Učenik koji izabere stručnu školu mora da ima otvorenu mogućnost daljeg obrazovanja

Postoji jedan problem koji srpska privreda već godinama oseća mnogo neposrednije nego što ga prepoznaje javna rasprava o obrazovanju: diploma sama po sebi više nije dokaz da je mlad čovek spreman za posao. Kompanijama su potrebni ljudi koji razumeju tehnologiju, poznaju radni proces, umeju da rešavaju konkretne probleme i mogu relativno brzo da preuzmu odgovornost na radnom mestu. Istovremeno, mladima nije dovoljno ponuditi zanimanje koje postoji u školskom programu ako iza njega ne postoji jasna perspektiva zapošljavanja, profesionalnog razvoja i nastavka obrazovanja. Upravo između te dve potrebe nalazi se smisao dualnog obrazovanja.

Njegova vrednost nije u tome da učenik jednostavno provede određeni broj časova van školske klupe, već da se deo stručnih znanja i veština stiče tamo gde će se ona kasnije zaista koristiti - u realnom radnom okruženju. To je, zapravo, pokušaj da se smanji jedan od najskupljih raskoraka savremene ekonomije: razlika između onoga što obrazovni sistem proizvodi i onoga što tržište rada traži.

Srbija je tokom prethodne decenije napravila značajne korake u razvoju ovog modela. Podrška donatora (Austrije, Švajcarske I Nemačke), koja traje od 2015. godine, pomogla je u njegovom oblikovanju i razvoju pojedinih obrazovnih profila, kao i u uspostavljanju sistemskog pristupa planiranju i praćenju dualnog obrazovanja. Međutim, sada je mnogo važnije pitanje šta Srbija sa izgrađenim sistemom može da uradi u narednim godinama.

Dualno obrazovanje nije projekat koji se jednom uspostavi i potom funkcioniše po inerciji. Njegova suština je upravo suprotna - ono mora neprekidno da se menja.

Tehnologija u kompanijama danas se menja mnogo brže nego nastavni programi. Nova oprema, softver, automatizovani procesi i drugačija organizacija proizvodnje mogu biti uvedeni za godinu ili dve, dok obrazovni programi često prolaze kroz znatno sporije procedure promena. Ako taj vremenski raskorak postane prevelik, događa se paradoks: učenik završava školu za zanimanje koje privredi jeste potrebno, ali sa kompetencijama koje više nisu sasvim dovoljne za radno mesto koje ga čeka.

Zbog toga poslodavci ne treba da budu samo mesta na koja učenici dolaze da obave praktični deo nastave. Njihova uloga mora biti mnogo ozbiljnija. Privreda treba da učestvuje u definisanju stručnih kompetencija, razvoju obrazovnih profila i proceni onoga što će tržištu rada biti potrebno u godinama koje dolaze.

To ne znači da kompanije treba da određuju obrazovnu politiku niti da škola postane produžetak proizvodnog pogona. Naprotiv. Škola mora da zadrži svoju obrazovnu funkciju, da učeniku pruži teorijsku osnovu, opšte znanje i mogućnost daljeg školovanja. Ali stručne kompetencije imaju pun smisao tek kada mogu da se primene u realnim uslovima rada.

Zato je možda najvažnije pitanje koje treba postaviti na kraju školovanja veoma jednostavno: šta ovaj mladi čovek zaista zna i ume da uradi?

U klasičnom modelu stručnog obrazovanja odgovor na to pitanje nije uvek jednostavan. U dualnom sistemu trebalo bi da bude znatno jasniji, jer učenik tokom školovanja dolazi u neposredan kontakt sa tehnologijama, opremom, organizacijom rada i standardima koji postoje u kompanijama. On ne upoznaje samo određenu mašinu ili proizvodni postupak. Uči šta znači raditi u timu, poštovati proceduru, preuzeti odgovornost za kvalitet, rešavati problem i prilagođavati se zahtevima konkretnog posla.

Za privredu je korist jednako konkretna. Kompanija budućeg zaposlenog ne upoznaje tek kada se pojavi na konkursu za posao. Ima priliku da prati njegov razvoj, učestvuje u sticanju njegovih kompetencija i proceni gde može najbolje da ih primeni. Time se smanjuje vreme potrebno za uvođenje novog zaposlenog u posao, ali i rizik pogrešnog izbora kadrova.

