Press Online :: Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/rss.html sr http://www.pressonline.rs/img/logo.png Press Online :: Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/rss.html One na venčanju nisu nosile belo: Ali su priredile svadbe za pamćenje http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395897/one-na-vencanju-nisu-nosile-belo-ali-su-priredile-svadbe-za-pamcenje.html Venčanja ne mogu da prođu bez belih venčanica? Tako kaže tradicija i nju poštuju mnoge neveste, ali ima onih i to sa svetske javne scene koje su prekršile ovo pravilo pa su se na svojim svadbama pojavile u roze, sivim i zelenim haljinama. ]]> foto: zena.blic.rs

Čuvena Elizabet Tejlor nije marila za tradiciju na svojim venčanjima. Kada se 1959. udala za četvrtog supruga Edija Fišera, nosila je zelenu haljinu i zeleni veo.

 

U žutom se 1964, iste godine kada se razvele od Fišera, venčala sa Ričardom Bartonom, koji je bio ljubav njenog života!

Brak sa glumcem trajao je do 1974, a onda su njih dvoje 1975. drugi put stupili u brak. Razveli su se, drugi put, godinu dana kasnije.

 

 

Sofija Kopola, režiserka i ćerka Forda Kopole, pre šest godina se u Italiji udala za Tomasa Marsa. Na svom drugom venčanju (njen prvi brak sa Spajkom Džounsom trajao je od 1999. do 2003) nosila je ljubičastu kratku haljinu.

 

Venčanje u ljubičastom ilo je veoma ispraćeno i donelo je poznatom paru veliku sreću. U braku su dobili dvoje dece, Romija i Kozimu Mars.

 

 

Glumica Kejli Kuoko u bračne vode uplovila je 2014. i to u roze haljini sa širokom suknjom. Kroj njene haljine bio je tradicionalan, boja nikako ne.

A svadba zvezde serije “Teorija Velikog praska i tenisera Rajana Svitinga bila je luda žurka organizovana u novogodišnjoj noći.

 

           

Roze venčanica bila je izbor i Džesika Bil koja je 2012. u haljini Đambatiste Valija postala supruga Džastina Timberlejka. Poznati par ima sin Silu Randala.

 

Ovo je venčanica u kojoj se Dita Von Tiz 2005. udala za Merilina Mensona. Haljina koju je dizajnirala Vivijen Vestvud bila je 2014. izložena u Muzeju u Londonu.

Brak Dite i Merilina potrajao je dve dve godine.

Nekonvencionalne venčanice ponele su i Gven Stefani 2002. kada je u roze-beloj haljini Džona Galijana, u to vreme kreatora "Diora", rekla "da" bivšem suprug Gevinu Rosdejlu, Džulijen Mur koja je 2003. u pastelno roze haljini ( bez grudnjaka) sklopila brak sa bivšim mužem Bartom Frejndlihom, Šeron Stoun koja je u svetlo roze venčanici 1998. na Dan zaljubljenih uplovila krunisala brakom svoju ljubav sa prvim suprugom Filom Bronštejnom, kao i Sara Džesika Parker koja je za venčanje sa Metjuom Broderikom 1997. odabrala crnu haljinu!

]]>
Fri, 25 May 2018 01:07:49 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395897/one-na-vencanju-nisu-nosile-belo-ali-su-priredile-svadbe-za-pamcenje.html
Niko nije bio veći hedonista od Tita: Jedno jelo nije hteo ni da proba http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/396320/niko-nije-bio-veci-hedonista-od-tita-jedno-jelo-nije-hteo-ni-da-proba.html Njegov poslednji batler Jože Oseli tvrdi da bi jugoslovenskom predsedniku uvek servirali različito meso, priloge i salate, a on je sam sebi stavljao šta će da pojede u određenom trenutku. ]]> foto: stil.kurir.rs

Josip Broz Tito važio je za velikog hedonistu. Iako se opuštao uz viski Chivas royal solute star dvadeset godina i pušio cigare iz Havane, kad je hrana bila u pitanju nije bio posebno izbirljiv.

Kako tvrdi njegov poslednji batler, Jože Oseli u knjizi "Titovi poslednji dani" jugoslovenskom predsedniku uvek bi servirali različito meso, priloge i salate, a on je sam sebi stavljao šta će da pojede u određenom trenutku. Odbio je jesti samo jednu namirnicu.

"Doneli smo puževe, a on je rekao: 'O ne, ja baš ne bih jeo puževe' ", otkrio je slavni slovenski kuvar koji je sa suprugom Metkom sedam i po godina brinuo o predsednikovoj hrani i prijemima u njegovoj rezidenciji na Brdu kod Kranja.

Zagorje u srcu

Josip Broz Tito obožavao je zagorsku kuhinju, a pre svega štrudle. Od mesa posebno je voleo govedinu, a jutro je započinjao kratkim espresom bez šećera.

Kada je u Severnoj Koreji dobio na poklon čaj od ženšena, započeo je s ritualom ispijanja ovog napitka pre spavanja.

Uzimanje čaja od ženšena u Aziji je poznata praksa već više od 5.000 godina, a njegove blagodeti su brojne: poboljšava opšte stanje organizma i mentalnu aktivnost, a preventivno deluje i protiv mnogih bolesti.

]]>
Thu, 24 May 2018 00:54:20 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/396320/niko-nije-bio-veci-hedonista-od-tita-jedno-jelo-nije-hteo-ni-da-proba.html
U svakoj je tražio svoju majku: Slavni zavodnik nije znao sa ženama, a imao je 5 brakova http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395975/u-svakoj-je-trazio-svoju-majku-slavni-zavodnik-nije-znao-sa-zenama-a-imao-je-5-brakova.html Legendarnog glumca slomili su mnogobrojni brakovi, a tome je kumovao odnos s bolesnom majkom i teško detinjstvo. ]]> foto: stil.kurir.rs

Iako je važio za jednog od najvećih zavodnika i mačo muškaraca, Keri Grant bio je vrlo tužan i nesiguran. Legendarnog glumca slomili su mnogobrojni brakovi, a tome je kumovao odnos s bolesnom majkom i teško detinjstvo.

"Bio sam okružen najlepšim devojkama. Imao sam mnogo pažnje, ali bio sam nesrećan", zapisao je Keri u svojim memoarima koji su iskorišćeni u dokumentarcu "Becoming Cary Grant".

Majka je "nestala", a otac ga je napustio

Rođen je kao Arčibald Alek Lič u siromašnoj porodici u kojoj je odrastao s ocem alkoholičarem i problematičnom majkom koja je bila zaštitnički nastrojena prema svom jedinom sinu. Njen prvi sin preminuo je pre nego što je bio i rođen.

"Susedi dugo nisu znali da li sam dečak ili devojčica jer me mama stalno oblačila u haljinice", rekao je jednom.

Kad je imao 11 godina, majka je nestala. Rođaci su mu ispričali da je otišla u letovalište, a on je to prihvatio. Nedugo nakon toga, napustio ga je i otac koji se preselio na drugi kraj zemlje i tamo osnovao novu porodicu.

"Slomilo me kada nas je majka napustila. To je ostavilo veliki trag na meni. Osećao sam kao da me ona ne želi", govorio je glumac.

Foto: Profimedia

Sreću je potražio u Americi

Odselio se u Ameriku kada mu je bilo 16 godina. Kako bi preživeo, zarađivao je novac hodajući na štulama i noseći reklame. Brzo su ga uočili zbog izgleda, pa je završio na Brodveju, a kasnije u Holivudu. Kako bi bio uspešniji, promenio je ime u Keri Grant koje je zvučalo "više američki".

Njegove supruge i ljubavnice pričale su da Grant nije znao kako da primi ljubav, niti kako da je da. Kada je upoznao prvu suprugu Virdžiniju Čeril već je bio slavan. Glumica je nakon razvoda ispričala da je bio posesivan.

"Bojao sam se da ću je izgubiti ili da će otići", napisao je u svojim memoarima. Brak je trajao samo sedam meseci.

Kad je imao 31, saznao je bolnu istinu

Njegov otac u međuvremenu je umro od bolesti jetre. Nedugo nakon toga, saznao je da ga majka nikad nije ostavila nego da je smeštena u mentalnu ustanovu. Lekari su Keriju objasnili da je majku tamo odveo njegov otac.

"Mislila je da je trujem, čula je glasove i bila je uverena da je neko prati", ispričao je otac kada je svoju suprugu prijavio na lečenje.

Keri i njegova majka počeli su da se dopisuju, a ona mu je često govorila koliko ga voli. Iako mu je naglašavala kako bi volela da žive bliže, on nikad nije razmišljao da je preseli u bolnicu u Americi.

Betsi je bila njegova najveća ljubav, ali je brak uništila droga

Grant nije mogao da podnese istinu, pa je počeo da eksperimentiše s drogama. Hteo je da oslobodi svoje misli i shvati šta se zapravo dogodilo. Druga supruga bila mu je Barbara Haton koja je tada bila "teška" 50 miliona dolara. Par nije imao nikakve zajedničke tačke, a brak je potrajao tri godine.

Najduže je u braku bio s Betsi Drejk koju je upoznao na brodu kojim se iz Evrope vraćao u Ameriku. Odmah su se zaljubili. Iako je bila mlađa čak 19 godina od njega, bila mu je najveća ljubav.

"Bila je dobra prema meni, naučila me da budem bolja osoba, da proširim horizonte", ispričao je Grant.

 

"LSD mi je spasao život"

Često su zajedno uzimali drogu, a to je uništilo brak nakon 13 godina. Geri je rekao kako mu je LSD spasio život i pomogao da se "ponovo rodi".

"Zbog tripa sam se osećao kao divovski penis koji je lansiran sa Zemlje poput rakete", izjavio je.

Razvod od Betsi mu je teško pao, a kada je shvatio da je krivica njegova i da ima problema sa ženama, bio je slomljen.

"Prošlo je kroz moju glavu poput munje. Napokon sam shvatio da sam za sve ja kriv. Povredio sam žene koje volim", rekao je.

Do te spoznaje došao je pod uticajem droge. Nakon toga promenio je pristup prema ženama, pa je napokon bio srećan.

"Zbog LSD-a sam shvatio da sam "ubio" svoju majku kroz veze s drugim ženama. Grešio sam jer sam u svakoj video mamu", priznao je Keri.

 

Dobio je ćerku kojoj je hteo da pruži sve

U bračnu luku uplovio je i četvrti put, s glumicom Dajan Kenon koja je od njega bila mlađa čak 33 godine. Grant kaže da je taj brak bio najuspešniji jer je u njemu dobio svoje jedino dete, Dženifer.

Kad su mu bile 62 godine, odlučio je da se povuče iz Holivuda kako bi ćerki priuštio detinjstvo kakvo on nikad nije imao. Keri je uživao u ulozi oca i potpuno se posvetio Dženifer.

 

Barbara je ostala s njim do njegove smrti

"Bojao se da će me neki muškarac iskoristiti i ljutio se kad bih kasno stigla kući. Bio je zaštitnički nastrojen", rekla je Dženifer. Poslednja Grantova supruga bila je Barbara Haris koja je od njega bila mlađa 33 godine.

"Bio je jako sramežljiv i u dubini duše mislio je da neću ostati s njim", kaže Barbara.

Keri je smatrao da su žene po prirodi mudrije i emocionalno zrelije od muškaraca. Iako se bojao da je ne izgubi, Barbara je s Grantom bila u braku do njegove smrti 1986. godine.

"Ne znam šta sam naučio o ljubavi. Trebalo mi je jako dugo da je shvatim", napisao je legendarni glumac u memoarima.

 

]]>
Wed, 23 May 2018 01:49:59 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395975/u-svakoj-je-trazio-svoju-majku-slavni-zavodnik-nije-znao-sa-zenama-a-imao-je-5-brakova.html
Skinula se u toples u Kanu i izazvala stampedo, a umrla je mlada, sama i tužna http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/396153/skinula-se-u-toples-u-kanu-i-izazvala-stampedo-a-umrla-je-mlada-sama-i-tuzna.html Simon Silva čitav život čekala je svojih pet minuta. Oni su napokon došli na filmskom festivalu u Kanu, kada se našla kraj tadašnjeg holivudskog idola Roberta Mičama. ]]> foto: blic.rs

- Svoje prezime Silver skratila sam u Silva jer je to lakše napisati na autograme - rekla je tada 22-godišnja Simon.

Krajem 1951, tokom posebno hladne večeri, rođena Egipćanka koja je živela u Londonu s bogatim suprugom, izašla je napolje u gotovo prozirnoj haljini s izraženim dekolteom i dala je izjavu engleskom novinaru.

- Želim da budem najseksepilnija žena koja hoda ovim svetom - rekla je Simon koja je više od svega htela da postane velika filmska diva. Ali, taj plan nikada nije ostvarila.

