bruckus, ekonomista, bio je poznat po stavu da će ekonomski poredak SSSR-a vremenom propasti. Juli Ajkenvald, književni kritičar, negativno je ocenio Lava Trockog. 

Spomen ploča na mestu gde su se intelektualci ukrcali na brodove filozofa; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Foto: Spomen ploča na mestu gde su se intelektualci ukrcali na brodove filozofa; Izvor: Wikipedia Creative Commons



Prema rečima Lesli Čemberlen, autorke knjige „Lenjinov privatni rat: putovanje parobroda filozofa i izgnantstvo inteligencije“, jedini „zločin“ deportovanih bio je odbijanje da napuste svoja dotadašnja uverenja. „Ovi mislioci sukobili su svoje stavove s Lenjinovim i to ih je koštalo njihove otadžbine“, stoji u njenom radu. 

Brod „Oberburgermajster Haken“ zaplovio je 28. septembra 1922. godine za Nemačku. Njegove putnike činili su prognani mislioci i njihove porodice. Novembra iste godine, drugi nemački brod, „Projsen“, obavio je slično putovanje. Sve skupa, sovjetske vlasti su oterale oko 220 istaknutih predratnih intelektualaca.  

Boris Bruckus, jedan od intelektualaca koji su SSSR napustili na brodovima filozofa; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Foto: Boris Bruckus, jedan od intelektualaca koji su SSSR napustili na brodovima filozofa; Izvor: Wikipedia Creative Commons



Prognani, koji se danas pamte po „parobrodima filozofa“ na kojima su napuštali otadžbinu, iza sebe su ostavili sve ono što su voleli i za šta su se borili. Neki od njih, poput Berđajeva, nastavili su svoje akademske karijere u Evropi. Drugi nisu bili te sreće, zapadajući u siromaštvo i beznađe. 

U vreme njihovog izgnanstva, sovjetske vlasti su „brodove filozofa“ predstavljale kao mirno i humano rešenje problema disidenata. Danas se njihovo izgnanstvo vidi kao tek delić rastućeg totalitarizma Sovjetskog Saveza. 

]]>
Tue, 19 Feb 2019 00:12:11 +0100 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/390970/zvali-su-ih-brodovi-filozofa-kako-je-sovjetski-savez-deportovao-rusku-intelektualnu-elitu-koja-ga-je-kocila.html