“Milano, momento, prego Belgrado… Istanbul traži Varšavu…Kejptaun zove Kranj… Pariz… Atina… Sindej…Tripoli… imate vezu…” Iz prostrane sale dopirali su melodični glasovi na gotovo svim svetskim jezicima. Signalne lampe na dugačkim pultovima naizmenično su se palile i gasile. Specijalni semafori na zidu zasvetleli bi na nekom od telefonskih puteva.
Znate li za koje prve dve cifre ako biste ih tamo negde 1980-tih ili 1990-tih okrenuli na brojaču fiksnog telefona, biste imali veoma loš osećaj na kraju meseca kada bi stigao račun? Bili su to brojevi “99” – pozivali su se samo baš kad mora, uz dobar plan i – štopericu!
Već dugo su računi za telefon i internet predvidljivi – znate koji ste paket, kolika je za njega pretplata i šta sve imate uključeno. Ali, papreni telefonski računi podizali su veliku prašinu još pre bilo kakve ideje o paketima i davno pre pojave mobilnog telefona! Njegovo veličanstvo, fiksni telefon, koji “zvoni” za celu porodicu, “jeo” je impulse!
U poratnim godinama, komunikacija je bila luksuz. Tokom Drugog svetskog rata gotovo 70% telefonske infrastrukture bilo je uništeno, a prioritet obnove nakon oslobođenja imali su vojska, železnica i državna uprava.
U vreme SFRJ telefonske govornice nisu bile samo sredstvo komunikacije već i predmet državnog ponosa i – izuetno isplativ izvozni artikl
Predsednik Saveza filatelista Srbije i autor kataloga izložbe "Avijacija Srbije 1910–1919 i Avionska pošta Kraljevine Jugoslavije 1923–1941" Vladimir Milić izjavio je danas da prva zbirka obrađuje vojni aspekt srpske avijacije, a druga predstavlja avionsku poštu Kraljevine Jugoslavije, odnosno civilnu avijaciju.
Za sve što je bilo javno u nekadašnjoj državi, “Jugii” kako smo joj tepali ponekad, vezivale su se neverovatne priče kroz koje ste mogli da skenirate duh neposlušnog, nevaspitanog, domišljatog i katkad tvrdoglavog i pomalo zlobnog pripadnika radnog naroda., kako su tad funkcioneri nazivali građane.
Danas kada karticu za mobilni telefon kupujemo na trafici, a fiksni telefon dobijemo čim uplatimo novac na račun “Telekoma”, deluje potpuno neverovatno da se nekada na telefonski priključak čekalo po nekoliko meseci, pa čak i godina.
Poznati u gradskom žargonu kao „Banane“, prvi moderno dizajnirani telefoni sa tastaturom ugrađenom direktno u slušalicu postali su pravi hit u Beogradu tokom osamdesetih godina. Njihov futuristički izgled i praktičnost osvojili su grad i ušli u legendu kao simbol jednog posebnog vremena.
