Sam u pećini 465 dana

Kada je konačno napustila pećinu u Los Gaučosu, u Španiji, aprila 2023, Beatriz Flamini je saznala da je upravo postavila novi Ginisov rekord. Pod zemljom je boravila 500 dana, bez kontakta sa drugim ljudskim bićem, više nego iko u (poznatoj) ljudskoj istoriji.
Kako je sama ispričala novinarima, imala je utisak da je u podzemlju boravila znatno kraće. Izgubila je pojam o vremenu (bez časovnika ili telefona) i činilo joj se da je pod zemljom, na dubini od oko 80 metara, provela između 160 i 170 dana.

Ulazak u pećinu Samar

Ekstremni poduhvat španske sportistkinje vratio je u žižu jednu drugu, nama bližu priču. Pre hrabre Špankinje rekord u boravku u pećini i to čak punih pola veka držao je jedan Srbin: Zaječarac Milutin Veljković. Učinio je to u pećini Samar, u okolini Svrljiga 1969. i 1970. godine. U pećini je ostao čak 465 dana! Mesec dana duže nego što je trajao najduži čovekov boravak u svemiru, a čak dvostruko duže od Kolumbovog putovanja do obala Amerike.
Trenutak kada je Milutin zakoračio u pećinu, 24. juna 1969., bio je veliki događaj za ondašnju Jugoslaviju. Stručna javnost - speleozi, arheolozi, biolozi, ali i psiholozi - s nestrpljenjem je čekala šta će pokazati dugo osamljivanje 34-godišnjeg čoveka. Kakva će oktrića doneti iz podzemlja, a kako će se on sam ponašati u potpuno nehumanim uslovima.

Mladi speleolog spustio se u jamu na obroncima planine Kalafat, u blizini sela Kopajkošara i Kopajske reke. Radnici za njim kamenjem zazidali ulaz i visoko rizična avantura je mogla da počne.
Kako su tekli usamljenički Milutinovi dani saznali smo zahvaljujući dnevniku koji je vodio iz dana u dan, a na osnovu koga je kasnije objavljena knjiga „Pod kamenim svodom“. „Mesto gde čovek živi – to je njegov stan. Može to biti zatvor, pećina, drvo, rov – svejedno. Taj stan treba uređivati“,zapisao je on. I prionuo je na posao. Koliko se to moglo u stenovitom svetu, tražio je način da provede narednih 15 meseci.
Milutin se hranio sam. U knjizi koju će kasnije objaviti, dao je detaljan spisak hrane koju je poneo sa sobom juna 1969. i koju će pažljivo trošiti do jeseni sledeće godine. Dominirale su konzerve različitih vrsta, oko 1.000 komada. Našao se tu pasulj sa kobasicom, ali i sarma. Salata je spakovana u 175 tegli, a 15 kilograma topljenog sira u limenke. Milutin je poneo i dovoljan broj otvarača za konzerve. U dnevniku beleži da ne podgreva konzerve, nije to radio ni pre silaska u pećinu. Sem toga, za svaku od njih treba mu 20 do 30 minuta zagrevanja, to je preveliki utrošak vremena i energije.
Speleolog nije hranio samo sebe. Od početka do kraja društvo mu je pravio pas Big, štene uzeto iz obližnjeg sela i bezimena mačka, takođe lokalnog porekla. Za potrebe naučnog eksperimenta pod zemljom je gajio manji broj kokošaka i pataka.
Milutin je odmah svatio da njegov dan mora biti detaljno isplaniran i organizovan. Napravio je preciznu satnicu: kada ustaje, koliko dugo istražuje pećinu, koliko se bavi otkrivenim tragovima i ostacima, koliko je posvećen održavanju svog i života „pećinskih ljubimaca“ i domaćih životinja. U rasporedu nije predvideo vreme za dnevni odmor, pa ni nedelju. Kaže da je to bemisleno i situaciji u kojoj se vreme dožilvjava sasvim drugačije.