Uspevala je da dobije manje uloge u niskobudžetnim filmovima, a ugovor s velikim kućama nikada se nije dokopala. Iako su joj govorili da je netalentovana, Simon je odlazila na časove glume, a svo muževo bogatstvo trošila je na provokativnu odeću kojom je isticala svoje bujne obline.

Osim što je glumila, skidala se i slikala za pin-ap časopise, a neretko je zvala fotografe da je slikaju u njenom krevetu. Soba joj je bila puna dijamanata i bundi.

Suprug ju je ostavio nakon četiri godine braka jer ju je uhvatio u aferi s glumcem Bonarom Koleanom. Ipak, Simon nije dozvolila da je to potrese. Odlučila je, kako je rekla, da će početi da štedi, ali nikako na račun njene lepote.

- Slava mi je važnije od hrane. Moje telo je ono što mogu da ponudim, moram se za njega brinuti. Doživeću uspeh, ako mi sreća dopusti - kazala je tada u jednom intervjuu.

Silva se uputila u SAD kako bi ostvarila svoje snove, no nije uspela da dobije radnu vizu. Kako više nije imala novca, zvala je bivšeg muža da joj plati put natrag.

Svoju veliku priliku, Simon je htela da uhvati na filmskom festivalu u Kanu, na proleće 1954. Na sebi je imala samo gornji deo bikinija i šorts. Iza nje se našao jedna od najpopularnijih holivudskih glumaca Robert Mičam, a ispred nje mnoštvo fotografa iz celog sveta. Silva, koja je često govorila da bi uradila baš sve za slavu, u tom trenutku je otkopčala bikini i gole grudi je prekrila rukama.


Tada srećno oženjeni Mičam bio je vidno iznenađen, ali i oduševljen, te nije mogao da sakrije radoznalost pa je pokušao da "proviri". U haotičnom guranju fotografa koji su hteli da dobiju što bolju fotografiju, bilo je i povređenih. Jedan fotograf slomio je ruku, a drugi nogu.


View image on Twitter

Iako je skandalozna slika obišla ceo svet, Simon nije dobila ni ugovor, ni uloge. Sve što je dobila bila je prilika da se takmiči u talent šou. Njeno pevanje i plesanje nije nikog oduševilo, a pobedio ju je dečak s mađioničarskim trikovima.

Danas, u vreme društvenih mreža i rijaliti televizije, Simon bi se itekako snašla. Ali, tada sve što je pokušala nije upalilo.

Simon je umrla u 30. godini života od srčanog udara. Bila je sama u svom londonskom stanu. Njeni prijatelji veruju da su je česte rigorozne dijete koštale života.

]]>
Tue, 22 May 2018 00:59:00 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/396153/skinula-se-u-toples-u-kanu-i-izazvala-stampedo-a-umrla-je-mlada-sama-i-tuzna.html
Ovo je prava istina o Lenkinoj smrti: Večni mir napaćena duša pronašla je ovde http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395493/ovo-je-prava-istina-o-lenkinoj-smrti-vecni-mir-napacena-dusa-pronasla-je-ovde.html Na svoj 25. rođendan, Lenka umire. Mnogi kažu od tifusa, ali istina je drugačija. ]]> foto: stil.kurir.rs

Jedna od najpotresnijih i najdirljivijih ljubavnih priča za koje je Srbija čula, ona između velikog Laze Kostića i lepotice Lenke Dunđerski, sve ostavlja suznih očiju i uskomešanih osećanja. Silina i tragedija ljubavi ovde se prepliću u punom jeku, na površinu "izbacivši" sve strahove, nade, unutrašnje bitke i čežnje zaljubljenog para.

Plod ove velike i dramatične romanse sa kobnim krajem je i najlepša srpska ljubavna pesma "Santa Maria della Salute", kojom je tada već ostareli somborski poeta zapravo podigao Lenki neprolazni i veličanstven spomenik.

Jelena Lenka Dunđerski bila je ćerka Lazara Dunđerskog, ponos svoje bogate i ugledne porodice, a krasila ju je izuzetna lepota i pamet. Dvadesetdevet godina starijeg i već proslavljenog pesnika Lazu Kostića prvi put je srela u Čelarevu, 1891. godine. Njoj je bila 21, a njemu 50. Naredne četiri godine Laza i Lenka često su provodili vreme zajedno. Između njih se rodila ljubav, ali je Kostić, smatrajući se nedoličnim i prestarim za Lenku, odlučio da se povuče. Prvo je boravio u manastiru Krušedol, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora.

Dva meseca kasnije, Lenka je iznenada umrla 8. novembra 1895. godine u Beču, na svoj 25. rođendan, zvanično od "tifusne groznice", mada postoje indicije i da se otrovala.

Onaj prolazniji, zemaljski, večni dom Lenke nalazi se na groblju u današnjem Srbobranu. Tu je Lenkin otac, Lazar, podigao Kapelu Svetog Georgija, u spomen na svog oca Gedeona, ali je sticajem nesrećnih okolnosti, tu još za svog života sahranio i svoju mezimicu i najmlađu ćerku Lenku.

Kapela Svetog Georgija podignuta je 1884. (samo godinu dana pre Lenkine iznenadne smrti), ima jedan toranj, duga je petnaest, a široka osam metara. Ikonostas crkve je 1885. godine uradio poznati srpski slikar Stevan Todorović.

Iznad ulaza se nalazi freska Svetog Georgija i spomen ploča sa sledećim tekstom: "1807-1881. Zadahnut verom praotaca mojih potkrepljen svetim arhijerejskim blagoslovom Vasaliana Petrovića vladike bačkog, podigoh ovaj sveti hram radi večne pravoslavne božije nad grobom nikad nezaboravljenog oca moga Gedeona Dunđerskog, nekadašnjeg skromnog zemljodelca i viteza Franc Josifovog ordena, kao i znamenje moje sinovljeve ljubavi i večne blagonaklonosti. U Sentomašu 8. septembra 1884. godine, Lazar Dunđerski, sin sa suprugom svojom Sofijom, rođenom Đorđević“.

U kripti ove crkve su sahranjeni Gedeon i njegovi potomci, prvo njegova prerano umrla Lenka, pa sin Lazar, snaja Sofija, unuci Gedeon i Đorđe... ukupno 13 članova velike i moćne vojvođanske porodice Dunđerski.

]]>
Mon, 21 May 2018 00:22:05 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395493/ovo-je-prava-istina-o-lenkinoj-smrti-vecni-mir-napacena-dusa-pronasla-je-ovde.html
ISTINA O KOSOVSKOM BOJU: Pobednička vojska nikad ne beži, a turska se povukla iz Srbije! http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/313827/istina-o-kosovskom-boju-pobednicka-vojska-nikad-ne-bezi-a-turska-se-povukla-iz-srbije.html Svako ko se razume u vojne stvari zna da ako je jedno krilo slomljeno, a centar opkoljen, to je kraj i izlaza više nema, navodi akademik. ]]> Foto:Kurir.rs

Akademik Jovan Deretić izjavio je kako pobednička vojska nikada nije pobegla sa bojišta, a turska vojska je pobegla sa Kosova i nijedan njihov vojnik nije ostao u Srbiji.

Prema savezu koji je kasnije sklopljen, Srbija je jedino bila dužna da sultanu da 10 odsto od prerade srebra i ništa više.

"Na Kosovu imamo podatke od turskih hroničara, koji su bili uglavnom hodže jer su oni jedini bili pismeni. Oni su verno predstavljali bitku sve do onog momenta kada treba da se kaže da su poraženi, jer kao vernici ne smeju da kažu da je Alahova vojska poražena", navodi Deretić i dodaje primer kada je srpsko desno krilo, koje je vodio Vuk Branković sa 12.000 oklopnih konjanika.

"On je uništio levo tursko krilo, a onda je otkriven centar gde je bio sultan Murat. Obilić je iskoristio tu pukotinu u sjurio sa 12 vitezova prema sultanu i oborio ga je kopljem sa konja i dokjračio mačem", navodi Deretić i nastavlja da su Obilića potom ubili.

Kako dalje navodi akademik, svako ko se razume u vojne stvari zna da ako je jedno krilo slomljeno, a centar opkoljen, to je kraj i izlaza više nema.

]]>
Fri, 18 May 2018 01:57:36 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/313827/istina-o-kosovskom-boju-pobednicka-vojska-nikad-ne-bezi-a-turska-se-povukla-iz-srbije.html
Stvarna ruska bajka: Ljubav Aleksandre i Nikolaja Romanova bila jača od vere i zakona http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395971/stvarna-ruska-bajka-ljubav-aleksandre-i-nikolaja-romanova-bila-jaca-od-vere-i-zakona.html Njihova ljubav je tinjala godinama. Viđali su se jednom godišnje, da bi nakon punih pet godina uspeli da se venčaju. ]]> foto: stil.kurir.rs

Aleksandra Romanova, rođena kao Alisija od Henesa, bila je ozbiljna i stidljiva devojka, sa dugačkim "zlatnim" pletenicama i prozirnih sivo-plavih očiju, čija je pojava bila nežan prizor pun svetlosti, i baš zato zvali su je "Sunčana".

Alisija je Nikolaja upoznala još kao 12-godišnja devojčica na venčanju svoje sestre, a već tada između dva mlada bića zaiskrile su emocije, davajući blag nagoveštaj ljubavi koja je obeležila carsku Rusiju 19. veka.

Čežnja i romantične ideje "opsedale" su i Aleksandru i Nikolaja narednih pet godina, koliko je bilo potrebno da se ponovo sretnu u Sankt Petersburgu. Tada je 17-godišnja Nemica krenula put Rusije da poseti sestru i zeta, nadajući se susretu sa gospodarem njenog srca, ali ne sluteći da će baš ti veseli dani u ruskoj prestonici odrediti njen budući život.

Njihova ljubav se razbuktala, a vreme koje su proveli zajedno zanavek se urezalo u mlade duše, koje su bile tako slične jedna drugoj, a različite od ostalog sveta. Međutim, carska porodica imala je druge, kako su smatrali podobnije planove za Nikolaja, a s druge strane i za mlađanu lepoticu Alisiju od Henesije postojali su "adekvatniji" prosci.

Otac prestolonaslednika, car Aleksandar III, nije podržavao želje svog sina, a kao senka nad njihovu ljubav nadvilo se i to što je Alis smatrala da je nedostojna Nikolaja, kao i to što je morala iz luteranstva da pređe u pravoslavlje.

Nikolaj je bio uporan i istrajan u svojoj nameri i osećanju - tvrdio je da će radije postati monah, nego da oženi drugu ženu. Na kraju, car Aleksandar III, koji je bio na samrti, blagoslovio je ovu ljubav, a Alisija je prešla preko svojih nesigurnosti, i njihova srca vezala su se u brak i večnost.

"Sve više i više, jače i dublje, raste moja ljubav i odanost. Ne mogu da dovoljno zahvalim Bogu za ovo blago koje mi je dao. Da me Nikolaj zove "draga" - da li sreća može da bude veća? Ii da pokriva moje slatko lice poljupcima", napisala je tada već Aleksandra Fjodorovna Romanov, nedugo nakon udaje za novog i ispostaviće se poslednjeg ruskog imperatora.

Kako je voleo Nikolaj

Odlomci iz dnevnika Cara Nikolaja II o ljubavi sa caricom Aleksandrom:

"Moj san je da jednog dana oženim Alis od Henesa. Volim je već dugo, ali duboko i snažno otkada je provela šest nedelja u Petrogradu (danas Sankt Peterburg). Dugo vremena sumnjao sam da će se moj najdraži san ispuniti. Ali hoće!"

"O, Gospode, kako želim da je vidim. Ako je sada ne posetim, čekaću još godinu dana, a to je tako teško podneti".

"Bila je tako lepa, ali veoma tužna... Razgovarao sam sa njom toliko dugo o nama, o svemu što nas je tištilo, razgovarali smo do ponoći. Ona i dalje ne želi da promeni svoju veru, toliko je plakala, ali sam je umirio na rastanku".

"Danas je prvi dan veridbe sa mojom dragom, predivnom, očaravajućom Alis. Čudesan, nezaboravan dan. Čitav dan sam kao na oblacima, ne shvatam još šta se desilo".

"Čak i uprkos ovoj velikoj tugi (smrt njegovog oca Aleksandra III), Bog nam je dao slatku radost. Moja draga Alis je u prisustvu porodice prešla u pravoslavlje".

"Svaki sat koji prođe blagosloven je. Srećan sam iz dna duše, poklonjena mi je ta milost da volim Alis, a moje divljenje prema njoj stalno raste. Ne postoje reči koje mogu da opišu to blaženstvo - lepo je živeti zajedno!"

