Slavlje čekano više od pola veka (Beta / AP Photo)
„Izvinite što smo vas naterali da čekate ovoliko dugo.”
Vlasnik Njujork Niksa Džejms Dolan je podigao trofej i ovako se obratio gradu koji je na titulu šampiona NBA lige čekao 53 godine. U jednu rečenicu stalo je sve: generacije navijača, promašeni draftovi, velike nade, skupi promašaji, beskrajna njujorška nervoza i verovanje da će se košarka, jednom, ipak vratiti kući.
Njujork Niksi su ponovo NBA šampioni. Pobedom nad San Antonio Sparsima 94:90 u petoj utakmici finala završili su seriju 4:1 i osvojili treću titulu u istoriji franšize. Pre ove, poslednja je stigla davne 1973. godine.
Vilt na terenu, Fil Džekson na klupi
A 1973. danas zvuči kao daleka istorija. Ovu priču pamte samo najstariji.
Tada su Niksi bili velika, pametna, tvrda ekipa Reda Holcmana. U finalu su pobedili Los Anđeles Lejkerse 4:1, iako su izgubili prvu utakmicu serije. Zatim su dobili četiri zaredom. Vilis Rid bio je MVP finala, Volt Frejžer komandant igre, Dejv DeBušer čvrstina, Bil Bredli inteligencija, Erl Monro elegancija. Bila je to ekipa koja je igrala košarku sa jasnim pravilima: odbrana, pas, ravnoteža, karakter.
Ali ta titula imala je još jedan veliki istorijski detalj. Na drugoj strani bio je Vilt Čemberlen, jedan od najvećih igrača koje je košarka ikada imala. Čovek koji je ubacio 100 poena na jednoj NBA utakmici, dominirao reketom kao malo ko pre ili posle njega, menjao pravila igre i predstavu o tome šta centar može da bude. Peta utakmica finala 1973. bila je poslednja utakmica njegove NBA karijere.
Zato je ta noć u Los Anđelesu imala dvostruki vrhunac. Na jednom strani, Niksi su podigli svoju drugu titulu, ne sluteći da će sledeću čekati više od polaveka. Veliki Čemberlen, neki kažu i najveći ikada, završio je karijeru. Jedna ekipa došla je do vrha, jedan košarkaški gigant otišao je sa scene.
Čovek zvani 100 poena: Vilt Čemberlen (Photo: NBA.com)
Zanimljivo da je na klupi Niksa tada sedeo i igrač Fil Džekson. Nije bio zvezda tog tima, ali je bio deo šampionske svlačionice. Godinama kasnije postaće jedna od najvećih figura u istoriji NBA, samo u drugoj ulozi. Kao trener Čikago Bulsa i Los Anđeles Lejkersa osvojio je 11 šampionskih prstenova, vodio Majkla Džordana, Skotija Pipena, Kobija Brajanta i Šakila O’Nila, i dobio nadimak Zen Master. U šampionskim Niksima iz 1973. bio je igrač zadatka. U istoriji NBA ostao je kao trenerski mag.
Povreda i tuga Peta Juinga
Posle 1973. Niksi su imali velike timove, velike igrače i velike propuštene šanse. Sve sem titule. Najbliže su prišli 1994. i 1999. godine. Posebno boli 1999 i veliko finale koje je obeležio još jedan legendarni igrač, Patrika Juinga. Najviše zbog toga, jer nije igrao.
Ta sezona bila je neobična od samog početka. NBA je bila zaustavljena lokautom, jer vlasnici klubova i sindikat igrača nisu mogli da se dogovore oko plata, raspodele prihoda i pravila seleri kepa. Sezona je skraćena na samo 50 utakmica, Ol-star meč je otkazan, a liga je počela tek u februaru. Da priča bude potpuna, predsednik udruženja igrača bio je baš Patrik Juing, lice Niksa, član originalnog drim tima iz Barselone 1992. i čovek oko kojeg se godinama gradila nada Njujorka.
Tim snova i titula iz snova: Patrik Juing (Photo: NBA.com)
Niksi su u plej-of ušli kao osmi nosilac Istoka, što obično znači kratak boravak i brzo pakovanje. Umesto toga, izbacili su Majami, pa Atlantu, pa Indijanu i postali prvi osmi nosilac koji je stigao do NBA finala. Grad je ponovo poverovao. Onda je Juing stao.
