Zima koja je zaustavila Beograd: Sećanje na Novu godinu 1980.

U noći dočeka Nove 1980. godine, Beograd je bio prekriven bajkovitim slojem snega – savršena scenografija za praznično veče. Sneg je padao neumorno, ali niko nije slutio da će ta idila vrlo brzo prerasti u jedno od najtežih zimskih iskušenja koje je prestonica, ali i ostatak zemlje, ikada doživeo.

I dok su kafane bile prepune, hoteli u veselju, a zvuci muzike nadjačavali škripu snega, mnogi nisu primetili da se grad već polako guši pod težinom bele tišine. Poneki kvar na električnim vodovima izazvan vetrom i teškim snegom dočekan je uz smeh i sveće – kao "romantični detalj" praznične noći.

Ali već 1. januara ujutru, Beograđani su se probudili u stvarnosti koja je više ličila na opsadno stanje nego na novogodišnji početak. Visoki snežni nanosi, neprohodne ulice i blokiran javni prevoz – posebno u višim delovima grada – nagoveštavali su dane bez kretanja, komunikacije, pa i osnovnih potrepština.

Prvi su bili pogođeni prigradski krajevi – Zuce, Ripanj, Rušanj, Grocka. Zatim su stigle vesti o potpunoj izolaciji sela širom Srbije, Bosne, pa čak i jadranske obale. Regionalni putevi su nestali pod snegom, telefoni su utihnuli, a do lekova i hrane se više nije moglo.

Kod Vršca je čak intervenisala JNA, šaljući tenkove i vojnike koji su spašavali zarobljene putnike. Neki od njih su proveli sate i dane u zavejanim automobilima i autobusima, bez grejanja i vode. U jednom hotelu na Divčibarama, 400 ljudi ostalo je odsečeno od sveta.

Situacija u Beogradu se dodatno pogoršala 3. januara, kada je vetar naneo nove nanose i potpuno presekao veze sa naseljima poput Batajnice, Ugrinovaca, Zemuna i Ovče. Ljudi su se tada prvi put ozbiljno zapitali: šta ako ostanemo bez hrane?

U vreme kada se hleb kupovao svakog jutra, mleko donosilo u staklenim flašama, a prodavnice nisu bile opskrbljene kao danas – pitanje hrane nije bilo trivijalno. Mazut, kojim su se grejale gradske toplane, takođe je počeo da ponestaje zbog neprohodnih puteva.

Diplomatske misije u Beogradu podigle su uzbunu – ambasade na Topčiderskom brdu bile su doslovno odsečene.

U svoj toj zimskoj drami, pojavio se i jedan tihi heroj – vozač GSP-a, Omer Prašević, koji je bez obzira na sve, te noći izašao ranije na posao. Čekao je prve putnike na liniji 531, pokazujući šta znači odgovornost i ljudskost.

Beograd se iz snežnog zagrljaja te zime izvukao tek posle Božića, a grad je u punoj meri profunkcionisao tek nakon 15. januara. Bio je to lek u obliku prirodne stihije – da nas podseti koliko smo ranjivi kad priroda odluči da nas iznenadi.