Njihov brak je sve do dana, kada su mučeničkom smrću zajedno napustili ovaj svet, bio skladan, pun spokoja i sloge, ali prožet i strastvenom ljubavlju, podrškom i razumevanjem.  Dok se car Nikolaj II svojoj supruzi divio i duboko je poštovao, ruski narod "bacao" je drvlje i kamenje na nju, nikada dovoljno ne otvorivši srce i um kako bi je prihvatili.Aleksandra Fjodorovna nije se ulopila u ruski duh, niti je naučila pravila dvora, što je posebno ljutilo njenu svekrvu, caricu Mariju Fjodorovnu, a ostrašćenost ruskog naroda pojačavala se sa činjenicom da na svet nije donosila sina, naslednika carstva.

Čak i kada je, godinama kasnije, carević Aleksej došao na svet, Rusi nisu umeli da zavole caricu - bila im je daleka i strana, a otpor su dodatno učvrstile i glasine o ljubavnoj aferi sa Raspućinom, sibirskim monahom bliskim dvoru.

Takve glasine, ispostaviće se godinama kasnije, bile su potpuno neosnovane i netačne. Kada je dobila prvu ćerku, princezu Olgu, car Nikolaj je javno stao uz svoju suprugu i poručio:

"Zahvalni smo i srećni što smo dobili ćerku, jer ona pripada samo nama. Da je Aleksandra rodila sina, on bi morao da pripada i narodu".

U javnosti, ispred ruskog naroda, Aleksandra nije uspevala da pokaže svoje pravo lice, bila je stidljiva i nervozna, te je ostavljala utisak ohole i sumnjive žene. S druge strane, svi koji su je poznavali, uključujući i sluge i sluškinje, voleli su je i uvažavali - bila je dobre naravi, i uprkos izveznoj samovolji bila je brižna i pravedna.

Aleksandra je dugo patila za muškim naslednikom, i konačno je posle četiri zdrave devojčice, rodila sina - Alekseja.

Njenu ličnu i sreću carske porodice ubrzo je pomutila činjenica da mali carević boluje od hemofilije ( jedna povreda i krvarenje mogle su da izazovu smrt).

U potrazi za izlečenjem i spasom, carica se fanatično okrenula pravoslavlju i veri. Zapravo, ona je onog trenutka kada je primila pravoslavlje, postala dobra hrišćanka, posvećena Bogu, molitvi i poštovanju Božijih zapovesti, ali je njena prednost veri rasla s nedaćama koje su je u životu snašle. Kao svedočanstvo o nežnoj, iskrenoj, razboritoj i hrišćanskoj duši Aleksandre Fjodorovne ostali su njeni dnevnici, prepuni ličnih zapisa, ali i citata, poezije, duhovnih izreka, filozofskih razmišljanja drugih autora, koja je ona godinama sakupljala i beležila. Ti citati pokazuju bit njenog ženskog srca, i otkrivaju šta je bilo blisko njenom umu, te kakve su je brige morile u svakodnevnom životu.

Oni su i divan putokaz kako sačuvati ljubav i poštovanje u braku, kako negovati odnos sa rođacima i prijateljima, ali i pokazatelj koliko je atmosfera porodičnog doma bitna za radost i mir svih ukućana.

Beleške o ljubavi i braku Aleksandre Romanov

"Dok voliš - praštaš. Ljubav ne raste, ne postaje velika i savršena odjednom i sama po sebi, već zahteva vreme i stalnu brigu.

Uticaj dobrih žena je najveća sila posle milosti Božje, koja formira dobre muškarce. Ako ste svesni onoga što jeste, nećete obraćati pažnju na ono što ljudi pričaju o vama.

Svaka verna žena je prožeta interesovanjima svog muža. Kada mu je teško, ona se trudi da ga ohrabri svojim saosećanjem i ispoljavanjem svoje ljubavi.

Ona s entuzijazmom podstiče sve njegove planove. Verna žena u svom suprugu budi najbogatije crte njegove prirode, a kada se uz njega privije puna ljubavi ipoverenja. Ona u njemu podstiče hrabrost i odgovornost. Glavna obaveza svake žene je uređenje i vođenje domaćinstva. Prava žena s mužem deli breme njegovih briga. Ma šta da mu se dogodi u toku dana, on treba da dospe u atmosferu ljubavi.

Drugi prijatelji mogu da ga iznevere, ali ženina odanost mora postojati. Kad je potišten, njen osmeh mu pomaže da ponovo nađe snagu.

I muž i žena treba jedno drugom da daju najbolje od sebe. Roditelji treba da budu onakvima kakvima žele da vide svoju decu, ne na rečima, nego na delima.

Oni treba da uče svoju decu na primeru svog života. Roditelji ne treba da se stide da se igraju i prave nestašluke zajedno s decom. Možda su baš tada bliži Bogu nego kad, kako to misle, obavljaju vrlo važan posao."

Poslednja ruska imperatorka bila je žena do srži odana svom suprugu, porodičnom skladu, ideji o neprolaznoj ljubavi, i kao takva jedna je od svetlih i retkih primera u istoriji koji nas uče da je pravu ljubav moguće živeti. Carska porodica Romanov, car, carica i njihovi potomci, bezdušno je pogubljena 1918. godine. Ruska pravoslavna crkva proglasila ih je za svece.

]]>
Thu, 17 May 2018 00:51:12 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395971/stvarna-ruska-bajka-ljubav-aleksandre-i-nikolaja-romanova-bila-jaca-od-vere-i-zakona.html
DOSIJE FERDINAND: Zbog čega je Beč kovao zaveru protiv svog prestolonaslednika? http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/312954/dosije-ferdinand-zbog-cega-je-bec-kovao-zaveru-protiv-svog-prestolonaslednika.html Dokumenti iz naknadno otvorenih arhiva svedoče da je Beč kovao zaveru protiv svog prestolonaslednika. ]]> Lep i vedar dan svanuo je 28. juna 1914. Obukao sam svetlo letnje odelo i krenuo da posmatram dolazak prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Po keju kojim je trebalo da stigne gotovo da nije bilo ljudi. Čudilo me je što nema postrojene vojske. Na tom gotovo praznom keju atentatori su na šest mesta sačekali prestolonaslednika, a policija nijednog nije osetila - čudio se 20 godina posle sudbonosnog Vidovdana Leo Pfefer, istražni sudija u Sarajevskom procesu.

U pamćenje mu se urezalo kako su projurila a zatim se naglo zaustavila dva policijska vozila i automobil u kome je bio Ferdinand u paradnoj uniformi, kraj njega je sedela Sofija Kotek, a nasuprot njima general Oskar Poćorek.

- Svi su bili dosta uzbuđeni. U taj čas, ili čas pre, čuo sam detonaciju, kojoj nisam pridavao mnogo važnosti misleći da pucaju topovi u čast dolaska. Primetio sam nasred keja kao neki oblak dima i postalo mi je jasno da se nešto dogodilo. Tog časa stigli su i ostali automobili koji su pratili prestolonaslednika pa su svi krenuli prema Belediji - opisivao je Pfefer čudne događaje.

Ubrzo su, okruženi razjarenom svetinom, prošli policajci vodeći mladića.

- Redari su proveli atentatora koji je, kako sam čuo, bacio bombu na prestolonaslednika - sećao se Pfefer i uputio se u svoj ured u zatvoru Beledija. Tu su priveli i atentatora.

- Doznao sam da se zove Čabrinović i da je kao socijalist prognan na pet godina iz Sarajeva. Sedeo je na klupi uz zid i nemirnim očima gledao nekako prkosno, a usne su mu se smeškale podrugljivo - sećao se Pfefer.

Ubrzo je jedan unezvereni policajac izvestio da je izvršen još jedan atentat i da je Ferdinand ranjen. Dok je atentator privođen, rulja ga je udarala štapovima.

- Usled zlostavljanja bio je ovaj mladić kao satrven. Bio je malog rasta, slabunjav, izduženog žutobledog lica pa je bilo teško i zamisliti da se on mogao odlučiti na ovakav atentat. Zvao se Gavrilo Princip - sećao se Pfefer.

Atentator je ispričao da se predomišljao da li da puca na Ferdinanda kad je video da "kraj njega sedi jedna dama".

- Onda me je spopalo neko čudno osećanje i ja sam s trotoara nanišanio. Šta sam tog časa mislio ne znam. Mislim da sam pucao dva puta, a možda i više, jer sam bio vrlo uzrujan. Da li sam pogodio ili nisam ne znam jer su tog časa počeli da me tuku - zabeležio je Pfefer prvu Principovu izjavu. On je tvrdio da nije član nikakve organizacije.

- Ljudi među kojima sam se kretao smatrali su me slabićem i čovekom koji je, usled čitanja silne literature, upropašten. To sam ja u stvari simulirao, kao da sam slab čovek - glasio je kraj prve Principove izjave.

Saslušanje je prekinuto jer je Pfefer pozvan da krene u rezidenciju gde je nadvojvoda odseo.

- U sredini sobe bila su smeštena dva obična gvozdena kreveta na kojima su ležali mrtvi nadvojvotkinja i nadvojvoda - zabležio je Pfefer koji je zatražio seciranje tela. Nešto pre ponoći šef sudstva mu je rekao da ide kući.

- Upitao sam ga šta je sa seciranjem, a on me je pogledao oštro i s visoka i okrenuo mi leđa - zabeležio je Pfefer. 

*****

Čekali atentat

Austrougarska je rat Srbiji zvanično objavila 28. jula 1914. godine. Mesec dana ranije, na Vidovdan 1914, načelnik austrougarskog generalštaba Konrad fon Hercendorf zaustavio se oko dva po podne u Zagrebu, vraćajući se iz Sarajeva, gde je ostavio prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Kad je saznao da je ovaj ubijen, napisao je pismo u kome je istakao "duboki politički značaj" atentata, za koji je odmah zaključio da ima "izrazito srpski nacionalni karakter".

- U pismu je žalio što se u martu 1909. nije "odlučno delovalo", što nije izvršen oružani napad na Srbiju. Iz pisma sledi da je šef generalštaba razmišljao kako na osnovu sarajevskog događaja napraviti "dobro pripremljenu veliku akciju". Već sledećeg dana u Beču je jezgrovito saopštio grofu Berhtoldu svoj program: "Rat, rat, rat!" - zapisao je istoričar dr Andrej Mitrović.

Ratna mašina pokrenuta je početkom jula u Berlinu. Specijalni bečki izaslanik Hojos doneo je 5. jula lično pismo Franca Jozefa nemačkom caru Vilhelmu Drugom, kao i memorandum bečke vlade.

- Suveren i vlada Monarhije tražili su od suverena i vlade Rajha jasan odgovor na pitanje da li će Nemačka u skladu sa savezničkim obavezama najčvršće i potpuno da stane uz Austrougarsku ukoliko bi se ona odlučila za veoma oštre i dalekosežne korake prema Srbiji - zapisao je Mitrović.

Car Vilhelm je održao sastanak s čelnim ljudima vojnih i političkih institucija rajha. Obavestio ih je da će Beč zaoštriti do kraja odnose sa Srbijom i da se može očekivati širi rat, u kome bi se Autrougarska i Nemačka sukobile sa silama Antante. Ključni sastanak car je imao 6. jula uveče u Kilu sa Gustavom fon Krupom, gospodarom nemačke industrije oružja.

- Kajzer je Krupu rekao da će Nemačka "odmah objaviti rat Rusiji čim Rusija objavi mobilizaciju". Krup je naložio direktorima svog koncerna da sve bude spremno - zabeležio je Mitrović.

Nemački kancelar Betman-Holveg saopštio je bečkom ambasadoru grofu Seđenjiju i izaslaniku Hojosu da "Autrougarska može sa sigurnošću računati na potpunu podršku Nemačke ukoliko namerava da napadne Srbiju".

- Vilhelm je povodom prvih vesti o ratobornim raspoloženjima koja povodom atentata preplavljuju Beč zapisao još 30. juna ono rečito "Sad ili nikad". U proleće 1914. nemačko vođstvo je procenilo da Rajh zapada u veoma ozbiljne krize i da vreme radi za Antantu. Kako se u februaru 1913. izjasnio general Helmut fon Moltke, šef generalštaba, trebalo je sačekati "zgodnu parolu", odnosno dobar propagandni izgovor za otpočinjanje rata. Ubistvo Franca Ferdinanda učinilo se kao pružanje te "zgodne parole" - naveo je Mitrović.

