Ministarstvo informisanja i telekomunikacija podsetilo je danas medije da, povodom Dana žalosti koji je Vlada Srbije proglasila zbog tragedije u Severnoj Makedoniji, treba da prilagode svoje sadržaje i pridržavaju se propisa.
U srcu Makiškog polja, od daleke 1970. godine, nalazi se najveće železničko čvorište u Srbiji – ranžirna stanica Beograd. Ova kolosalna mreža šina i skretnica prostire se kao svojevrsna čelična arterija srpske železnice i predstavlja ključnu tačku za teretni železnički saobraćaj celog regiona.
Nije to bila neka naučna fantastika, ali tamo negde u egzotičnim devedesetim, kad su sve novotarije sa Zapada bile retkost i prestiž, pojavio se on. Pejdžer. Prva "prenosiva" komunikacija koja nije fiksni telefon. I to je bio pravi hit! Posebno među beogradskim šmekerima. Nosiš pejdžer? E, onda si neko i nešto.
Krajem septembra 1919. godine, Beograđani su se prvi put susreli s jednim sasvim neobičnim izdanjem – prvim zvaničnim telefonskim imenikom. Ministarstvo pošta i telegrafa izdalo ga je s ciljem da građanima olakša korišćenje tadašnje telefonske mreže, ali štampa tog vremena videla je u toj „knjizi“ mnogo više od pukog popisa pretplatnika.
Petnaestog marta 1855. godine, „Srbske novine“ su objavile vest koja je označila početak jedne sasvim nove ere za Srbiju. Beograd je tog dana dobio telegrafsku vezu sa Zemunom, a samim tim i sa ostatkom Evrope. Domaće i strane depeše mogle su od tada nesmetano da se šalju i primaju — brzo i tačno.
Ministarstvo informisanja i telekomunikacija u obavezi je da pokrene prekršajne postupke protiv lokalnih samouprava koje još nisu raspisale javne konkurse za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja, upozorila je danas Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM).
U današnje vreme kada u paketima kablovskih operatera stoje ponude za gledanje stotina TV kanala, a sam pojam kablovske televizije je “opšte mesto”, malo ko se seća da je u nekim ranijim i drugačijim, a uopšte ne tako dalekim, vremenima Beograd bio jedan od prvih gradova u Evropi koji je još 1987. godine imao – svoju kablovsku televiziju.
Udarna vest u leto 1926. godine bila je „telefonija na velikom odstojanju“! Tome su se posvećivale naslovne strane beogradske štampe, a narod je prepričavao ono što je čitao, dodajući svemu tome kako svoje oduševljenje, tako i – strah. Sve je zavisilo ko kako tumači „razvoj i usvršavanje električnog telefona, naročito telegrafa bez žica“.
Mogućnost da “preko žice” završe neke važne poslove doneo je pravu revoluciju u beogradskim životu tokom tridesetih godina 20. veka. Kas konja postao je prespor naspram impulsa kroz žicu. Što je započeto telefonom, završava se “u trku“.
