Ko kontroliše Mundijal - FIFA ili Trampova Amerika?

Odbijanje ulaska somalijskom sudiji Omaru Abdulkadiru Artanu u SAD, samo nekoliko dana pred početak Svetskog prvenstva 2026, pretvorilo se iz administrativnog incidenta u politički skandal koji otvara mnogo veće pitanje: da li FIFA još kontroliše sopstveni turnir ili je domaćinstvo faktički prepušteno administraciji Donalda Trampa.

U oštrom autorskom tekstu objavljenom u britanskom Gardijanu, komentator Džonatan Liu ocenjuje da slučaj Artan pokazuje koliko se promenio odnos snaga između FIFA i zemlje domaćina. Njegova centralna teza je da predsednik FIFA Đani Infantino, suočen sa američkom političkom moći i finansijskim značajem tržišta SAD, nije zaštitio ni sopstveno takmičenje ni ljude koje je FIFA sama akreditovala.

Artan je trebalo da bude jedan od sudija na Mundijalu. Umesto toga, kako piše Gardijan, zaustavljen je na američkoj granici i sprečen da uđe u zemlju. Slučaj je dodatno eksplodirao posle izjave Andrewa Giulianija, šefa radne grupe Bele kuće za Svetsko prvenstvo, koji je rekao da SAD ne žele da fudbalski turnir postane „prilika da teroristi potencijalno uđu u zemlju“.

Za Gardijan, ovaj slučaj nije izolovan. List navodi da je zamenik kapitena Iraka bio zadržan sedam sati po dolasku, da deo iranske delegacije čeka vize, kao i da se više zemalja učesnica, pre svega iz globalnog juga, suočava sa ograničenjima putovanja ili neuobičajeno visokim procentom odbijenih viza.

Upravo tu autor vidi najveći problem za FIFA. Organizacija koja je ranije umela da pritiska domaćine sada, prema Gardijanu, deluje nemoćno. Liew podseća da je FIFA 2014. pretila brazilskom gradu Kuritibi oduzimanjem domaćinstva zbog kašnjenja izgradnje stadiona, a da je 2018. uspela da utiče na Rusiju da ublaži vizni režim za navijače. FIFA je tada čak intervenisala i zbog zabrane ulaska nemačkom istraživačkom novinaru Haju Zepeltu.

„Sloboda štampe je veoma važna za FIFA“, podseća Gardijan na tadašnju poruku organizacije, dodajući da je to jedna od izjava koje danas zvuče drugačije nego u trenutku kada su izgovorene.

Ključna razlika, prema ovom tumačenju, jeste u tome što SAD ne zavise od FIFA onako kako su raniji domaćini zavisili od Mundijala. Brazil, Rusija ili Katar koristili su Svetsko prvenstvo za međunarodni prestiž, turizam, meku moć i potvrdu političke važnosti. Amerika, tvrdi zvuče drugačije nego u trenutku kada su izgovorene.

Ključna razlika, prema ovom tumačenju, jeste u tome što SAD ne zavise od FIFA onako kako su raniji domaćini zavisili od Mundijala. Brazil, Rusija ili Katar koristili su Svetsko prvenstvo za međunarodni prestiž, turizam, meku moć i potvrdu političke Gardijan, takvu potvrdu ne traži. Njoj Mundijal finansijski nije presudan.

FIFA je, međutim, u drugačijem položaju. Proširenje turnira na 48 reprezentacija, rast troškova i potreba za većim prihodima čine američko tržište izuzetno važnim za Infantinov model upravljanja. Gardijan zato zaključuje da je tradicionalni odnos moći preokrenut: „FIFA sada treba SAD mnogo više nego što SAD trebaju FIFA.“

To je najvažnija politička tačka teksta. Ako je FIFA ranije mogla da menja pravila igre u zemljama domaćinima, sada se postavlja pitanje da li uopšte sme da se suprotstavi Vašingtonu. Ako akreditovani sudija ne može da uđe u zemlju, ako delegacije čekaju vize, ako se navijačima i novinarima ograničava pristup, onda se pitanje više ne svodi na logistiku, već na kontrolu nad turnirom.

Infantino je u međuvremenu pokušao da smiri kritike. Prema Reutersu, predsednik FIFA rekao je da je ono što se dogodilo sudiji iz Somalije „nesrećno“, ali je dodao da FIFA ne može da upravlja državama, vladama i policijskim snagama. „Mi nismo kraljevi sveta“, rekao je Infantino, insistirajući da je FIFA sportska organizacija i da pokušava da pronađe rešenja bez javnog sukoba sa vlastima.

Za Gardijan, međutim, takav odgovor nije dovoljan. Autor ocenjuje da se Infantino krije iza slogana „football unites the world“, dok praksa pokazuje da isti taj svet nije jednako otvoren za sve učesnike. Liew piše da se iza parole o ujedinjujućoj moći fudbala sada vidi mnogo tvrđa realnost: granice, vize, političke odluke i selektivna dobrodošlica.

Najslikovitija ocena Gardijana glasi da se dogodilo suprotno od onoga što veliki sportski događaji obično rade svojim domaćinima. Umesto da Mundijal „preuzme“ gradove, zakone i javni prostor domaćina, ovde je, piše autor, Amerika preuzela Mundijal. „Svetsko prvenstvo nije preuzelo kontrolu nad SAD. SAD su preuzele kontrolu nad Svetskim prvenstvom“, navodi Gardijan.

Zato je slučaj Artan za autora više od priče o jednom sudiji. On ga vidi kao simbol šireg poraza FIFA: organizacije koja je, u njegovom tumačenju, pristala da zbog novca, političke bliskosti i značaja američkog tržišta proguta poniženja koja ranije ne bi prihvatala.

Tekst se završava izrazito oštrom ocenom Infantina. Gardijan ga ne vidi kao uzrok svih problema, već kao simptom sistema u kojem su veliki sportski događaji sve više zavisni od država sa ogromnom političkom i finansijskom moći. Ali upravo zato, piše Liew, ovo leto moglo bi da učvrsti njegovu reputaciju kao čoveka koji je „izgubio kontrolu nad sopstvenim turnirom“.

Najšira posledica mogla bi da se vidi tek kasnije. Ako FIFA sada pokaže da neće ili ne može da se suprotstavi domaćinu kada su ugroženi akreditovani učesnici, novinari, navijači ili delegacije, onda Mundijal 2026. može postati obrazac za buduće događaje. Gardijan posebno upozorava da će Saudijska Arabija, domaćin Svetskog prvenstva 2034, pažljivo posmatrati koliko je FIFA spremna da ćuti kada se sportski spektakl sudari sa državnom moći.

U tom smislu, skandal sa Omarom Artanom nije samo američki problem, niti samo pitanje odnosa prema jednom sudiji iz Somalije. To je test granica FIFA: da li je ta globalni događaj otvoren za sve, ili turnir čija pravila na kraju određuje onaj ko ima političku silu, tržište i novac.