***

Fitilj rata upaljen zbog omrznutog Habzburga

Car Franc Jozef zabranio da se Ferdinand i Sofija sahrane u tradicionalnoj dinastičkoj grobnici u Beču

To leto 1914. ostalo bi za nas nezaboravno da ne beše sudbine koju je donelo Evropi. Retko sam doživeo ijedno bujnije i lepše, sećao se posle Velikog rata Štefan Cvajg, austrijski pisac, dramaturg i novinar. On je 28. juna 1914. sedeo na klupi u parku banje Baden, kad je banjski orkestar usred takta prestao da svira. Začuđen, prišao gomili ljudi koja se zbila čitajući tek prispelo saopštenje o Sarajevskom atentatu.

- Sa lica se nije mogla pročitati naročita potresenost ili ogorčenje. Prestolonaslednik, naime, nipošto nije bio omiljen. Nije imao smisla za muziku, nije imao smisla za humor, a isto tako neprijazno izgledaše i njegova žena. Oko njih dvoje vazduh je bio leden, znalo se da nemaju prijatelja, znalo se da ih stari car mrzi od srca zato što svoje prestolonasledničko nestrpljenje za vladanjem ne ume da sakriva. Zato vest o njegovom ubistvu nije izazavala saučešće. Ljudi su brbljali i smejali se, kasno uveče muzika u lokalima je ponovo svirala - zabeležio je Cvajg atmosferu posle atentata.

Sećao se da su novine sutradan objavile opširna negodovanja zbog atentata, ali da "ništa nije ukazivalo da događaj treba da preraste u političku akciju protiv Srbije".

Carskom dvoru je ova smrt u prvom redu nametnula brigu sasvim druge vrste, brigu ceremonijala sahranjivanja - zapisao je Cvajg. Naime, Habzburzi su bili protiv Ferdinandovog braka sa Sofijom Kotek i "nadvojvotkinje otvoriše juriš na starog cara" da javno ožaljeni par nipošto ne bude sahranjen u Kapucinskoj grobnici, večnoj kući Habzburga. Ubijeni supružnici su bez mnogo pompe sahranjeni u Arštetenu.

- Još nekoliko nedelja pa bi ime i lik Franca Ferdinanda zauvek iščezli iz istorije. Međutim, posle nekih nedelju dana počeše u novinama čarkanja čiji je krešendo bio isuviše jednovremen da bi bio slučajan. Srpsku vladu optužiše za dosluh i nagoveštavalo se da Austrija neće dozvoliti da ubistvo njenog, navodno ljubljenog prestolonaslednika, ostane neosvećeno - primetio je Cvajg.

Mesec dana kasnije Beč je bio u "pijanom ratnom zanosu" spreman za laku šetnju, kako je general Poćorek nazivao pohod protiv Srbije.

- Na ulicama se stvarahu povorke, odjednom su na sve strane plamtele zastave, trake i muzika, mladi regruti su odlazili u trijumfalnom maršu. Njihova lica behu svetla jer im se klicalo, njima mladim ljudima svakidašnjice, koje inače niko nije zapažao i slavio. Svaki je odjednom imao novu romantičnu mogućnost u životu: mogao je postati heroj i već su svakog čoveka u uniformi žene uzdizale, a oni što ostajahu u pozadini ponizno su ga pozdrvaljali tim romantičnim imenom - opisao je Cvajg "rečima jedva opisivo pijanstvo miliona" koje je odvelo čovečanstvo u "najveći zločin našeg doba".

]]>
Tue, 15 May 2018 22:27:04 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/312954/dosije-ferdinand-zbog-cega-je-bec-kovao-zaveru-protiv-svog-prestolonaslednika.html
Pogledajte kako je izgledao Gavrilo Princip kada je ubio Franca Ferdinanda http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/317525/pogledajte-kako-je-izgledao-gavrilo-princip-kada-je-ubio-franca-ferdinanda.html Najkorišćenija fotografija Gavrila Principa zapravo je slikana posle mučenja i torture u zatvoru, a na njoj on skoro da više i ne liči na sebe u vreme atentata. ]]> Na Vidovdan, 28. juna navršiće se 100 godina od dana kada je Gavrilo Princip u Sarajevu izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Obzirom da je u vreme izvršenja atentata Gavrilo Princip bio suviše mlad za smrtnu kaznu, osuđen je na 20 godina zatvora, gde je bio izložen mučenju.

 

Gavrilo Princip rođen je 13. jula 1894. u Obljaju kod Bosanskog Grahova, a umro 28. aprila 1918. u češkom zatvoru Terezijanštat.

 

Grob Gavrila Principa se danas nalazi u kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Auto, pištolj iz kojeg je pucao i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojnoistorijskom  muzeju u Beču.

 

Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište. Interesantno je da je najkorišćenija fotografija Gavrila Principa zapravo slikana posle mučenja i torture gde on skoro da više i ne liči na sebe u vreme atentata.

]]>
Tue, 15 May 2018 01:07:40 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/317525/pogledajte-kako-je-izgledao-gavrilo-princip-kada-je-ubio-franca-ferdinanda.html
STROGO ČUVANA TAJNA: Nakon rata SS-ovci formirali tajnu vojsku http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/311045/strogo-cuvana-tajna-nakon-rata-ss-ovci-formirali-tajnu-vojsku.html Veterani iz redova nemačkog Vermahta i Hitlerovih SS jedinica formirali su, četiri godine po završetku Drugog svetskog rata, tajnu vojsku sa oko 40.000 ljudi, piše danas nemački politički nedeljnik "Špigel", pozivajući se na dokumenta Nemačke obaveštajne službe (BND). ]]> Foto.newsweek.rs

Ta akcija je od 1949. godine, iza leđa vlade i javnosti, bila sprovođena, uz angažman oko 2.000 bivših oficira, a glavni organizator bio je nekadašnji inspektor Bundesvera Albert Šnec, saznaje ovaj magazin, koji piše da su za to pribavljane donacije raznih firmi.

Ljudi iz te tajne a vojske špijunirali su levo orijentisane političare, poput socijaldemokrate Frica Erlera, dodaje "Špigel".

Konspirativne trupe imale su, kako se navodi, zadatak da se u slučaju sovjetskog napada na Nemačku prebace u inostranstvo, a zatim odatle krenu u borbu, kao i da deluju u zemlji u borbi protiv komunista, ukoliko bi došlo do građanskog rata.

Bivši i prvi posleratni nemački kancelar, demohrišćanin Konrad Adenauer je, kako se navodi, najkasnije 1951. godine saznao o "Šnecovim trupama", ali nije jasno zašto nije oštrije reagovao, prenosi ovaj magazin.

]]>
Mon, 14 May 2018 01:12:58 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/311045/strogo-cuvana-tajna-nakon-rata-ss-ovci-formirali-tajnu-vojsku.html
MISTERIJE STAROG TAŠMAJDANA: Neistraženi lagumi i zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/321338/misterije-starog-tasmajdana-neistrazeni-lagumi-i-zanimljiva-istorija.html Prvi kamen temeljac starog Beograda postavljen je na tašmajdanskom brdu. ]]> Foto:B92.net

Sama reč „Tašmajdan” nastala je od turske reči „taš”: kamen i maden, majdan, što znači kop, rudnik. Prema istoričarima, još od antičkih vremena, na mestu današnjeg Tašmajdanskog stadiona, postojao je kamen majdan.

Taj kamenolom je vekovima obezbeđivao materijal za izgradnju i opravku bedema Tvrđave na Kalemegdanu, kao i za većinu zgrada i zdanja u Beogradu. U XVII veku, međutim, Tašmajdan više nije mogao da podmiri potrebe grada za tesanim kamenom, te je u njegovoj okolini, na Karaburmi otvoren novi kamenolom.

Osim kamena, iz rudnika na Tašmajdanu vadena je i šalitra, so azotne kiseline koja se koristila za spravljanje eksploziva. Od otpadaka kamena, „istučenog" i kroz velika rešeta prosejanog, spravljana je smesa za malter, daleko bolja od svakog, pa i dunavskog peska. Kako se stoga u tašmajdanski breg sve dublje i izdašnije zahvatalo, s vremenom je u podnožju današnjeg parka stvoren veštački „amfiteatar", a pod njim izdubljen čitav sistem katakombi, laguma, pećina i hodnika.

 

Tajanstveni lagumi

Već prilikom borbi za Beograd u Prvom srpskom ustanku, kako beleži vojvoda i državnik, Prota Mateja Nenadović, u jednom od mnogih vojno-strateških nadmudrivanja ustanika i Turaka, sprski konjanici su se umeli skriti u majdan, „u onu rupu, gde je sada groblje: a kad Turci iziđu u Mokri Lug i Vračar da traže trave”, pisao je Prota, „onda oni istrče iz majdana, preseku Turke, i dosta i' pobiju (...)".

Umesto da se vesto upotrebe kao najlepše hladište i pribežište u vreme beogradskih pripeka, kako je početkom XX veka predlagao S. Zorić, ove pećine su služile u različite svrhe, a posebno za, kako je eufemistički sročio isti pisac, „ostavu poznatih kola koja noću vrše svoju malo mirišljavu službu”.

Šezdesetih godina XIX veka, jedno radničko domaćinstvo sa stajama za magarce i konje u poluosvetljenoj dubini kamenoloma, podsećalo je poljskog književnika R. Zmorskog na kakav odlomak iz narodne bajke.

U ratnim vremenima, pri opsadama i bombardovanjima Beograda, a posebno onom u 1862. i tokom Prvog svetskog rata, u tašmajdanskim lagumima tražili su spas brojni zbegovi, civili i ranjenici, bile organizovane prihvatne ambulante i „zavijališta".

 

Tokom Drugog svetskog rata, „u dubini iskopane zemlje”, a po nacrtima nemačkih inženjera, projektovan je i opremljen čak čitav podzemni grad, a zapravo komandni centar Vermahta za jugoistočnu Evropu i sklonište generala Lera. U majdanu, u koji se moglo ući i kamionima, na dubini od 20 metara pod zemljom, načinjeni su restoran, bolnica, svečana sala Vermahta, telefonska i dizel-centrala, autonomni sistem napajanja strujom, spavaće sobe, i u celini stvoren prostor za bezbedan, a po prilici i višemesečni smeštaj oko hiljadu ljudi.

Osim ove, savremeni istraživači beogradskog podzemlja opisali su u novije vreme još nekoliko tašmajdanskih pećina, utvrdili postojanje čitavog spleta koridora između njih, medu njima i onih zazidanih, problematizujući pitanje njihove nekadašnje i sadašnje namene.

Kroz istoriju, tašmajdansko uzvišenje je takođe, zbog svog izuzetnog položaja u beogradskom reljefu, zadobijalo i stratešku važnost. Prema jednoj neostvarenoj varijanti projekta inž. Doksata de Moresa za preuređenje Tvrđave i podizanje spoljašnjih varoških fortifikacija, ovaj je prostor određen za izgradnju zvezdastog utvrđenja petougaone osnove sa jasnom funkcijom da spreči instalisanje neprijateljskih opsadnih baterija na Tašmajdanskom visu, kao što je to bio slučaj 1717. godine.

Da je Doksatova neostvarena zamisao imala svog osnova, potvrdili su 1879. artiljerci feldmaršala Gideona Ernesta Laudona, koji su odatle napadali Turke na Vračaru ali i srpski ustanici s Karađorđem, kada su 1806, pripremajući odlučan napad na Beograd, upravo ovde postavili deo svoje artiljerije koja je tom prilikom ukupno brojala 40 topova.

Tokom ove prve opsade, Turci su, uzvrativši vatrom, srušili visoku tašmajdansku vetrenjaču koja se do tada nalazila u blizini crkve sv. Marka i koja je poslužila kao odlična orijentacija topovskom nišandžiji.

Tašmajdansko groblje

Početak nove etape u istoriji Tašmajdana počinje 1826. kada je po zapovesti kneza Miloša Obrenovića ovde preseljeno srpsko pravoslavno groblje koje se do tada nalazilo sa spoljne strane Varoš-kapije u današnjoj Brankovoj ulici. Budući da je varoš-kapijsko groblje zapremalo prostor koji je stajao na putu planiranom širenju varoši, a da je kod Tašmajdana od ranije postojalo groblje sela Palilule , o izboru lokacije se nije mnogo razmišljalo.

Ipak, veza ovog kraja sa samom varoši nije bila nimalo ugodna, pošto je do groblja vodio stari seljački put, prolokan u vreme kiša i pun prašine u letnjim mesecima. Tek 1859, „put carigradskij od Batal-džamije pa do na kraj Fišekčijske čaršije”, sav je „kao što treba kaldrmisan”.

Prvo sahranjivanje izvesnog Dimitrija zvanog „Bik”, izveštava Popović, „koji se sam ubio u najvećem veselju”, obavljeno je tek po podizanju stare Markove crkve 1835. godine. Od tada, pa gotovo tokom čitavog XIX veka, uvećavala se „čitava varoš od groblja i lepih nadgrobnih spomenika” i dugo vremena, okasnelim putnicima na Carigradskom drumu, u plavičastoj svedosti mesečine koja bi „naginjala zahodu”, ulivala strah u kosti.