To postaje posebno važno u trenutku kada nedostatak kvalifikovanih radnika više nije problem pojedinih sektora, već ozbiljno razvojno pitanje. Poslodavci sve teže pronalaze određene tehničke profile, dok se istovremeno deo mladih školuje za zanimanja za kojima postoji ograničena tražnja. Taj paradoks ne može se rešiti samo povećanjem broja upisnih mesta. Potrebna je mnogo preciznija veza između potreba privrede, obrazovnih profila i odluka mladih o budućem zanimanju.

Zato profesionalna orijentacija mora početi ranije. Od četrnaestogodišnjaka ili petnaestogodišnjaka teško je očekivati da donese racionalnu odluku o profesiji ako zapravo ne zna kako određeno zanimanje izgleda. Mladima treba pokazati savremenu fabriku, laboratoriju, servis, razvojni centar ili proizvodnu liniju, objasniti im kakve tehnologije postoje i kakva znanja zahtevaju. Tek tada izbor stručne škole prestaje da bude izbor napravljen na osnovu predstava i predrasuda, a postaje odluka zasnovana na informacijama.

Istovremeno, dualno obrazovanje ne sme da postane slepa ulica. Učenik koji izabere stručnu školu mora da ima otvorenu mogućnost daljeg obrazovanja. Praktično znanje i akademsko napredovanje ne smeju se posmatrati kao dve suprotstavljene putanje. Savremeno tržište rada upravo ruši tu podelu: dobar tehničar danas mora da razume digitalne sisteme, automatizaciju i podatke, kao što će inženjeru sve više biti potrebno razumevanje realnih proizvodnih procesa.

Tu dolazimo do pitanja koje će odrediti narednu fazu razvoja stručnog obrazovanja - veštačke inteligencije i ubrzane digitalizacije.

Često se govori da će nove tehnologije ukidati radna mesta. Mnogo manje se govori o tome koliko će promeniti postojeća zanimanja. Industrijski mehaničar, operater, električar ili tehničar neće nestati samo zato što u proizvodnju ulaze automatizacija i veštačka inteligencija. Ali će se menjati ono što moraju da znaju. Od njih će se sve više očekivati kombinacija praktičnih, tehničkih i digitalnih kompetencija, sposobnost rada sa automatizovanim sistemima, čitanja podataka, dijagnostikovanja problema i prilagođavanja novim tehnologijama.

To znači da više nije dovoljno napraviti dobar obrazovni profil. Potrebno je napraviti sistem sposoban da taj profil neprekidno menja.

U tome će se verovatno meriti i stvarni uspeh dualnog obrazovanja u Srbiji. Ne samo brojem škola, kompanija ili učenika uključenih u sistem, mada su i ti podaci važni, već odgovorima na nekoliko mnogo težih pitanja: koliko učenika posle školovanja može da radi posao za koji se obrazovao, koliko brzo pronalazi zaposlenje, koliko su kompanije zadovoljne njihovim kompetencijama i koliko im stečeno znanje omogućava da napreduju kada se tehnologija promeni.

Privreda budućnosti neće tražiti čoveka koji je jednom naučio posao i potom ga na isti način obavlja narednih trideset godina. Tražiće ljude sposobne da uče tokom čitavog radnog veka, menjaju način rada i usvajaju nove tehnologije. Zbog toga ni obrazovanje više ne može da se zasniva na pretpostavci da će znanje stečeno sa sedamnaest ili osamnaest godina biti dovoljno za čitavu profesionalnu karijeru.

Najveći izazov dualnog obrazovanja zato nije da mlade što ranije dovede u kompanije. Mnogo je važnije da ih pripremi za svet rada u kojem će se kompanije, tehnologije i zanimanja neprekidno menjati.

Ako u tome uspemo, dobićemo mnogo više od efikasnijeg stručnog obrazovanja. Dobićemo generaciju ljudi koja neće izlaziti iz škole pitajući se gde može da primeni ono što je naučila, i privredu koja neće godinama ponavljati da nema dovoljno ljudi sa znanjima koja su joj potrebna.To je tačka na kojoj obrazovanje prestaje da bude samo pitanje škole i postaje pitanje ekonomske budućnosti zemlje.