Povratak kralja: Šta sve vezuje Željka Obradovića i Panatinaikos

Željko Obradović se vratio na mesto najvećih uspeha u Panatinaikos. Slavi zeleni deo Atine, bez sumnje ostaje veliki žal u redovima navijača Partizana. Neki će možda i zameriti omiljenom treneru, drugi će jednostavno žaliti što sa svojim klubom nije ponov osvojio Evropu.

No povratak u Atinu nikoga ne može da čudi. Ono što je Željko doživeo u ovom gradu, sve što je postigao sa klubom, vredno je da se zapamti zauvek. U Panatinaikos je došao u leto 1999. godine i ostao čak 13 sezona. To je naravno najuspešnija epoha u istoriji atinskih „zelenih“, a sigurno i jedna od najuspešnijih decenija bilo kog kluba u Evropi

Željko i Pao došli su do čak 5 titula u Evroligi, 11 puta bili su prvaci Grčke, osvojili 7 nacionalnih kupova. Ono što je radio srpski trener nisu bili samo sportski rezultati, bilo je to uspostavljanje modela evropske košarke za početa 21. veka i započinjanje dinastije koja namerava da kroz dugi period vlada Evropom.

Odnos sa braćom Janakopulos

Era Panatinaikosa, pa i boravak Obradovića u glavnom gradu Grčke, nezamislivi su bez porodice Janakopulos. Braća Pavlos i Tanasis Janakopulos nisu bili distancirani vlasnici koji samo finansiraju klub. Oni su Panatinaikos doživljavali kao porodični i životni projekat, sa ogromnim emotivnim ulogom. Pavlosa Janakopulosa zvanični klupski sajt naziva patrijarhom Panatinaikosa i čovekom koji je promenio istoriju kluba.

Nijedna strana nije krila koliko poštovanja i emocija gaji prema onom drugom. Obradović je Pavlosa nazivao jednom od najvažnijih osoba u istoriji Panatinaikosa, čovekom koji je u teškim trenucima rešavao probleme i držao klub na okupu.

O Tanasisu Janakopulosu Obradović je takođe govorio lično: isticao je da mu je tokom 13 godina pomagao u svemu što mu je bilo potrebno, i njemu i svima u klubu. Taj odnos je važan za razumevanje zašto je Obradović u Atini imao toliko autoriteta. Nije bio samo trener koga vlasnici plaćaju; bio je trener koga vlasnici štite.

Dimitris Janakopulos, Pavlosov sin, kasnije je o Obradoviću govorio kao o „starijem bratu“. Ispričao je da je njegov otac u kancelariji imao možda više fotografija sa Željkom nego sa njim.

Unutrašnja kultura: porodica, disciplina, vika, poverenje

Obradović je od vlasničke porodice dobio praktično beskonačno poverenje i podršku. Uzvratio im je izgradnjom porodice u svlačionici i na terenu. Pao je postajao sistem u kome se ljudima veruje, o njima se brine, ali se od svakog traži maksimum. Kad je Željko u pitanju kažu da je ponekad tražio i više.

Igrači su posle karijera često govorili o dve strane Obradovićevog rada: ekstremna zahtevnost i lična briga. Dijamantidis govori o vici i video-analizi, ali i o iskrenosti. Spanulis, uprkos razlazu, govori da je Obradović veliki trener i da je od njega mnogo naučio. Batist je Panatinaikos opisivao kao porodicu.Obradovićev metod nije bio prijatan, ali je bio prihvaćen.

Za Željka važi da je oko sebe gradio i trenera i igrače. Jedan od njih Dejan Tomašević svojevremeno je, u šali ili zbilji, rekao da bi igrači trebalo da sa trenerom podele deo ugovora koje su potpisali zahvaljujući radu sa njim.

Obradovićev dugogodišnji pomoćnik u Panatinaikosu Dimitris Itudis jedan je od najboljih primera. Njih dvojica su zajedno radili od sezone 1999/2000. do 2011/12. i osvojili 23 trofeja: pet Evroliga, 11 grčkih prvenstava i sedam kupova. Postali su i kumovi, ali ono što je za košarku važnije je da je Itudis i sam postao jedan od najboljih evropskih trenera i višestruki osvajač Evrolige.

Da bi Željkove ideje zaživele na terenu je uvek imao izuzetne asova, pa izuzetak nije ni vreme provedeo u Atini. Dejan Bodiroga je bio lice prve velike faze. Jedan od najboljih igrača jugoslovenske i evropske košarke doneo je ono po čemu je bio poznat: mir, kontrolu i klasu.