Za videla i dok još nije bilo groblja i palilulske crkve, na Tašmajdanu je pročitan i pred narodom obznanjen sultanov Hatišerif iz 1830, kojim je utvrđena organizacija srpske autonomije, a Milošu priznato nasledno kneževsko „dostojanstvo” i poverena unutrašnja uprava nad zemljom uz učestvovanje skupštine starešina. Za tu priliku, u porti današnje crkve sv. Marka bio je razapet skupocen šator sa dva ulaza, za tursku i srpsku stranu. U zimu iste godine, humka sa koje je, uz prisustvo mase radosnog naroda iz varoši i sela, obnarodovan ferman, obeležena je ogradom od prošća.

Na ovom istom prostoru, u porti crkve, pa i dalje prema Batal-džamiji, panadure su priređivali i žitelji Palilule, slaveći Markovdan - „svoju domaću svetkovinu, nezavisnu od sviju promena i režima, kroz dugi niz godina”.

Uporedo, oko crkve i prema Trkalište, u grobljanskoj tišini, držano je oproštajno slovo preminulima, pa i najvećim uglednicima - Tomi Vučiću Perišiću, Stojanu Sirnicu, trgovcu i zadužbinaru Iliji Milosavljeviću Kolarcu, filologu Đuri Daničiću, botaničaru Josifu Pančiću, položenom, protiv tadašnjih propisa, u kovčeg od drveta omorike koju je naučnik za života „negde na Kopaoniku našao i opisao”, Jovanu Skerliću i dr.

Kada je 1884. na čelo Beogradske opštine stao dr Vladan Đordević, predsednik Srpskog lekarskog društva, političar i reformator, već desetinu godina stara ideja mitropolita Mihaila o izmeštanju tašmajdanskog groblja, počela je da dobija jasnije obrise. Tim pre što se već početkom osamdesetih godina,o ovome groblju, neizdeljenom na parcele, zapuštenom, obraslom u žbunje, a čuvenom po vandalizmu i krađama, pisalo kao o beogradskom ruglu, „skloništu mangupa i neradnika”.

Izmeštanje groblja

Za potrebe tadašnje varoši koja se ljudstvom umnožavala, groblje je, uz to, postalo nedovoljno, a njegovom fizičkom širenju stajalo je na putu kako naselje tako i duboki kopovi rudnika prema kome je groblje delio šanac i drvena ograda koja je „udarena” 1872. godine. Sledeći razlog za njegovo izmeštanje bila je i mitropolitova želja da se ovo zemljište, kao svojina crkve, njoj vrati na slobodno raspolaganje, što će se ubrzo dogoditi i donositi joj lepu rentu od dućana sazidanih s lica Fišekdžijske čaršije i Takovske koji su porušeni 1932. godine. Svima, osim onima koji imaju ozidane grobnice, 1883, zabranjeno je sahranjivanje na tašmajdanskom groblju. No i pored ove naredbe, ono je živelo i dalje, dočekavši novi, XX vek.

Groblje je prekopano krajem dvadesetih godina, ali je tokom sledeće decenije, kako pokazuju fotografije Jeremije Stanojevića, u zaleđini neprekinutog niza starinarnica, kafanica i prizemnih zgrada, prostor bio zakrčen grobnim mestima i grobovima koji se nisu dali raspoznati, medu njima i ponekom kapelom, poput grobnice braće Radovanović podignute u srpsko-vizantijskom stilu.

Na jedinoj tašmajdanskoj uzvišici još od 1909. nalazio se prizemni paviljon Seizmološkog zavoda (dozidan spratom 1912), stvaralački prvenac Montira Korunovića a dalje prema istoku, ruska crkva sv. Trojice, podignuta 1924. po projektu Valerija Staševskog (krovna konstrukcija oštećena u bombardovanju 1999). Početak današnje Takovske ulice markirala je i dalje zidana ograda groblja sa ulaznom kapijom zalučenog oblika. Na drugom kraju grada, iznad Bulbuldera na Vladanovcu tj. Novom groblju, otpočela su prva sahranjivanja 1886. godine.

Uređivanje tašmajdanskog prostora

Već početkom dvadesetih godina program internacionalnog konkursa za Generalni urbanistički plan Beograda odredio je prostor Batal-džamije, Starog groblja i Trkališta kao najuži gradski centar na kome bi trebalo rasporediti najistaknutije javne građevine. Posle završenog konkursa, posluživši se njegovim rezultatima, posebna stručna komisija planirala je stvaranje univerzitetskog kompleksa na Trkalištu, parka na Tašmajdanu, kao i podizanje zgrade Beogradske opštine u gradskom bloku koji bi se dobio produženjem Kosovske i Resavske ulice te zgrade Ministarstva spoljnih poslova (na mestu današnje poslovnice JAT-a).

Izgradnjom Univerzitetske biblioteke, u sledećoj deceniji, i podizanjem Opštinske štedionice (Glavne pošte), zatim stambeno-poslovne višespratnice crkve sv. Marka, kao i zgrade „Madera” na mestu predviđenom za Ministarstvo unutrašnjih dela, plan je bio poreknut pre svega nemarnim činodejstvovanjem države i opštine. Potpuno nepoštovanje plana pokazao je i izbor lokacije za zgrade Tehničkog fakulteta i Državnog arhiva, a nemarnost u njegovom sprovodenju, potvrdilo je otrajavanje ledine davno napuštenog i zakorovljenog groblja na Tašmajdanu, koja je bezuspešno bila predviđena „za vaspitno-zabavne atrakcije podmlatka”.

Napušten je i prvobitni projekat S. Jovanovića11 i određena lokacija zgrade Pravnog fakulteta koja je podignuta na današnjem mestu 1935-38. po nacrtu P. Bajalovića11 i P. Anagnostija. Ipak, tokom čitave decenije, od 1932. do 1939, crkva je dosledno i istrajno gradila novi pravoslavni hram svetog Marka po projektu Petra i Branka Krstića.

Nešto niže u Aberdarevoj ulici, krajem iste decenije, 1939-40, zaslugom kraljice Marije Karađordević, podignuta je i zgrada Đačke trpeze po projektu Rajka Tatića11 (kasnije zgrada Radio-televizije Srbije, dogradena po projektu Miomira Lužajića i Dragoslava Marčića, 1988). Oblik najdominantnijeg dela objekta s nadvišenom kulom, otvori i sekundarna dekoracija, otkrivali su uticaje nacionalnog stila. Krajem aprila 1999, pod nepojmljivim izgovorom da jedna medijska kuća, ma kakav bio način njenog izveštavanja, i njeno tehničko osoblje mogu predstavljati „legitiman vojni cilj”, glavni rizalit građevine sa svojih šest etaža razoren je u Nato bombardovanju krajem aprila 1999. godine.

Na neizgrađenom delu Tašmajdana gde su često gostovale šatre mnogih cirkuskih trupa i putujućih bioskopa, a kako je bilo i nagovešteno novim Generalnim urbanističkim planom iz 1950, Beograd je konačno dobio dugo očekivanu zelenu oazu u samom centru grada. Radovi na raščišćavanju terena i uređenju parka na površini od 10,8 hetara otpočeli su 1952. i dovršeni sledeće godine. U tu svrhu iseljena je i porušena cela „Pištolj-mala” sa njenih 800 stanovnika, među kojima je bilo i onih koji su se opirali preseljenju u nove stanove s kupatilima na Karaburmi.

Gotovo istovremeno, u potpunosti poštujući amfiteatarski oblik tašmajdanske stene, ispod koje su dotle bili smešteni tereni Beogradskog teniskog kluba, podignut je Tašmajdanski stadion M. Jankovića 1 i U. Bogunovića . U sklopu stadiona izgrađena je i Ledara koja je, u to doba bez frižidera i zamr-zivača, snabdevala beogradske domove takozvanim „higijenskim ledom”. U plitak bazen budućeg veštačkog klizališta, koje je zvanično otvoreno početkom 1954, ugrađeno je gotovo 20 kilometara rashladnih cevi kojima je strujala slana voda od – 15 stepeni Celzijusa.

Po završetku zimske sezone, preko cevi je nasipana šljaka pomešana sa mlevenim tašmaj-danskim kamenom i teren se pretvarao u igralište za vrhunsku košarku, tenis i odbojku. Do tada neprikosnovenim savskim i dunavskim kupalištima preotet je primat kada je 1961. na Tašmajdanu izgrađena prva gradska „plaža na asfaltu”, a zapravo letnje olimpijsko plivalište, te kada je čitav sportski kompleks Tašmajdana dovršen izgradnjom pokrivenog olimpijskog bazena sa skakaonicom, 1968. godine.3 Oba projekta izvešće osnivač i prvi protagonista projektantskog ateljea „Stadion” – M. Janković.

Angažovanje omladinskih radnih brigada proteglo se i na onaj prostor starog Trkališta gde su se, još od Balkanskih ratova održavala mobilizaciona zborišta srpske vojske. Zatvaranje rubnih delova budućeg malog Tašmajdana prema Bulevaru kralja Aleksandra 1 započeto je još predratnom izgradnjom Pravnog fakulteta i raspisivanjem konkursa za Ekonomsko-komercijalnu visoku školu na kome je prvu nagradu 1940. odneo Dimitrije M. Leko . Ono je dovršeno posle rata podizanjem velike, osmospratne zgrade Omladinskog doma po nacrtu Đorđa Ristića (upravo na stopama temelja Ekonomske škole), koja je, posle dužeg prekrajanja i intervencije D. Brašovana , pretvorena u hotel (današnji „Metropol”).

Krajem XX veka, prepušten propadanju, nemaru i neodržavanju, urastao u korov, zazidanih prolaza, okružen priraslicama u liku lokala i noćnih klubova, izgubivši namenu koja je godinama unazad potvrđivana košarkaškim, rukometnim i hokejaškim utakmica¬ma, nebrojenim koncertima i radom otvorenog klizališta, Tašmajdanski stadion je doživeo degradaciju na sličan način na koji se to dogodilo i Letnjoj pozornici u Topčideru.

]]>
Thu, 10 May 2018 23:17:26 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/321338/misterije-starog-tasmajdana-neistrazeni-lagumi-i-zanimljiva-istorija.html
Jelena Anžujska: Najuticajnija srpska kraljica! http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/311139/jelena-anzujska-najuticajnija-srpska-kraljica.html Malo je kraljica u istoriji Srbije koja je imala toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji od one koju je imala srpska kraljica Jelena Anžujska. ]]> Jelena Anžujska srpska kraljica, žena srpskog kralja Uroša I Nemanjića (1243-1276) i majka srpskih kraljeva Dragutina (1276-1282) i Milutina (1282-1321), baba kralja Stefana Dečanskog (1321-1331) i prababa kralja i cara Stefana Dušana (1331-1355).

Poreklo Jelene Anžujske još uvek zbunjuje istoričare koji se bave Nacionalnom istorijom srednjeg veka. Nekada se verovalo da je ona bila rođaka italijanskog kralja - francuskog porekla - Karla I Anžujevskim, koji je bio kralj Napulja i Sicilije. Međutim, danas postoje više pretpostavki o njenom poreklu. Međutim, danas se sasvim pouzdano može utvrditi da je Jelena Anžujska potiče od mađarskog plemića Jovana Anđela, vojvode Srema i Matilde Vjanden, vojvodkinje Požege i Kovina. Dakle, Jelenini roditelji su bili mađarski plemići koje su svoje posede imali u današnjoj Vovodini Slavoniji koje su se u srednjem veku nalazile u sastavu Mađarske. Te sa tim u vezi, najverovatnije je njeno prezime Anđela pogrešno čitano kao Anžu, kada je nazivana Jelenom Anžujskom umesto Anđelslom.

Jelena Anžujska se rodila 1236, a oko 1250. udala za srpskog kralja Uroša I Nemanjića. Ona je sa kraljem Stefanom I Urošem je imala bar četvoro dece: srpskog kralja Stefana Dragutina (1276-1282), kralja Stefana Uroša II Milutina (1282-1321), Brnču (Brnjaču ili Priču), nepoznatu Uroševu i Jeleninu ćerku, koja je bila udata za nekog župana Đorđa, i nepoznatog sina Stefana.

