Freske kakve ne poznajemo: Isus bez kose i „vanzemaljci“ u Visokim Dečanima

Onaj ko je u srpskim manastirima očekivao samo stroge kanone, prepoznatljivu ikonografiju i uobičajeni prikaz svetaca, pred pojedinim freskama nađe se zbunjen, pa i uznemiren. Među zidovima naših crkava pojavljuju se, kao iz sna ili vizije ili kakvih bogohulnih knjiga - krilata Bogorodica, Sveti Hristofor sa psećom glavom, „ćelavi“ Isus Hristos, pa čak i figure za koje pojedini autori tvrde da liče na letelice sa vanzemaljcima.

Šta nam govore ova neobična dela? Po svemu sudeći, da je srpsko srednjovekovno i kasnije zidno slikarstvo bilo mnogo slobodnije nego što se danas pretpostavlja. Zbog toga su često zatečeni i vernici, stručnjaci, kao i strani turisti koji dolaze u Srbiju.

Bogorodica sa krilima anđela

Jedan od najupečatljivijih primera nalazi se u manastiru Sukovo, nadomak Pirota. U hramu podigntom sredinom 19. veka, na temeljima starije crkve, oslikanom 1869. godine, susreću se dve izuzetno retke predstave: Bogorodica sa anđeoskim krilima i Sveti Hristofor sa životinjskom, psećom glavom. Obe freske nastale su gotovo istovremeno, iz ruku slikara Vasilija Hristova iz Samokova, tadašnjeg važnog zanatskog i umetničkog središta u vreme osmanske vlasti.

Prikazi krilate Bogorodice izuzetno su retki, jer kanon jasno propisuje da se krila pripisu ju isključivo natprirodnim bićima, pre svega anđelima . Dodavanjem krila, Bogorodica se uzdiže u red bestelesnih bića, što je najverovatnije imalo za cilj da se naglase njena čistota, neporočnost i bezgrešno začeće. Istovremeno, to je doba duboke krize: turska vlast slabi, srpske države još nema, obrazovanje je oskudno, pa ni sama dogma nije uvek bila do kraja jasna sveštenstvu, a kamoli narodu. Paradoksalno, upravo taj haos omogućio je umetnicima veću slobodu nego što je danas moguće zamisliti.

Svetac sa psećom glavom

Još snažniji utisak na posetioce ostavlja freska Svetog Hristofora sa psećom glavom, takođe u Sukovu. Ovaj svetitelj, koga pravoslavni vernici praznuju 9. maja, a katolici 25. jula, obavijen je slojevima legendi koje su vekovima prenošene. Rođen u maloazijskoj Likiji, izuzetne snage i rasta, pre krštenja je nosio ime Reprev ili Reprobus - „loš“, „nedostojan“. Prema predanju, pripadao je plemenu psoglavih ljudi, koje su stanovnici antičkog sveta doživljavali kao divljake sa ruba civilizacije.

U želji da služi najmoćnijem gospodaru, Reprobus je postao prevoznik preko nabujale reke, prenoseći ljude na svojim plećima. Jednom prilikom zamolilo ga je dete. Sa svakim korakom kroz vodu, dete je postajalo sve teže, toliko da se Hristoforu učinilo da nosi čitav svet. Tada mu se dete otkrilo kao Hristos i reklo da nije nosio svet, već njegovog Tvorca. Krštenjem je dobio ime Hristofor - Hristonosaс.

Na Zapadu je ovaj svetitelj gotovo uvek prikazivan kao snažan čovek koji na ramenima nosi malog Isusa. U pravoslavnim zemljama, međutim, javlja se ikonografija sa psećom ili magarećom glavom - simboličnom predstavom „drugog“, divljeg i odbačenog, koji se verom preobražava i spasava. Upravo zato je Sveti Hristofor u vremenima turskog ropstva imao snažnu simboliku: oličenje nade da je spasenje moguće i za najponiženije.

Isus bez kose

Neobičnostima tu nije kraj. U pećinskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, kod sela Rsovci, nalazi se freska koja je u narodu prozvana „ćelavi Isus“. Hristos je prikazan kao mmladić bez kose, u pocepanoj rizi - prizor koji odudara od svake uobičajene predstave. Prema tumačenju Svetlane Pejić, reč je o fragmentu mnogo šire kompozicije koja je prikazivala viziju Svetog Petra Aleksandrijskog.

Ta vizija vezuje se za Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, na kojem je osuđ ena arijanska jeres. Sveti Petar je, prema predanju, video Hrista kao dete u poderanoj haljini i upitao ga ko mu je razderao rizu. „Arije prokleti“, odgovorio je Hristos. U Rsovcima je, izgleda, sačuvan samo lik Hrista, bez ostatka scene. Iako se freska često datira u 13. ili 14. vek, Pejićeva smatra da je nastala znatno kasnije, početkom 17. veka, i da je delo slikara ograničenog umeća, zbog čega Hristos više podseća na ćelavog mladića nego na dete.

Deniken video vanzemaljce u Dečanima

Konačno, jedna od najpoznatijih kontroverzi vezana je za Raspeće u manastiru Visoki Dečani. Švajcarski pisac Erih fon Deniken je još sedamdesetih god ina prošlog veka u oblicima nalik kometama, sa ljudskim figurama unutra, video dokaze o poseti vanzemaljaca Zemlji. Istoričari umetnosti, međutim, takve tvrdnje odbacuju kao plod mašte.

- Reč je o tradicionalnim predstavama Sunca i Meseca – objašnjavaju stručnjaci. - Sunce simbolizuje Novi zavet, Mesec Stari. Njihov „kometoliki“ oblik nastao je spajanjem kruga i strelice koja označava kretanje, dok zraci sugerišu svetlost, za koju se nekada verovalo da i Mesec sam emituje. Nije slučajno ni to što figura u Mesecu pogledom napušta scenu Raspeća - to je vvizuelna alegorija starog poretka koji ustupa mesto novom.

Tako freske, koje na prvi pogled deluju kao greške, jeresi ili misterije, zapravo otkrivaju jedan živ, složen i slobodan svet umetnosti, vere i istorije. Svet u kome su zidovi hramova bili prostor tumačenja, a ne samo ponavljanja kanona.