Ista krv, druga himna: kada braća izaberu različite reprezentacije

Nije lako biti roditelj vrhunskog fudbalera. Tačnije, više njih.

Zamislite, sin vam igra važnu utakmicu na Svetskom prvenstvu, a protiv njega, u drugoj reprezentaciji – isto vaš sin!

U fudbalu ima priča koje izgledaju kao da ih je neko izmislio za film: ista porodica, isto detinjstvo, isti prvi teren, isti roditelji, često isti jezik u kući, a onda, kada se podignu zastave i zasviraju himne, braća stanu na različite strane. Jedan u dresu zemlje u kojoj je rođen, drugi u dresu zemlje iz koje su roditelji otišli. Jedan prati put pasoša, drugi put porekla. Deluje da je sve samo stvar „papira“, ali za te ljude, za čitave porodice, pa i nacije, to je mnogo, mnogo više.

Gol Duea, ali protiv Francuske

Najnoviji povod za ovu neobičnu fudbalsku temu stigao je iz utakmice Francuske i Obale Slonovače. Guela Due, stariji brat francuskog reprezentativca Dezire Duea, postigao je gol za Obalu Slonovače protiv Francuske, a zatim asistirao za pobednički pogodak u iznenađujućem trijumfu 2:1. Kamera je, gotovo po instinktu, odmah potražila Dezirea, koji je samo slučajem ostao na francuskoj klupi, a nije i formalno izašao na teren protiv starijeg brata. Slika je i ovako bila dovoljno snažna: jedan brat ruši Francusku, drugi je gleda iz francuskog tabora.

Braća Due rođena su u Francuskoj, odrasla su u francuskom fudbalskom sistemu i zajedno prošla kroz klub Ren. Njihov put se, međutim, razdvojio na reprezentativnom nivou: Dezire je izabrao Francusku, Guela Obalu Slonovače, zemlju porodičnog porekla. Gardijan je posle utakmice zabeležio da su se braća na kraju meča zagrlila, a Guela je priznao da mu je žao što nije zaista igrao protiv brata. Tu je cela lepota i bizarnost ovakvih priča: fudbal napravi podelu koju porodica odmah posle poslednjeg zvižduka poništi.

Sudar braće Boateng

Najpoznatiji slučaj braće u različitim reprezentativnim dresovima ostaju Džerom i Kevin-Prins Boateng. Obojica su rođena u Berlinu, obojica nose gansko poreklo preko oca, ali su njihove reprezentativne odluke otišle u dva pravca. Džerom je igrao za Nemačku, Kevin-Prins za Ganu. Kada su se 2010. na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi našli jedan protiv drugog, postali su prvi rođeni braća koji su zaigrali jedan protiv drugog na Mundijalu. Četiri godine kasnije, ista scena se ponovila u Brazilu: Nemačka protiv Gane, Boateng protiv Boatenga.

Sličnu sudbinu imali su i Granit i Taulant Džaka. Rođeni su u Bazelu, u porodici kosovsko-albanskog porekla. Obojica su odrasla u Švajcarskoj, ali je Granit ostao uz švajcarsku reprezentaciju, dok je Taulant izabrao Albaniju. Na Evropskom prvenstvu 2016. godine zaigrali su jedan protiv drugog u utakmici Albanija–Švajcarska, a UEFA je taj susret najavila kao mogući prvi slučaj braće na suprotnim stranama u istoriji završnih turnira Evropskog prvenstva. Zapisnik UEFA potvrđuje da su obojica zaista igrala.

Za novu generaciju ljubitelja fudbala najupečatljiviji primer su sigurno Injaki i Niko Vilijams. Obojica su rođena u Baskiji, obojica igraju za Atletik Bilbao, ali je Injaki izabrao Ganu, zemlju svojih roditelja, dok je Niko izabrao Španiju. Njihova porodična priča počinje mnogo pre fudbalskih reflektora: roditelji su iz Gane stigli u Španiju teškim migrantskim putem, a sinovi su kasnije postali simbol jedne nove, višeslojne Evrope.

Injaki Vilijams je odluku da igra za Ganu objasnio gotovo kao povratak porodičnom sećanju. Rekao je da mu igranje za Ganu omogućava da se približi svojim korenima, kulturi i onome što su mu roditelji usadili. Niko, s druge strane, nosi dres Španije, a o mogućnosti da jednog dana igra protiv brata govorio je sa osmehom: on za Španiju, Injaki za Ganu, dok bi roditelji, kako je rekao, verovatno “dobili srčani udar” jer ne bi znali za koga da navijaju.

Otac i sinovi i njihovi izbori

Pokazuje da slučaj različitog izbora braća i nije tako redak, jer primera ima puno. Pol Pogba je, recimo, postao reprezentativac Francuske i kasnije svetski šampion, dok su njegova starija braća Florentin i Matijas igrala za Gvineju. Reuters je još 2013. zabeležio neobičan porodični trenutak: Florentin i Matijas pozvani su u reprezentaciju Gvineje samo dan pošto je Pol prvi put pozvan u seniorsku reprezentaciju Francuske. U istoj nedelji, tri brata dobila su reprezentativne potvrde, ali ne za istu zemlju.

Braća Alkantara pokazuju da ovakva odluka ne mora uvek da bude vezana za migraciju iz Afrike u Evropu, niti za političku istoriju Balkana. Tijago i Rafinja su sinovi Mazinja, brazilskog svetskog šampiona iz 1994. godine. Tijalog je izabrao Španiju, Rafinja Brazil. U njihovom slučaju razlika je nastala iz porodičnog, sportskog i životnog rasporeda: brazilski koreni, špansko odrastanje, Barselonina škola, dva brata i dve reprezentacije. Rafinja je kasnije govorio da je izbor Brazila bio najlakša odluka u njegovom životu.

Braća Džulijan i Džonatan De Guzman rođeni su u Kanadi, prvi je igrao za Kanadu, drugi za Holandiju. Stariji ljubitelji fudbala pamte Kristijana Vijerija, velikog napadača Italije, dok je njegov manje poznati brat Maks igrao za Australiju.

A šta sa polubraćom?

Pred Mundijal 2026. ova tema ponovo postaje značajna. Rojters je izdvojio nekoliko parova braće koji će nastupati za različite reprezentacije: Dezire i Guela Due za Francusku i Obalu Slonovače, Injaki i Niko Vilijams za Ganu i Španiju, Hari i Džon Soutar za Australiju i Škotsku, kao i polubraću Derika Lukasena i Brajana Brobija za Ganu i Holandiju. FIFA je uz to odobrila da Rani Kedira, brat nemačkog svetskog šampiona Samija Kedire, nastupa za Tunis.

Zato ova pojava više ne izgleda kao izuzetak, već kao ogledalo savremenog fudbala. Reprezentacija je nekada delovala kao jednostavan odgovor na pitanje gde si rođen. Danas je odgovor složeniji: gde su ti rođeni roditelji, gde si odrastao, ko te je prvi pozvao, gde si osetio poverenje, prema kojoj zemlji osećaš dug, a gde vidiš sportsku budućnost. Jedna porodica može imati dve himne, dva grba, dve svlačionice - i zajedničku sliku posle utakmice.