U vreme vladavine svoga muža, Uroša I Nemanjića (1243-1276), ona je imala veliki uticaj na politička zbivanja u tadašnjoj Srbiji. Jelena Anžujska je do svog prelaska su pravoslavnu veru i svog istovremenog zamonašenja, sve vreme je ispovedala rimokatoličku veru svojih mađarskih roditelja. U tom smislu, ona je istrajno štitila katolike u celoj srpskoj državi. U tom cilju, ona je podizala brojne rimokatoličke crkve i samostane u Dalmaciji čiji su se veliki delovi nalazili u okviru srpske države Nemanjića. Uticala je na svoga muža i kasnije svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da obdržavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom. U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela, između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina, Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima: Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori).

 

Njen vladarski dvor nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra Gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Za njeno ime sevezuje osnovanje prve ženske škole u srednjovekovnoj Srbiji. Na svom dvoru nalazila se škola gde su siromašnije devojke učile vez i ostale poslove, učile se pismenosti i muzici. Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je pod svojom neposrednom vlašću i grad Jelač na planini Rogozni.

Na svom dvoru u Brnjacima, ona je organizovala prepisivanje mnogih knjiga i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Takođe, u svom dvoru je imala i čuveno “knjigohranilište”, to jest biblioteku. Kao i drugi vladari iz dinastije Nemanjića i ona je zidala svoje zadužbine. Najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac (nastao krajem XIII veka, izgrađen u gotičkom stilu) gde je i sahranjena, kao i crkva svetog Nikole u Skadru na reci Bojani gde se zamonašila.

Negde, pri kraju svoga života, Jelena se zamonašila prema pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Nikole u Skadru. Umrla 8. februara 1314. godine kada je sahranjena u manastiru Gradac u Raškoj, nedaleko od istoimenog garda Raške.

]]>
Thu, 10 May 2018 00:57:38 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/311139/jelena-anzujska-najuticajnija-srpska-kraljica.html
Ajnštajnova pisma otkrivaju pozadinu razvoda sa Milevom! http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/340360/ajnstajnova-pisma-otkrivaju-pozadinu-razvoda-sa-milevom.html Više od 5 000 dokumenata, pisama i prepiski koje je Albert Ajnštajn napisao do 44. godine života objavljeno je na internetu. Ovi dokumenti otkrivaju manje pozante detelja iz porodičnog života velikog naučnika. ]]> U jednom od pisama Ajnštajn opisuje trenutak kada je saznao da je dobio ćerku. Pismo je poslato iz Berna 4. februara 1902. godine, nakon što je Albert saznao da se njegova supruga Mileva Marić porodila u Srbiji i donela na svet Lizerl Ajnštajn.
 
„Da li je zdrava i da li je plakala kako treba? Kakve okice ima? Na koga više liči na tebe ili na mene? Ko je hrani? Da li je gladna? Toliko je volim, a još je nisam ni upoznao“.

Dalje u pismu Ajnštajn fascinirano piše o ćerki, oduševljen idejom da on ima dete („to mora da je jako zanimljivo“) i moli svoju suprugu da je nacrta kada se oporavi od porođaja. 

Pročitajte još:

EPOHALNO OTKRIĆE: Najstariji ljudski zapis star je 500.000 godina

Fotografiije koje govore više od reči

 Diznijevi junaci od leda!

Sudbina Lizerl Ajnštajn do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje.

Pored devojčice Ajnštajnovi su imali još dva sina, Hansa Alberta i Eduarda. Ubrzo nakon što je njihov brak upao u krizu, Albert je počeo aferu sa svojom rođakom Elsom Lovental.

Tri godine starija Elsa, koja je iza sebe već imala jedan brak i dete, bila je razlog zbog kog je Albert odlučio da završi brak sa Milevom. U pismu napisanom 22. maja 1912. opisao je svoju frustraciju.

„Jako patim zato što mi nije dozvoljeno da istinski volim, da volim jednu ženu koju mogu da pogledam.“

Albert je podneo zahtev za razvod braka sa Milevom 1916., koji je Mileva potpisala po završetku rata. Elsa i Albert su se venčali nekoliko meseci kasnije.

Elsa je ostala uz naučnika do kraja života.

]]>
Wed, 9 May 2018 00:32:54 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/340360/ajnstajnova-pisma-otkrivaju-pozadinu-razvoda-sa-milevom.html
SRPSKA JOVANKA ORLEANKA: Milunka Savić, heroina Velikog rata http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/316075/srpska-jovanka-orleanka-milunka-savic-heroina-velikog-rata.html Zbog svog velikog srca i ogromne hrabrosti, ulivala je strahopoštovanje čak i nemačkim oficirima, a Srbija nije znala da je ceni. Danas se navršava 40 godina od njene smrti. ]]> Foto.blic

Milunka je u Balkanskim ratovima učestvovala predstavljajući se kao muškarac, a kasnije se posvetila ulozi majke i hraniteljke.

Bila je poznata kao srpska Jovanka Orleanka zbog svoje neizmerne hrabrosti, a u borbama je bila ranjavana čak devet puta. Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

U Prvom svetskom ratu bila je deo čuvenog „Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo”.

Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić". Milunka je preživela i veliku austrougarsku i bugarsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.

Pokazala je veliku hrabrost u borbama - zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima.

Iako je bila potpuno zanemarena nakon Prvog svetskog rata, penziju je stekla radeći kao čistačica čitavih 20 godina u Državnoj hipotekarnoj banci, iako je imala ponudu da se preseli u Francusku i tamo prima penziju. Ipak, za sve to vreme Milunka se izborila da iškoluje tridesetoro dece koju je dovodila sa sela.

Za vreme Drugog svetskog rata, imala je svoju malu bolnicu na Voždovcu gde je lečila partizanske i četničke vojnike.

Nažalost 1943. bolnica je otkrivena, ranjenici ubijeni a Milanka uhapšena i odvedena u logor.

Kada je jedan nemački oficir pregledavao spiskove predviđenih za streljanje naišao je i na ime Milunke Savić. Pitao je da li je to čuvena heroina iz Prvog svetskog rata i naredio da je puste.

Milunka je puštena i nisu je uznemiravali do kraja rata. Nakon rata, komunistička vlast joj 1945. dodeljuje penziju.

Starost provodi u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima, na koja je odlazila u srpskoj uniformi i sa ordenjem.

Umrla je 5. okotbra 1973. godine.

Iako je u medijima prvobitno bilo najavljeno da će Milunka Savić biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije dogodilo. Sahranjena je u porodičnom grobu na Novom groblju.

]]>
Tue, 8 May 2018 01:34:27 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/316075/srpska-jovanka-orleanka-milunka-savic-heroina-velikog-rata.html
Bolest, svađe, depresija, zlostavljanje: Mračne tajne savršene američke porodice http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395616/bolest-svadje-depresija-zlostavljanje-mracne-tajne-savrsene-americke-porodice.html Svi članovi porodice Osmond profilisani su kao "čistunci". Uvek disciplinovani i nasmejani, ostavljali su utisak "savršene američke porodice". ]]> foto: stil.kurir.rs

Raspevana porodica zaradila je milione na svom imidžu nasmejanih, disciplinovanih i talentovanih "čistunaca". Ali iza osmeha su se krile bolest, svađe, depresije i zlostavljanje.

Poslednja tragedija porodicu Osmond je pogodila 2010. godine kada se ubio Majkl, usvojeni sin Meri Osmond. Majkl se godinama borio s depresijom i zavisnosti o drogama i alkoholu. U kliniku za odvikavanje se prijavio dve godine pre smrti. Život je sebi oduzeo u 19. godini.

 

Porodica Osmond je prvi put nastupala na televiziji 1962. pod imenom "The Osmond Brothers". U toj postavi pevali su i plesali braća Alan, Vejn, Meril i Džej. Iz mase izvođača isticali su se preciznom sinhronizovanošću. Iza toga je stajao njihov otac Džordž, penzionisani oficir američke vojske.

Džordž je bio, kao i cela porodica, mormon. Njegova supruga spavala je sama u sobi. Dečaci su spavali u krevetima nalik onima u vojnim kampovima, a svakog jutra su se budili uz zvuk zvona. Džordž ih je na početku dana poslagao u vrstu. Braća su se predstavljala brojem koji im je dodeljen, a zatim bi počeli mukotrpni višesatni trening, uvežbavajući pevanje i plesanje.

 

Alan,Vejn, Meril i Džej imali su još dvojicu starije braće koji su rođeni gluvi, Virila i Toma, najmlađeg brata Donija i jedinu sestru Meri.

"Naše greške tata bi kažnjavao udarcima. Svakodnevno nas je tukao, a tek sad shvatam da je to bilo zlostavljanje", prisetio se Džimi.

 

Kada se braći pridružio Doni, grupu su preimenovali u "The Osmonds", a pod tim imenom ostvarili su najveće uspehe. Njihova sestra Meri ponekad je s njima nastupala, ali ona je kasnije ostvarila uspešnu samostalnu karijeru.

Svi članovi porodice Osmond profilisani su kao "čistunci". Uvek disciplinovani i nasmejani, ostavljali su utisak "savršene američke porodice". Ni jedan član nije pio ni pušio, a nikada nisu ni psovali i čvrsto su se držali apstinencije pre braka.

Ali zbog očevih loših investicija, porodična karijera krenula je nizbrdo krajem sedamdesetih, pa su izgubili milione. Članovi porodice morali su da se snalaze kako znaju i umeju, pa su svirali po školskim dvoranama i na zabavama. Slavu su kasnije, doduše, vratili kao pojedinačni izvođači.

 

Tokom karijere, braća su znala da nastupaju i na tri koncerta dnevno, a otac Džordž ih je vodio na turneje po Evropi i Aziji. Doni je jednom prilikom pisao majci i izrazio želju da se vrati kući iz Švedske, ali braća su mu otela pismo pre nego što ga je poslao i pocepala ga.

Privatni život čuvali su "kao zmija noge", zato na vrhuncu njihove popularnosti nije bilo poznato da Meril ima bolest srca i dijabetes, a Alan multiplu sklerozu. Vejn je dobio tumor na mozgu, zbog čega je operisan 1997. godine.

 

Najšokantnije otkriće imala je Meri, koja je izdala knjigu "Behind The Smile" 2001. godine. U njoj je priznala da se borila s postporođajnom depresijom nakon što je rodila sina Metjua.

"Kada sam bila tinejdžerka i nastupala sa svojom porodicom, jedna bliska osoba me seksualno zlostavljala", napisala je Meri u svojoj knjizi. Nikada nije htela da otkrije ime zlostavljača jer joj je, kaže, pretio da će je ubiti.

 

Meri, koja je ostala u svetu šoubiza sve do samoubistva njenog sina Majkla, 2006. godine je završila u bolnici. Njen portparol je rekao da joj je "pozlilo zbog lekova", ali sama Meri kasnije je priznala da je pokušala da se ubije i to nekoliko puta tokom godina.

]]>
Sun, 6 May 2018 23:49:35 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395616/bolest-svadje-depresija-zlostavljanje-mracne-tajne-savrsene-americke-porodice.html
Nacistički eksperimenti: Mračna istorija nemačke medicine http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395402/nacisticki-eksperimenti-mracna-istorija-nemacke-medicine.html Mnogi još uvek leže u arhivu instituta „Maks Plank“ u Minhenu: uzorci mozga velikog broja ljudi. Pažljivo su preparirani i uredno evidentirani. Neki su samo tanki režnjevi mozga između stakla za mikroskopsko istraživanje, a neki delovi ili čitavi mozgovi u teglama s formalinom. ]]> foto: b92.net

Neki od njih su „obični“, medicinski uzorci, ali kod čitavog mnoštva tu nema ničeg „običnog“ - to su delovi tela žrtava nacizma. Oni su postali žrtve zato što su bili psihički zaostali ili bolesni. To je za Hitlera značilo da „nisu bili vredni života“ (Lebensunwert) zbog „rasne higijene“. Već i ti pojmovi danas izazivaju jezu.

Imate „zanimljiv“ mozak

U to vreme međutim, bio je razlog da je oko 300.000 ljudi bilo ubijeno – računajući i decu. Birokratskim nacističkim jezikom to se zvalo „program eutanazije T4“. Ali njihovi mozgovi nisu bili uništeni. „Zanimljivi“ slučajevi su izvađeni i završili su u medicinskim laboratorijama: „Taj zločin eutanazije bila je prilika da se istraže retke, neurološke bolesti“, objašnjava Hervig Čeh, istoričar sa bečkog Univerziteta. 

Tako su u vreme nacizma lekari čak mogli da zatraže mozak nekog pacijenta čiju su bolest smatrali „zanimljivom“ da bi ga istraživali. Jezivo u svemu tome je to što je pacijent tada još bio živ – kao da traže uzorak tkiva pokusnog kunića ili laboratorijskog miša. Ti lekari najčešće nisu imali vremena za detaljnije ispitivanje: bilo je previše „novih uzoraka“, a počeo je i rat. Zato je najveći deo konzerviran u formalinu, kako bi se oni bolje ispitali nakon rata, objašnjava Čeh. 

