5% stranaca – 54% dobiti

Ekonomska situacija u Srbiji je školski primer "privrede sa dva lica" jer su kompanije u stranom vlasništvu znatno produktivnije, tehnološki naprednije i finansijski stabilnije od domaćeg privatnog sektora, koji hronično pati od nedostatka kapitalnih ulaganja, piše mesečnik Biznis i finansije.

To je jedan od glavnih zaključaka o stanju privrede u Srbiji koji proizilazi iz analiza stranih konsultantskih kuća, kao što su FocusEconomics, Economist Intelligence Unit (EIU), Fitch Solutions – BMI i Lloyds Bank Trade Portal. One ukazuju da su Srbiji sve potrebniji strani radnici, posebno u prerađivačkoj i građevinskoj industriji.

Dobit vuku stranci

Njihovi izveštaji ukazuju da preduzeća s većinskim stranim kapitalom generišu više od 54 odsto ukupne neto dobiti celokupne srpske privrede, iako čine manje od pet odsto ukupnog broja registrovanih privrednih društava. Ova neravnoteža je posebno izražena u prerađivačkoj industriji i rudarstvu, gde strane korporacije kontrolišu sve ono što donosi najveću vrednost.

Najizraženije teškoće u poslovanju imaju mala i srednja preduzeća, koja najčešće ostaju na margini glavnih privrednih kretanja jer proizvode robu niske dodate vrednosti, raspolažu skromnim tehnologijama i nedostaje im kapital za ulaganja u istraživanje i razvoj. Zbog toga nemaju dovoljno kapaciteta da uđu među vodeće dobavljače velikih kompanija, što domaću privredu čini izrazito zavisnom od uvoza industrijskih komponenti.

Nesrazmera među privrednim granama

Strani konsultanti skreću pažnju i na veliku polarizaciju među različitim privrednim granama. U izveštajima se ocenjuje da građevinarstvo, na primer, ima nerealno visok udeo u strukturi srpskog BDP-a, što je direktna posledica državnih infrastrukturnih projekata vezanih za izložbu "Expo 2027".

Nasuprot tome, IT sektor beleži stabilan dvocifren rast, ali je njegova najveća mana to što funkcioniše gotovo potpuno izolovano od ostatka privrede. Uprkos visokoj produktivnosti koju ostvaruje domaća IT industrija, ona ne uspeva da tehnološki unapredi tradicionalne privredne grane u Srbiji.

Manjak radne snage i skok plata

Najveći problem u poslovanju je sve veći nedostatak radne snage, što je izazvalo "rat platama". Analitičari ocenjuju da je u najvažnijim industrijskim čvorištima borba za kvalifikovane radnike "postala pogubna po isplativost poslovanja". Po analizama tržišta rada, severni deo Srbije beleži najniže stope nezaposlenosti, koje su u pojedinim opštinama pale ispod četiri odsto.

Konsultanti navode da je visoka koncentracija automobilskih, farmaceutskih i logističkih centara u Inđiji i Subotici primorala kompanije da podižu plate zaposlenima za 12–15 odsto godišnje, kako ne bi "prebegli" u novootvorene fabrike. Troškovi koje srednje preduzeće ima zbog fluktuacije zaposlenih i zamene obučenog radnika novim dostižu oko osam odsto godišnjeg operativnog profita.

Kada je reč o industrijskim centrima u Kragujevcu, Čačku i Nišu, ulaskom visokotehnoloških fabrika i pokretanjem novih proizvodnih linija, poput električnih vozila u Kragujevcu, plate mašinskih i elektro-inženjera u ovim zonama zabeležile su realni skok od preko 18 odsto.

Potencijalnim stranim investitorima se poručuje da u ovom delu Srbije više ne mogu da računaju na visokokvalifikovanu a jeftinu radnu snagu, jer se ukupni troškovi za plate inženjerskog kadra izjednačavaju s iznosima koje kompanije plaćaju u slabije razvijenim članicama EU, poput Bugarske i Rumunije.

Sve više stranih radnika

Strani konsultanti upozoravaju i da Srbija postaje sve više zavisna od "uvoza" stranih radnika, posebno u prerađivačkoj i građevinskoj industriji. Po izveštaju kompanije Fitch Solutions, "uvoz" radnika iz Indije, Pakistana, Turske, Nepala, Filipina, firmama donosi dodatne i često skrivene troškove.

