U selu Jasenovac, u neposrednoj blizini zidina jasenovačkog logora, postojala je Ustaška bolnica, namenjena za lečenje ustaša, njihovih porodica, ali i lokalnog stanovništva.
U bolnici su, izuzev mesta upravnika, radili lekari koji su, ujedno, bili i zatočenici koncentracionog logora. S obzirom da su mnogi civili dolazili u bolnicu na pregled, lečenje i posetu bolesnicima, Ustaška bolnica je postala glavno mesto za prenos informacija između spoljnjeg i logorskog sveta, koje je počivalo na lekarima, logorskoj aristokratiji.
Muzej žrtava genocida
Pokušaćemo da prenesemo priču o tom jedinstvenom objektu sela Jasenovac i o lekarima koji su, uprkos tome što su im porodice i prijatelji završili na gubilištu, ne samo tešili, bodrili i spašavali logorski živalj kad god im se za to ukazala prilika, već su se dosledno držali lekarske etike i prepisivali lečenje, nikada nikome ne nanoseći zlo.
U početnoj fazi postojanja jasenovačkog sistema logora nije postojala nikakva ambulanta u kojoj se logorašima mogla pružiti najosnovnija medicinska pomoć. Međutim, u drugoj polovini januara 1942. godine, tj. u pripremi logora za najavu posete tzv. Međunarodne komisije do koje je došlo 6. februara 1942. godine, formirane su logorska ambulanta i bolnica, a sve u cilju stvaranja utiska da se o logorašima vodi briga. Ta „bolnica“ bila je smeštena u „jednom uglu logorskog prostora, između nasipa i jezera, okrenuta prema jugoistoku u pravcu Mlake i Košutarice“ i činile su je dve barake od drveta i bez izolacije.
Logorsku bolnicu II-B, preživeli logorski lekar dr Nikola Nikolić, nazvao je ljudolovka, pošto su se bolesnici vrlo često, direktno iz bolnice, odvodili na gubilište – u Gradinu. Na suđenju bivšem zapovedniku logora Dinku Šakiću, čulo se sledeće: „Bolnica je bila čišćena kada bi se broj bolesnika popeo na 5–10, time da je jedan ustaša redovno dolazio u bolnicu kontrolirati stanje bolesnih zatočenika.“