Psihijatrijsko odeljenje bolnice u Hadamaru bilo je jedan od glavnih centara programa ubijanja „bezvrednih“ – kako su ih zvali nacisti 

U suštini, to je ogromno i veoma mračno poglavlje medicinske nauke i to ne samo u Nemačkoj. Logoraši i nacističke žrtve koristili su se i za medicinska istraživanja i dobro je poznat slučaj (lekara i antropologa) Jozefa Mengelea i to šta je on radio u Aušvicu. Ali mnogo od onoga što je taj zločinac „otkrio“, nakon rata se zaista našlo u medicinskim školskim knjigama iz kojih su učili lekari širom sveta.

Etički apsolutno neprihvatljivo

Naučnici su koristili uzorke mozga duševno poremećenih osoba koje su likvidirali nacisti sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Verovali su da će uz pomoć njih pronaći uzroke moždanih oboljenja i duševne poremećenosti: „To se do tada još uvek smatralo etički prihvatljivim“, kaže Gerit Hoendorf sa Tehničkog univerziteta u Minhenu. „Mislilo se: ti ljudi su ionako već mrtvi, pa bar njihovi mozgovi mogu da posluže za naučno, medicinsko istraživanje.“ Zaista, na temelju tih uzoraka objavljeno je mnogo naučnih radova. Ipak, očigledno je da su naučnici imali određenih skrupula: nigde praktično nije objavljeno odakle dolaze ti uzorci koji su ispitivani. 

Mnogo tih uzoraka završilo je u naučnom institutu „Maks Plank“ i upravo je tamo odlučeno da se konačno okonča to mračno poglavlje njihove prošlosti. Početkom nedelje, objavljeno je da će već od juna čitava grupa naučnika iz Nemačke, Austrije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, još jednom da prouči sve te uzorke, ali ovoga puta iz sasvim drugih razloga: da bi se konačno utvrdila imena i prezimena žrtava koje su se do sada, u najboljem slučaju vodile samo po broju i dijagnozi. 

„Dalje korišćenje tih uzoraka ljudskog tkiva bio bi nedostatak poštovanja“, smatra istoričar Čeh. „To sa današnjim etičkim normama nema više nikakve veze.“ Danas se protestuje već i zbog korišćenja laboratorijskih miševa, a kamoli kada je reč o žrtvama nacizma. Nijedan naučni ne može više sebi da dozvoli da mu bude svejedno odakle dolazi tkivo i materijal koji istražuje. 

Izložba posvećena eutanaziji dece organizovana je pre par godina u Berlinu

Velika potraga kroz bolničke arhive

I jedan i drugi istoričar s kojima smo razgovarali, učestvuju u tom projektu za koji je institut „Maks Plank“ izdvojio milion i po evra. U sledeće tri godine trebalo bi da bude otkriven identitet žrtava. To je ogroman posao, jer potrebno je prekopati sva dokumenta u kojim a se navodi kako i odakle je došao neki uzorak, a onda bi u sve to trebalo uključiti i na arhive iz svih bolnica koje su učestvovale u nacističkom programu eutanazije. 

Trebalo bi reći da čak i u nacizmu neke bolnice i lekari nisu želeli da idu toliko daleko. U suštini, u ime odvratne „rasne higijene“, nacisti su ubrzo nakon preuzimanja vlasti zakonom odredili sterilizaciju mentalno poremećenih osoba. To je na žalost, bio propis koji je još dugo nakon rata važio i u nekim drugim zemljama, čak i u nekim saveznim državama SAD. Pored toga, u nacističkoj Nemačkoj uveden je i propis po kome se buduće majke prisiljavaju na pobačaj ako se utvrdi da se plod nepravilno razvija – sve samo zato da bi se rađali „pravi“ i „čisti“ arijevci. 

Tek početkom rata odlučeno je i da se likvidiraju ta „bespotrebna usta“ koja treba hraniti. T4 u tom programu označava adresu, ulica Tirgartenštrase 4 u Berlinu, odakle se rukovodilo programom eutanazije. Neki lekari nisu želeli da u tome učestvuju, a bilo je i medicinskih – često i časnih sestara, kojima je to bilo nespojivo s verom i koji su pokušali da spasu pokojeg štićenika. Ipak, i u bolnicama pod upravom crkve bilo je onih koji su zdušno učestvovali u programu „čišćenja rase“. 

Direktora psihijatrijskog odeljenja Hadamara saveznici su osudili na smrt vešanjem; kazna je izvršena 1946.

Već po drugi put

Istoričar Čeh kaže da se sada želi da se otkrije što više imena i da se ona unesu u bazu podataka. Na kraju tog istraživačkog projekta, predviđeno je da se svi uzorci konačno izvade iz formalina i dostojno sahrane. 

U stvari, sličan pogreb Institut je organizovao još tokom devedesetih. Tada je oko 100.000 uzoraka ljudskog tkiva sahranjeno u zajedničkoj grobnici na jednom minhenskom groblju. To nisu bili samo delovi žrtava programa eutanazije, već i medicinskih eksperimenata nad čitavim nizom drugih nacističkih žrtava – od logoraša iz koncentracionih logora i prisilnih radnika, pa do protivnika nacizmu. Već tada je tadašnji direktor instituta Hajnc Štab upozorio da naučnici „moraju sami odgovorno da povuku granicu“ kod svojih ispitivanja. 

Međutim, 2015. je jedan mladi saradnik arhive gotovo slučajno pronašao kutiju u kojoj je bilo još stotinak uzoraka moždanih režnjeva iz doba nacizma, ali i nakon njega. Ta kutija veličine kutije za cipele, ostavština je lekara Julijusa Halerfordena – a i njegova biografija dobar je primer sramnog poglavlja istorije nemačke medicine. 

Stotine uzoraka ljudskog tkiva žrtava otkriveno je na Institutu „Maks Plank“ za psihijatriju u Minhenu

Nesrećno poglavlje nemačke medicine

On je naime za vreme nacizma bio direktor instituta „Car Vilhelm“ u Berlin-Buhu. Tu funkciju ne bi mogao da obavlja da nije bio verni pristalica režima, a taj institut bio je i glavno mesto na kome su se istraživali mozgovi žrtava nacizma. Ali taj stručnjak za neurologiju, naravno, ni nakon rata nije ostao bez posla: odmah je nastavio s radom na institutu koji je preuzeo ta istraživanja, a to je bio institut „Maks Plank“ i njegovo odeljenje za istraživanje mozga. 

Kada se saznalo pod čijim imenom treba tražiti, zaista se pronašlo još više od 24.000 uzoraka ljudskog mozga u institutu „Maks Plank“ za psihijatriju u Minhenu. Velika većina tih uzoraka potiče iz perioda nakon rata, jer jednostavno nije bilo moguće da je Halerforden uspeo da donese baš mnogo uzoraka iz Berlina. Ali njih hiljadu do hiljadu i po verovatno zaista jesu uzorci žrtava eutanazije. 

Sada dakle predstoji da se otkriju njihova imena i njihova žalosna sudbina. Ne samo ovih „novih“, već i onih koji su već pokopani devedesetih – kako bi konačno i te žrtve dobile svoje ime i prezime i dostojanstvo u smrti. 

]]>
Fri, 4 May 2018 01:14:09 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395402/nacisticki-eksperimenti-mracna-istorija-nemacke-medicine.html
Misterija tragične smrti popularne glumice: Svi se pitaju ko je bacio sa broda http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395618/misterija-tragicne-smrti-popularne-glumice-svi-se-pitaju-ko-je-bacio-sa-broda.html Nikom nije bilo jasno, zašto je njen suprug prošao nekažnjeno. ]]> foto: stil.kurir.rs

Holivudska ikona i lepotica Natali Vud živela je turbulentno, a tako je i umrla - u do danas nerazjašnjenim okolnostima. Glumica se 29. novembra 1981. ukrcala na jahtu i sa suprugom Robertom Vagnerom i prijateljem Kristoferom Vokenom krenula prema ostrvu Katalina. Nikad se nije vratila kući.

Natali je prvu ulogu ostvarila kao petogodišnjakinja u filmu "Happy Land", a kasnije je zaigrala u filmu "Tomorrow if Forever" s Orsonom Velsom je za nju rekao da je "zastrašujuće nadarena" za glumu.

Njena majka, Ruskinja Maria Stepanovna je oduvek Natali agresivno podupirala da bude glumica i htela je od nje da napravi zvezdu. Majčine ambicije glumicu su kasnije u životu koštale "živaca", zbog čega se borila i s ovisnostima o alkoholu i tabletama.

Glumica je sa 18 godina upoznala svog budućeg supruga, Roberta Vagnera.

"Sećam se tačnog trenutka kada sam se zaljubio u nju. Bili smo na mom brodu. Pogledala me o oči, a bila je osvetljena tek lampom. Taj mi je trenutak promenio život," rekao je Vagner 2009. godine.

Obnovljena ljubav nije donela ništa dobro

Nakon godinu dana veze, par se venčao, ali brak je potrajao tek godinu dana. Razveli su se 1962. godine. Oboje su krenuli dalje.

Vud se udala za britanskog producenta Ričarda Gregsona s kojim je dobila kćerku Natašu (46). Ali samo godinu dana kasnije, brak je propao i završio razvodom. Natali je navodno saznala da ju Ričard vara sa svojom sekretaricom. Glumičine majka i sestra nagovarale su je da se vrati Gregsonu zbog svoje novorođene kćerke.

Vagner se u međuvremenu verio s kćerkom Frenka Sinatre, Tinom, te je osam godina bio u braku s glumicom Marion Maršal (87) s kojom je dobio kćerku Kejt (52).

Razvod Natali i Gregsona finalizovan je 1972. godine, a Natali odmah nastavlja vezu s Vagnerom. Par se ponovno venčao na leto iste godine, a Natali im je rodila prvu kćerku, Kortni Vagner, 1974.

Njihova veza je, kako su sami rekli, uvek bila "brutalno eksponirana", a njihova je obnovljena ljubav bila top priča. Natali je sve teže podnosila pritisak javnosti, ali i majke koja ju je terala da uzima uloge. U vreme kada se pomirila s Vagnerom, već je imala problema s alkoholom, a prestala je i da odlazi kod psihoterapeuta koji joj je godinama pomagao. Utehu je kasnije tražila u alkoholu i tabletama.

Zbog ličnih problema udaljavala se i od supruga, a snimajući film "Brainstorm" 1981., zbližila se s kolegom glumcem Kristoferom Vokenom.

Prva verzija događaja

Vagner, Natali i Valken odlučili su da vikend u novembru provedu ploveći do ostrva Santa Katalina. Od posade na brodu bio je samo kapetan Denis Davern.

Nakon što su celo veče pili, Vagner i Valken konačno su krenuli na spavanje. Pre nego je legao, Vagner je otišao kod supruge da joj poželi laku noć, ali nije je našao. Nekoliko sati nakon toga, 43-godišnju Natali pronašli su kako mrtva pluta u moru.

Glumičinu smrt policija je proglasila nesrećnim slučajem, alu u novembru 2011. ponovno su otvorili istragu nakon što je kapetan broda Denis Davern za NBC rekao da je Natali umrla nakon burne i nasilne svađe između Vagnera i Volkena. Svega devet meseci kasnije, uzrok smrti promenjen je iz slučajnog utapanja u utapanje i druge neutvrđene faktore.

Ljubomora ju odvela u smrt?

Svi osim kapetana pili su vino i mešali ga sa sedativom - utvrđeno je nakon nesreće. Trojac je noć proveo družeći se, sve dok nije buknula svađa između Vagnera i Valkena. Robert je u sukobu razbio bocu o sto. Zatim je između njih stala i Natali koja je nastavila da se svađa s Vagnerom. Volken je, prema iskazima policiji, tada otišao u svoju sobu i zaspao.

Kapetan je čuo žestoku svađu, ali je odlučio da paru da privatnost te je pojačao muziku kako ih ne bi čuo. Nakon što je njeno telo izvučeno iz okeana, utvrđeno je da je imala modrice po rukama i zglobovima te ogrebotine na vratu što pokazuje da je bila ozleđena pre nego što je pala u okean i utopila se pod sumnjivim okolnostima, navodi se u izveštaju koje je objavio Zavod za patologiju u Los Anđelesu.

"Mislio sam da je odlučila da pobegne zbog svađe ili da veže brodić jer smo usidrili. Tek kad je prošlo nekoliko sati, odlučio sam da je pronađem", ispričao je Vagner koji priznaje da je bio ljubomoran na odnos između Volkena i njegove supruge.

Telo Natali Vud pronađeno je iduće jutro na obali ostrva. Bila je obučena u spavaćicu. U krvi joj je pronađena mešavina alkohola i tableta.

