Nemac koji je branio Beograd zapisao čuveni govor majora Gavrilovića, jedini civil sahranjen u porti Hilandara

Đorđe Roš, sin Nemca koji je u Srbiju došao kao stručnjak za izgradnju železnice i majke Slovenke, kao osamnaestogodišnjak se 1913. prijavio kao dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu. Dve godine kasnije učestvovao je u odbrani Beograda i u jurišu koji je naredio Dragutin Gavrilović. Tom prilikom teško je ranjen – metak mu je probio vrat, grkljan i nerve kičmenog pršljena – nakon čega je zarobljen.

Iz logora u Češkoj dva puta je pokušao bekstvo. Godine 1917. razmenjen je i preko Švajcarske odlazi na Solunski front, gde kraj Prvog svetskog rata dočekuje kao vojni pilot. Demobilisan je u činu kapetana. U međuratnom periodu postaje predstavnik nemačke industrije i stiče značajno bogatstvo trgujući sa vojskom.

Posle rata, iz emigracije je imao važnu ulogu u obnovi manastira Hilandar na Svetoj Gori i jedino je nesvešteno lice sahranjeno u porti tog manastira.

Postoji i teza da je upravo Roš u svojim memoarima, objavljenim 1931. godine, konstruisao tekst čuvenog Gavrilovićevog govora, kako bi učvrstio mit o srpskom junaštvu.

“Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!“

Iz Roševih zapisa govor je 1934. preuzeo Branislav Nušić i objavio ga u svom udžbeniku besedništva, potom ga je 1966. uvrstio Miloš Đurić u antologiju „Besede“, dok ga je široj javnosti najviše približio Antonije Đurić u knjizi „Solunci govore“ 1979. godine, u vreme izraženog nacionalnog buđenja.

Heroj među anđelima

Đorđe Roš bio je jedan od ranih srpskih vazduhoplovaca i istaknutih junaka iz Prvog svetskog rata, čije se ime danas često vezuje za požrtvovnost, patriotizam i očuvanje srpskog kulturnog nasleđa.

Roš se kao mlad dobrovoljac borio u balkanskim ratovima, a tokom Velikog rata pokazao je veliku hrabrost, uključujući ranjavanje u bici na Ceru, kada je teško povređen. Nakon rata upisao je Vojnu akademiju i kasnije bio aktivan u osnivanju prve domaće avio-kompanije, doprinoseći razvoju civilnog i ratnog vazduhoplovstva Srbije.

Njegov doprinos nije bio ograničen samo na ratne zasluge. U međuratnom periodu i kasnije, Roš je neumorno radio na spašavanju i obnovi važnih srpskih kulturnih i verskih objekata – među kojima su manastiri Gračanica, Žiča i posebno Hilandar na Svetoj Gori. Zbog tog dugotrajnog angažmana Roš je ostao upamćen i kao posvećen čuvar srpske duhovne baštine.

Đorđe Roš preminuo je na Svetoj Gori, u blizini Hilandara, gde i počiva, često opisivan kao “heroj među anđelima” – izraz koji simbolizuje njegovu duhovnu posvećenost i životni put pun hrabrosti i služenja drugima.

O Rošovom životu ispredane su mnoge priče, ali je svakako najupečatljiviji podatak da je prvi svetovni čovek koji je sahranjen na Hilandaru.