Vreme potrebno za izdavanje radnih dozvola i za osnovnu obuku stranih radnika da bi se uklopili u novu radnu sredinu, uz izdatke za smeštaj i druge potrebe, direktno diže troškove, a pored toga smanjuje i produktivnost za 10–15 odsto tokom prva tri meseca rada.

Reinvestiranje dobiti

Stručnjaci skreću pažnju i na promene u ponašanju stranih investitora u Srbiji i geografskom poreklu kapitala. Podaci koje iznosi Lloyds Bank Trade Portal pokazuju da na pad stranih investicija, pored manjeg godišnjeg priliva novca, jasno ukazuje i promena njihove strukture.

Naime, preko 55 odsto ukupnog godišnjeg priliva stranih direktnih investicija više ne čine klasična grinfild ulaganja, već reinvestirana dobit stranih firmi koje već posluju na srpskom tržištu, kao i dugovi unutar kompanija, odnosno krediti koje centrale u inostranstvu obezbeđuju svojim firmama u Srbiji. To jeste pokazatelj da strane firme i dalje ostvaruju visoku profitabilnost na srpskom tržištu, ali je istovremeno i znak da dolazi sve manje novih ulagača iz drugih država, ocenjuje se u izveštaju.

Raste uticaj Kine

Vidljiv je i geopolitički zaokret Srbije ka azijskom kapitalu. Strani analitičari konstatuju da Evropska unija, predvođena Nemačkom, Italijom i Austrijom, i dalje predstavlja najvećeg investitora na srpskom tržištu po ukupnim ulaganjima i broju zaposlenih.

Međutim, pojedinačno gledano, Kina je postala najveći investitor u Srbiji, pri čemu je kineski kapital dominantno koncentrisan u oblastima teške industrije, rudarstva i metalurgije. Economist Intelligence Unit predočava da su kineski investitori promenili pristup pošto su se dogodili tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu i izrazita politička polarizacija u srpskom društvu. Umesto klasičnih kredita za infrastrukturu, sada ulažu u kupovinu preduzeća ili joint-venture partnerstva u oblasti obnovljivih izvora energije.

Ovaj manevar ima za cilj stvaranje "hibridnog" statusa kineskog kapitala u Srbiji, čime se smanjuje njegova izloženost unutrašnjim političkim potresima i olakšava plasman proizvoda na strogo regulisano tržište Evropske unije, ocenjuje se u izveštaju.

Koncentracija izvoza

Strane konsultantske kuće su saglasne da srpski izvoz karakteriše prevelika koncentracija određenih proizvoda i tržišta na kojima se ta roba plasira. Robni izvoz se u poslednje tri godine previše oslanjao na svega nekoliko kategorija: električne mašine i komponente (pretežno kablovski sistemi za automobilsku industriju), na rude i metale (bakar i čelik iz kineskih investicija) i na proizvode od gume i plastike (pneumatici stranih korporacija).

Premda izvoz i dalje nominalno raste, suština se ne menja – Srbija ostaje baza za sklapanje delova, dok se dodata vrednost preliva u zemlje iz kojih dolaze investitori. Jedini izuzetak je izvoz IT usluga, koji beleži suficit, ali ne može da nadoknadi deficit u robnoj razmeni.

Ekonomski stručnjaci upozoravaju na preteranu zavisnost srpske privrede od kretanja u evrozoni, naročito u Nemačkoj i Italiji koje imaju najveće udele u srpskom izvozu. U analizi EIU Global Outlook navodi se da svako usporavanje industrijske aktivnosti i recesioni pritisci u Nemačkoj imaju trenutan i direktan negativan uticaj na srpske fabrike koje rade kao kooperanti u nemačkim lancima snabdevanja. To se odražava kroz pad porudžbina i sporiji rast domaće proizvodnje.

S druge strane, istraživači su skeptični prema izjavama srpskih zvaničnika da Sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom predstavlja ogromnu razvojnu šansu za Srbiju. Analitičari iz Fitch Solutions – BMI procenjuju da će sporazum na srednji rok dodatno uvećati trgovinski deficit Srbije s Kinom, jer će olakšati uvoz kineskih industrijskih proizvoda i tehnoloških komponenti na srpsko tržište, dok će se srpski izvoz u Kinu zadržati na baznim i industrijskim metalima i jeftinim poljoprivrednim proizvodima.