Nema dovoljno dokaza

"Nije moguće isključiti nenasilni ili neplanirani ulazak u vodu... Budući da postoje brojna neodgovorena pitanja i ograničeni dokazi za sprovođenje istrage, patolozi smatraju kako bi se način smrti trebao ostaviti kao neodređen," piše u izveštaju.

Policija u Los Anđelesu izjavila je samo da je slučaj još otvoren, ali odbijaju komentirati nove dokaze. Valken, kao deo ljubavnog trougla, o nesreći je odbio da razgovara nakon prvog policijskog ispitivanja. Zbog toga su ga mediji prozvali i nemim svedokom.

Kapetan uveren da je suprug kriv

"Šta hoćeš?!? Je.... mi ženu, to hoćeš," Vagner je navodno vikao kapetanu pre nego je na rukohvat broda razbio bocu vina.

Kapetan Davern je sestri pokojne glumice, Lani Vud, rekao da nije video da Vagner tuče Natali, ali krivi ga za njenu smrt. Rekao je da je, dok su se oni svađali, bio na palubi broda Splendour i morao je da pojača muziku kako ih ne bi čuo kako se deru.

"Kad je pala u vodu nije nam dozvolio da je tražimo, da joj na bilo koji način pokušamo pomoći. Nismo smeli ni da pozovemo Obalnu stražu da je nađu. Hteo je da je nauči pameti," tvrdi bivši kapetan broda koji je uveren da je Natalina smrt povezana sa svađom sa suprugom.

"Natali se mnogo bojala vode. Dok smo bile male majka je plašila pričom kako će se utopiti ako noću ulazi u ovdu," rekla je Lana Vud koja ne želi da smrt njene sestre ostane nerazjašnjena.



]]>
Thu, 3 May 2018 00:54:35 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395618/misterija-tragicne-smrti-popularne-glumice-svi-se-pitaju-ko-je-bacio-sa-broda.html
Zašto se ljudi ne smeju na starim fotografijama http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395889/zasto-se-ljudi-ne-smeju-na-starim-fotografijama.html Skoro svakodnevno, milioni korisnika interneta pitaju Gugl neka od možda i najtežih pitanja. Jedno od najčešćih je: "Zašto se na starim fotografijama ljudi ne smeju?" ]]> foto: blic.rs

Njihova ozbiljna lica ne govore da su osobe iz davnina bile depresivne, tužne ili namrgođene, već da su imali drugačiji odnos prema svojim fotografijama. Za njih je poziranje za fotke bio izuzetno važan trenutak, jer se to nije često dešavalo, a nekad bi za njih to bio momenat koji bi doživeli samo jednom u svom životu, piše Gardijan.

Foto: Wikipedia

Poziranje je veoma dugo trajalo, dok se fotograf namesti, zatim namesti ljudi, svetlo...Nisu postojali programi koji bi ispravljali greške, kao što to danas postoji, već bi one, ukoliko bi postojale, bile zauvek zabeležene na fotografijama.

Foto: Wikipedia

Fotografisanje je bilo važno koliko i poziranje slikarima koji rade portrete, što se nekada izuzetno cenilo. Međutim, portrete su mogli da priušte samo imućniji, dok je fotograf bio dostupan i onim siromašnijima, ali opet ne u tolikoj meri.

Zato su ljudi trenutak fotografisanja shvatali kao nešto posebno i svečano, za razliku od danas, kad dnevno uradimo na desetine selfija. Nekada je fotografija imala veliku vrednost, dok sada jednim klikom na dugme, bez razmišljanja obrišemo na desetine slika koje nam se ne sviđaju.

]]>
Mon, 30 Apr 2018 23:47:20 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395889/zasto-se-ljudi-ne-smeju-na-starim-fotografijama.html
Otkrivena jedna od najvećih misterija o Leonardu da Vinčiju http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/396238/otkrivena-jedna-od-najvecih-misterija-o-leonardu-da-vinciju.html Identitet majke Leonarda da Vinčija je uvek bila misterija. Istoričari umetnosti su nastojali da pronađu informacije o ženi, čiji je vanbračni sin postao umetnički genije koji je naslikao čuvenu Mona Lizu. Pretpostavljalo se da se zove Katarina i bilo je spekulacija o tome da je bila seljanka, možda čak i robinja iz Afrike. Osim toga, ništa više. Sada, skoro šest vekova kasnije, profesor umetnosti Martin Kamp sa Oksforda u Engleskoj, sklopio je kockice. ]]> foto: blic.rs

Kamp tvrdi da je Leonardova majka bila Katarina di Meo Lipi, na osnovu dokumenata koji su već ranije bili pregledani, ali očigledno su ih prevideli.

Vanbračno dete ambicioznog advokata

Kamp u knjizi navodi da je Katarina je bila siromašno siroče. Kad je imala samo 15 godina, zaveo ju je 25-godišnji Pjetro da Vinči, ambicionzi advokat koji je radio u Firenci. Dokumenti pokazuju da je bio na odmoru tačno u vreme kad je Katarina zatrudnela.

Sa njim je dobila sina Leonarda, ali se nije udala za njega. Katarina koja je imala veoma skroman miraz udala se za lokalnog farmera Antonija di Pjera Butija. Leonardo je odrastao u kući svog dede, Antonija, a spisi o porezu dokazuju da je u kući živeo i "vanbračni sin Pjetra i Katarine", tačnije Leonardo. Dokumenti pokazuju da je Katarina kasnije dobila još jednog sina i četiri ćerke, piše Gardijan.

 zapravo rođen Leonardo?

Istraživanje profesora Kempa takođe izaziva i prihvaćeno mesto rođenja Leonarda da Vinčija, tzv. "Casa Natale di Leonardo", kuću koja se nalazi dva kilometra od mesta Vinči. Profesor je upoređivao dva susedna objekta i smatra da turisti posećuju pogrešnu kuću i da je mesto rođenja umetnika najverovatnije bila kuća njegovog dede u samom Vinčiju, gde je inače umetnik i odrastao.

Nova saznanja su došla preko starih finansijskih dokumenata koja su čuvana godinama u arhivama u Vinčiju i Firenci. Veći deo dokaza dolazi iz dokumenata o porezima.

- Toskana je veoma rano imala razrađen sistem poreza na bogatstvo i procenjivanja imovine - naveo je profesor.

U slučaju Vinči, potvrđeno je da je Katarinin otac, imao veoma trošnu i staru kuću za koju nisu mogli da mu naplate porez. Njen otac je ubrzo nestao, ostavljajući nju i sina (Katarininog polubrata Papa) same. Oni su ostali zatim potpuno sami nakon smrti bake i imali su samo staru i oronulu kuću i štalu.

Novi detalji i o Mona Lizi

Novi dokumenti takođe bacaju i drugačije svetlo na ženu sa poznate slike Lizu del Đakondo i njenog muža Frančeska. Daleko od toga da je on bio uglađeni trgovac svilom, kako se ranije mislilo. On je bio robusni prodavac šećera, kože i robova, na osnovu dokaza o prodavanju ženskih robova.

Profesor je svoje tvrdnje izneo u knjizi, koja će biti objavljena sledećeg meseca, "Mona Liza: Narod i slikarstvo", koju je pisao u saradnji sa doktorom Đuzepeom Palantijem, inače ekonomistom i istraživačem umetnosti.

Profesor se nada da će nova otkrića moći da stave tačku na gomilu mitova o Leonardovom životu, poput onih da je njegova majka bila robinja. Takođe, navodi da će sigurno novi dokazi da uznemire vlasti u Vinčiju, koji su kuću, u kojoj se navodno rodio poznati umetnik, pretvorili u pravu turističku atrakciju.

]]>
Mon, 30 Apr 2018 00:08:32 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/396238/otkrivena-jedna-od-najvecih-misterija-o-leonardu-da-vinciju.html
Žena koja je imala mnogo, mnogo sreće: Preživela najgore, ništa nije moglo da je zaustavi http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395075/zena-koja-je-imala-mnogo-mnogo-srece-prezivela-najgore-nista-nije-moglo-da-je-zaustavi.html Tri puta je gledala smrti direktno u oči, ali je to nikad nije obeshrabrilo. Spašavala je ljude na Titaniku, a uprkos svim katastrofama, zadržala je osmeh na licu. ]]> foto: stil.kurir.rs

Vajolet Jezop (Violet Jessop) pratila je neverovatna sreća još od ranog detinjstva.

Rođena je u Argentini kao dete irskih imigranata, prva od devetoro dece od kojih je preživelo njih šestoro. Razbolela se od tuberkuloze kao dete i davali su joj tek nekoliko meseci života, ali je ona čudesno preživela i imala neverovatan, dug život.

Nakon što je njen otac umro u Mendozi, porodica je odlučila da se vrati u Veliku Britaniju, a njena majka se zaposlila kao stjuardesa. Nakon što se majka razbolela, Vajolet se ispisala iz škole i sama počela da radi kao konobarica na brodovima.

Prvi u dugom nizu prepreka je bio pronalazak odgovarajućeg broda koji će je primiti. Imala je samo  21 godinu, a većina konobarica ranih 1900-ih su bile srednovečne žene.

Poslodavci su verovali da su njena mladost i dobar izgled mana koja bi mogla da uzrokuje probleme posadi i putnicima - tokom svoje karijere dobila je barem tri bračne ponude, od kojih je jedna bila od izuzetnog bogatog muškarca.

Prvo radno mesto bilo joj je na brodu Orinoko 1908. za kompaniju Royal Mail Line. Ubrzo je promenila kompaniju i 1910. počela da radi za White Star flotu, na brodu RMS Olimpik. To je bio luksuzan i najveći putnički brod tog vremena, a uprkos dugom radnom vremenu i minimalnoj plati, Vajolet je uživala u poslu.

Bila je pomalo zabrinuta zbog vremenskih uslova na Atlantiku, ali sviđalo joj se kako se Amerikanci prema njoj odnose kao prema čoveku, a ne samo osoblju.

Vajolet je bila na brodu 20. septembra 1911., kad je Olimpik isplovio iz Sauthemptona i sudario se sa britanskim vojnim brodom HMS Hawkeom. Uprkos velikoj šteti, brod je nekako uspeo da se vrati u luku bez potonuća.

Nakon toga, Vajolet se ukrcala na čuveni Titanik 10. aprila 1912. Tada je imala 25 godina. Četiri dana kasnije, 14. aprila, Titanik je udario u ledenu santu na severu Atlantskog okeana, gde je i tonuo dva sata nakon udara.

Nakon ogromnog prvobitnog šoka, Vajolet je pomogla ženama i deci da uđu u čamce za spasavanje kojih je bilo premalo. Naposletku su je njene kolege ukrcali na spasilački brod 16, gde su joj u ruke dali malo dete o kojem je trebalo da brine.

Tokom Prvog svetskog rata, Vajolet je radila kao stjuardesa za britanski Crveni krst, a u jutro 21. novembra 1916. radila je na brodu HMNS Britanik koji je iz putničkog pretvoren u bolnički brod. Ali, i na njemu je doživela nesreću - neobjašnjiva eksplozija uzrokovala je njegovo potonuće na Egejskom moru.

Britanika je tonula 57 minuta i u morske dubine sa sobom povukla 30 žrtava. Britanske vlasti su kasnije izjavile da je brod ili pogođen torpedom ili minom koje su mu podmetnule nemačke snage.

Vajolet je skočila preko palube i gotovo su je usisali brodski propeleri kojima je nedostajalo vode, ali još uvek su radili. Iskusna Vajolet herojski je to izvela, smireno i promišljeno. U danima nakon potonuća Titanika, očajnički joj je nedostajala njena četka za kosu, pa se ovaj put setila da pojuri u sobu i uzme je, pa se tek tada bacila u more.

Kasnije se šalila kako je bila jedina od preživelih sa lepom frizurom.

Čak ni ta poslednja katastrofa nije bila dovoljna za neuništivu Vajolet. Nakon rata, brodovi su postali sve popularnija prevozna sredstva, a pojavili su se i prvi kruzeri. Tada je napustila White Star Line i prešla u Red Star Line, s kojima je plovila još godinama po svetskim morima.

Na sreću po nju i sve njene suputnike, nije više iskusila nijednu drugu brodsku nesreću sve do penzije, u koju je otišla u 61. godini.

Ostatak života provela je gajeći baštu i kokoške, a umrla je od srčanog zastoja u 84. godini.

 

 

 

]]>
Fri, 27 Apr 2018 01:44:57 +0200 Zanimljiva istorija http://www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/395075/zena-koja-je-imala-mnogo-mnogo-srece-prezivela-najgore-nista-nije-moglo-da-je-zaustavi.html