I Željko Rebrača bio je jedan od oslonaca projekta, kao i dugogodišnji kapiten Fragiskos Alvertis i najpouzdaniji evropski centar te ere Majk Batist. Koliko je Obradovićevo poverenje u Batista govori činjenica da će ga uzeti za jednog odtrenera u novom dolasku u ovaj klub.

U zreloj fazi Panatinaikosa Željko je na parket izveo jednu od najjačih bekovskih postava koje je evropska košarka ikad videla. Svako od njih bio je igrač izuzetne inteligencije sposoban da razume Obradovićeve složene ideje i lider sposoban da ih prenese na ekipu i teren.

Dimitris Dijamantidis, istinska legenda „zelenih“, bio je poznat po odbrani, kontroli, nesebičnosti, pregledu igre, odgovornosti. „Dijamantidis je činio da svi oko njega izgledaju bolje“, reći će kasnije Obradović.

Dijamantidis je za Obradovića bio mnogo više od defanzivnog specijaliste. Bio je produžena ruka trenera na terenu. U Obradovićevoj košarci plejmejker ne sme samo da prevede loptu i pokrene napad; mora da čita utakmicu, kontroliše emocije ekipe, zna kada se ubrzava, kada se spušta tempo, kada se traži kontakt, a kada se igra na hladnu egzekuciju. Dijamantidis je baš zato idealan igrač za objašnjenje Obradovićeve filozofije.

Obradović i Dijamantidis su zajedno osvojili 16 trofeja u Panatinaikosu: tri Evrolige, sedam grčkih prvenstava i šest kupova. Taj broj je važan jer pokazuje da njihov odnos nije bio samo emotivan, već rezultatski ogroman. (Eurohoops)

Dijamantidis je kasnije govorio da kod Obradovića nije bilo lako kada tim igra loše: bilo je vike, mnogo video-analize i mnogo ispravljanja. Ali je kao ključ izdvojio Obradovićevu iskrenost. Suština njegove ocene: Obradović je govorio direktno, igrači su znali da je u pravu i zato su ga sledili.

Šarunas Jasikevičijus je bio genijalni organizator i jaka ličnost. Njegov značaj nije samo u igri, već i u tome što pokazuje kakve je karaktere Obradović uspevao da uklopi. Šaras nije bio igrač za pasivnu ulogu, ali je u Atini prihvatio da bude deo veće strukture.

Posebna priča je odnos sa Vasilisom Spanulisom, koji je možda i jedina otvorena rana Obradovićeve ere. Posle mnogo godina nedavno su se sreli naterenu kao treneri suprotstavljenih timova i navijači širom Evrope mogli su da vida da je izostalo čak i rukovanje.

Spanulis je sa Obradovićem je osvojio Evroligu 2009. i bio MVP Fajnal-fora. U tom trenutku delovalo je da je deo jezgra koje će još dugo nositi klub uz Dijamantidisa, Šarasa, Batista i ostale. Prelom se dogodio 2010, kada je Spanulis otišao iz Panatinaikosa u Olimpijakos. To nije bio običan transfer. U grčkoj košarci prelazak iz Panatinaikosa u Olimpijakos ima težinu prelaska na drugu stranu istorijskog, sportskog i navijačkog fronta. Eurohoops je 2017. napisao da je ta odluka promenila odnos snaga u grčkoj, pa i evropskoj košarci.

Obradović je taj potez doživeo kao lični lom. Prema kasnijim izjavama koje prenose srpski mediji, problem za njega nije bio samo što je Spanulis otišao, nego način na koji se sve dogodilo. „Lični odnos nam se raspao“, prenose mediji Željkove reči uz napomenu da Spanulis „veoma dobro zna zbog čega“, ali i da mu želi sve najbolje u životu.

U novembru 2025, posle utakmice Partizan - Monako u Beogradu, Obradović je pružio ruku Spanulisu, zatim ga zagrlio i kratko razgovarao sa njim. Eurohoops je taj trenutak opisao kao javni zagrljaj posle više od 15 godina distance.

Obradović je iz Panatinaikosa otišao 2012. godine. Rastanak nije došao posle rezultatskog sloma: Panatinaikos je i te sezone bio konkurentan, ali se klub nalazio u periodu promena, finansijskih, organizacionih i generacijskih. Željko se sada vraća u Panatinaikos nove generacije, naslednika porodice Dimitrisa Janakopulosa.

Navijači Panatinaikosa nisu jedini koji se raduju ovom povratku. Evroliga trlja ruke, jer igra nije ista kada je tu njen najveći protagonista, najuspešniji trener u istoriji EL, a sigurno i jedna od najuticajnijih ličnosti u evropskoj košarci uopšte. Seta ostaje na strani Partizana i pitanje za večnost: da li se moglo više u drugom Željkovom mandatu u crno-belom.