Kako je izgledao beogradski noćni život nekada?

Skadarlija nije oduvek izgledala kao danas.

Početkom 20. veka, u vreme kada je Beograd imao oko 90.000 stanovnika, u Skadarliji je postojalo čak 14 kafana. Ulica je bila uska, kaldrmisana i slabo osvetljena, a po sredini je, kada bi padala kiša ili se topio sneg, tekao potočić.

U tim kafanama okupljali su se umetnici, glumci, novinari i boemi, pa je Skadarlija postepeno dobila reputaciju mesta gde se ostaje dugo nakon zalaska sunca.

Jedna od najpoznatijih kafana ima zanimljivu priču o imenu.

„Tri šešira“ osnovana je 1864. godine, a ime je dobila po nekadašnjoj radionici za izradu šešira koja se nalazila na istom mestu.

Kafana je postala jedno od važnih mesta okupljanja beogradskih umetnika i boema.

A kafana „Znak pitanja“ čuva još neobičniju priču.

Otvorena je još 1823. godine, a ime koje danas nosi zapravo je nastalo slučajno. Kafana je ranije menjala nazive, a kada je novi vlasnik trebalo da postavi novu firmu, nije znao kako da je nazove. Na tablu je jednostavno stavio znak pitanja i ime je ostalo.

U istoj kafani bilo je i jedno od prvih čitališta „Srpskih novina“, a prema zapisima, tu je bio postavljen i prvi bilijar u Beogradu.

Pre društvenih mreža postojala je kafana.

Ako ste želeli da znate gde se nešto dešava, ko nastupa ili gde će se okupiti društvo, informacije su se širile usmenim putem.

Kafana je bila mesto susreta, dogovora, poznanstava i razmene priča. Nije bilo storija, fotografija i lokacija koje možete da podelite jednim klikom - vest o dobrom mestu za izlazak putovala je od čoveka do čoveka.

A onda je kafana postala i mesto gde se uvode nove tehnologije.

„Tri lista duvana“, jedna od poznatih beogradskih kafana 19. veka, ostala je zabeležena i po tome što je u njenoj zgradi bila instalirana prva telefonska linija u Beogradu. Telefon su tamo prvi isprobali vojni ministar Teša Nikolić i inženjerski kapetan Kosta Radosavljević.

Noćni život nije uvek počinjao tamo gde se završavao.

Postojala su mesta na kojima se izlazak tek „zagrevao“. Jedan od takvih lokala bio je „Mornar“. U kasnim popodnevnim i ranim večernjim satima stariji gosti ustupali bi mesta mlađima, koji bi popili piće-dva, dogovorili se gde idu dalje i tek onda nastavili noć u klubovima i diskotekama.

A za one kojima ni dva ujutru nije bilo dovoljno postojala je „Poslednja šansa“.

Ime je prilično dobro opisivalo njenu ulogu u noćnom životu grada. Dok su mnoge kafane zatvarale vrata oko dva ujutru, „Poslednja šansa“ bila je jedno od mesta na koje su noćobdije dolazile kada je ostatak grada već počeo da se smiruje.

I onda su stigle reke.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih počele su da niču prve plutajuće kafane uz Savu i Adu Ciganliju. U početku su bile mnogo skromnije nego današnji splavovi na njima su svirali tamburaši, sedelo se uz piće i hranu, a provod je imao više kafanski nego klupski karakter.

Vremenom su upravo ti mali objekti na vodi postali početak jedne potpuno nove epohe beogradskog noćnog života.

Od Skadarlije i starih kafana do splavova na Savi i Dunavu, Beograd je decenijama gradio reputaciju grada koji zna kako se živi noću.