U finalu Istoka protiv Indijane povredio je Ahilovu tetivu. Najveći igrač Niksa svoje generacije, centar, kapiten, zaštitno lice Medison Skver Gardena, nije mogao da igra protiv San Antonija. Na drugoj strani čekali su Tim Dankan i Dejvid Robinson, dva visoka igrača za koje je baš Juing bio najpotrebniji.
Bez njega, Niksi su se borili, ali nisu imali dovoljno snage pod košem. San Antonio je dobio finale 4:1. Peta utakmica u Medison Skver Gardenu završena je 78:77 za Sparse. Tim Dankan je bio MVP finala. San Antonio je počeo stvaranje svoje dinastije Dankan – Robinson dinastije (naravno sa Gregom Popovićem). Njujork je ostala da pati.
Juing je kasnije priznao koliko ga je to slomilo. Rekao je da nije želeo da ga iko vidi, pa je otišao u timski autobus i tamo se rasplakao, jer nije mogao da igra a njegov tim gubi utakmicu koja se čeka jednom u karijeri. Godinama je nosio franšizu, sanjao titulu, a onda kad su došli na korak do nje ostao je sam u autobusu.
Želja veća od San Antonija
Do titule 2026. Niksi su došli kroz seriju povrataka. U plej-ofu su završili sa skorom 16:3, u jednom trenutku vezali 13 pobeda, a u finalu protiv San Antonija stalno su se vraćali iz zaostatka. U četvrtoj utakmici nadoknadili su minus od 29 poena, najveći preokret u istoriji NBA finala. U petoj su ponovo gubili dvocifrenom razlikom, pa opet pronašli način.
Timska igra i sjajni Brenson: Njujork Niksi 2026. (Beta / AP Photo)
Džejlen Branson je u odlučujućoj utakmici ubacio 45 poena i postao MVP finala. Bio je igrač koji je nosio napad, ritam, odgovornost i živce cele ekipe. Kada je sve završeno, rekao je da nema reči i da je o ovome sanjao. Dodao je i rečenicu koja će ostati uz ovu titulu: „Zato sam došao u Njujork.”
Trener Majk Braun, koji je tek pre godinu dana preuzeo ekipu, govorio je da mu sve deluje nestvarno. U njegovom tonu nije bilo velikih fraza. Bilo je više neverice nego pobedničke poze. Kao da je i on znao da se u Njujorku ne osvaja samo utakmica, već se prekida pola veka čekanja.
Džoš Hart je na svoj način odgovorio svima koji su ranije kritikovali poteze kluba, posebno cenu plaćenu za Mikala Bridžisa. Njegova poruka bila je kratka i njujorški gruba: zaboravite te pikove. Kada se podigne trofej, računice izgledaju drugačije.
Predsednik kluba Leon Rouz govorio je o žrtvi, međusobnom poverenju i ekipi koja je prihvatila zajednički cilj. Sa druge strane, trener San Antonija Mič Džonson priznao je ono što se videlo i na terenu: bolji tim je pobedio, a mladi Sparsi još nisu bili spremni da završe posao.
Mediji su priču dočekali kao veliku sportsku katarzu. Američki izveštaji govore o kraju čekanja dugog 53 godine, o ekipi koja je stalno ustajala iz problema, o Bransonu kao novom velikom licu franšize i o gradu koji je ponovo eksplodirao zbog košarke. Njujork post umeo je, očekivano, da bude najglasniji: Bransonova partija opisana je kao jedna od najvećih u istoriji Niksa.
Njujork je izašao na ulice. Oko Medison Skver Gardena, po barovima, kvartovima i trgovima, slavilo se kao da je čekanje fizički skinuto sa leđa. U San Antoniju su se čuli navijači Niksa, među poznatima su bili Spajk Li, Ben Stiler, Timoti Šalame, Fat Džo, Patrik Juing i Volt Frejžer. Prošlost i sadašnjost stajale su jedna pored druge.
Njujork je dočekao titulu posle 53 godine. Sport je prilično surova igra, zato je već danas jedino moguće pitanje: a kad će sledeća?