Narodni junak

Sa „nadzemnim svetom“ Milutin je imao skromnu, ali dragocenu vezu. U jednoj kući u selu bio je instaliran indukcioni telefon, a žica sprovedena u pećinu. Domaćin kuće, a ponekad i drugi ljudi, mogli su s vremena na vreme da ga pozovu i kratko popričaju. Isti čovek bio je zadužen da takođe povremeno upali agregat koji je omogućavao da se daleko ispod zemlje upali par sijalica. One su bile važne za održanje malog jata kokošaka i pataka.
Na površini javnost je doživljavala drugu vrstu uzbuđenja. Mediji su dobili priču kakva se samo poželeti može. „Večernje novosti“ su odnele pobedu kao redakcija sa pravom da ekskluzivno prati podvig Milutina Veljkovića. I političari su videli svoju priliku. Neki su pomogli (Milutin je od opštine Svrljig tražio deset kokošaka, 600 kilograma žita i jedan sanduk), neki su jednostavno govorili da Veljković, nacionalni junak, mnogo čini za svoju zemlju Jugoslaviju.
Zato su mu podršku davale najveće zvezde tadašnje zemlje. Glumci su dolazili u selo Kopajkošara da odozgo, primitivnim telefonom, razmene koju reč sa speleologom, da mu izraze lično poštovanje, ohrabre ga i zabave. Miodrag Petrović Čkalja, Fabijan Šovagović, Olivera Marković, samo su neki od njih.
Duboko pod zemljom Milutin je ispunjavao listu svojih obaveza. Najpre spavanje, jer bez dobrog odmora nema ni ovakvog poduhvata. Zatim prikupljanje podataka o pećini, tekućoj vodi, biološkom i paleontološkom materijalu, a onda i sređivanje materijala i upisivanje podataka u dnevnik.
Paralelno je sebi zadao obavezu da uči, da čita stručnu literaturu i beletristiku, ali i da piše započeti naučnofantastični roman. I tako 465 dana!

Sam svoj zubar

Zvuči neverovatno, ali čovek koji je u pećini proveo 15 meseci sam samcijat, nije se žalio ni na kakvu posebnu teškoću. Najviše mu je smetala niska, mada stabilna temperatura od nekih 10-ak stepeni Celzijusa. „Sve jače je osećam“, zapisao je usred leta, početkom avgusta 1969. „Prvo su je osetile moje noge, a sad evo reaguju i ruke. Ponekad mi se prsti sapliću po dirkama pisaće mašine, pomalo ukočeni i utrnuli“.
Kaže da je u jednom trenutku ima problem sa bolesnim zubom. Koristio je lekove, ali bol nije prolazio. Nije imao šta drugo nego da sam izvadi pokvareni zub, najobičnijim klještima.
Kako ljudska psiha reaguje na ovakav ekstremni izazov? Milutin kaže da je primetio samo jedan problem – povremeno je imao zvučne halicunacije, a zanimljivo da se isto desilo i pomenutoj Beatirs Flamini, koja je u pećini provela 500 dana. Povremeno su se javljali zvuci za koje je znao da ne mogu biti realni, no uspeo je da ih kao nepostojeće potpuno isključi.
Milutinov podvig bio je značajan za nauku. Prikupio je podatke o ponašanju podzemnih voda, pronašao različite vrste insekata i gmizavaca. Istražujući unutrašnjost pećine shvatio je da ona bila dom i velikom broju životinja (pronašao je njihove kosti), ali verovatno i zaklon za ljude (našao je ljudsku vilicu i koplje iz neutvrđenog istorijskog perioda).
„Veljkovićeva knjiga ne bavi se naučnim analizama, ali iznosi nove istine i saznanja o životu pod nepoznatim okolnostima“, zapisaće u pogovoru Milutinovoj knjizi ugledni biolog dr Božidar Pekić.

Još neko vreme Milutin Veljković je bio poznata ličnost bivše velike Jugoslavije, a onda je njegov podvig počeo da pada u zaborav. Odselio se u Ameriku i tamo završio svoj život. Tek relativno skoro u produkciji RTS-a nastao je dokumentarni film Speleonaut, posvećen ovom nesvakidašnjem čoveku. Film se kao trajni trag pridružio Veljkovićevoj knjizi, na kojoj njegovom rukom napisana rečenica koju možemo shvatiti i kao njegov moto: „Knjigu posvećujem istraživačima koji sagoreše na granici nepoznatog.“