Više od 100 dana nakon što je predsednik Donald Tramp proglasio „Dan oslobođenja“, novi svetski trgovinski poredak postaje sve jasniji.
Kanada je razljutila predsednika, delom zbog namere da prizna Palestinu kao državu, pa se sada suočava sa carinom od 35%. Zato što Tramp veruje da izvoznici varaju Ameriku, najavio je 31. jula da će uvesti „recipročne“ tarife za brojne partnere, u rasponu od 10% do čak 41%.
Istovremeno, kako bi izbegle pretnju novih nameta, Evropska unija, Japan i Južna Koreja postigle su dogovore s Trampom: otvoriće svoja tržišta i investirati stotine milijardi dolara u SAD, u zamenu za carine od 15% na sopstveni izvoz, piše britanski “Economist”.
Za javnost Amerika pobeđuje
Tramp je, navodno, primorao najveće trgovinske partnere da popuste pred njegovim zahtevima. Finansijska tržišta gotovo da nisu reagovala, ekonomija deluje stabilno, a prihod od tarifa puni budžet. Ali to razmišljanje je duboko pogrešno. Igra nije završena – i Amerika u njoj ne može da pobedi.
Iako mu zameraju što često „poklekne“, Tramp je u praksi nastavio sa uvođenjem sve viših tarifa. Prema podacima Jejlove laboratorije za budžetska istraživanja, do 28. jula efektivna tarifna stopa u SAD dostigla je 18% – osam puta više nego prošle godine. Novi krug mera dovešće tu stopu na nivo iz vremena Velike depresije. Sa stanovišta pokreta MAGA, ovo je veliki uspeh, jer „strani partneri plaćaju“, a američka carina ubira skoro 30 milijardi dolara mesečno.
I ta mantra se prihvata i van Amerike. Ubrzo nakon dogovora EU i SAD, u evropskim prestonicama čulo se negodovanje kako će Unija „morati da plaća“. Ali u tome leži duboko nerazumevanje ekonomije trgovine. Iskustvo pokazuje da carine ne pogađaju toliko izvoznike, koliko same kupce – tj. građane zemlje koja ih uvodi.
Što su tarife više, američki potrošači imaju manje izbora i višu cenu. Iako strani dobavljači snižavaju cene više nego u prvom Trampovom mandatu, analitičari Goldman Saksa procenjuju da čak četiri petine svih troškova carina snose američke firme i potrošači. Samo pitajte Ford ili DžM: te kompanije tvrde da su u drugom kvartalu same platile 800 miliona, odnosno 1,1 milijardu dolara na ime tarifa.
Reakcija tržišta
A šta je sa prividno slabom reakcijom ekonomije i tržišta? MMF je čak povećao prognozu rasta za globalnu i američku privredu u odnosu na aprilske procene. Iako je posle Trampovog potpisa došlo do blagog pada, indeks S&P 500 je i dalje 12% viši nego na „Dan oslobođenja“, a dolar se nedavno opet ojačao.
Razlog za tu otpornost je što na ekonomiju utiču i drugi faktori – poput masovnog nagomilavanja robe pre uvođenja tarifa, što odlaže udar, ali ga ne ukida. Tu je i neočekivani bum ulaganja u veštačku inteligenciju. Prema podacima Renaissance Macro Research-a, kapitalna ulaganja u AI dala su veći doprinos rastu američkog BDP-a u poslednja dva kvartala nego potrošnja građana.
Investitori možda i veruju da će se kompanije prilagoditi. Mnoge već traže načine da preko trećih zemalja zaobiđu visoke carine, mada je Tramp zapretio i „tranšipment“ tarifama od 40%. Istovremeno, na Volstritu vlada uverenje da će predsednik na kraju – popustiti, što mu daje podsticaj da nastavi s tvrdom linijom.
Nije fer, nije održivo
Ali, dugoročni troškovi ovakve politike će se tek osetiti. U ime „pravičnosti“, Tramp odbacuje multilateralni sistem u kojem su se carine naplaćivale pod istim uslovima za sve. Umesto toga, uvodi bilateralni sistem gde se stope razlikuju od zemlje do zemlje, i gde se tarife koriste kao moneta za ucenjivanje – od brazilskih sudskih istraga do sukoba Tajlanda i Kambodže.
Kako tarife postaju sredstvo predsedničke samovolje, kompanije koje „uspeju“ više neće biti najinovativnije, već najveštije u lobiranju. Američki potrošači će plaćati cenu – manji izbor i više cene. A kada neki budući predsednik poželi da smanji carine, naići će na žestok otpor domaćih firmi koje su postale zavisne od zaštitnih barijera i izgubile konkurentnost.
