Tokom Hladnog rata, upravljanje rizicima bilo je pitanje života i smrti. Američke snage u Nemačkoj beležile su svaku promenu u ponašanju sovjetske vojske – veličinu patrola, dane kojima testiraju odbranu – kako bi uočile znak eskalacije. Teorije o „lestvici eskalacije“ objašnjavale su da svaki potez znači signal suparniku – korak više ka sukobu ili korak nazad ka deeskalaciji, piše britanski Ekonomist.
Danas je situacija još složenija. Nedavni upadi ruskih dronova u Poljsku i Rumuniju, kao i letovi borbenih aviona iznad Estonije, izazvali su brz vojni odgovor NATO-a – ali političke reakcije nisu jedinstvene. Istočne članice optužuju Moskvu za namerne provokacije, dok predsednik Donald Tramp deluje spreman da prihvati ruske izgovore o „greškama“.
Upravljanje krizama
Jasna je jedna stvar: Moskva želi da stvori utisak da je njena spremnost na rizik veća od zapadne.
Dok neki zapadni lideri upozoravaju na „sive zone“ – sajber-napade, sabotaže, pa čak i sečenje podmorskih kablova – istoričari poput Lorensa Fridmana ističu da Putin ipak ne želi direktan rat sa NATO-om. Njegov napad na Ukrajinu bio je kocka bez svesti o pravom obimu rizika.
Sjedinjene Države, pak, koriste asimetrične mere eskalacije – dozvolile su Kijevu upotrebu dugog dometa na ruskoj teritoriji nakon što je Moskva uvela severnokorejske trupe u rat.
U isto vreme, Kina testira saveze u Aziji, sve češće izvodi vojne vežbe oko Tajvana i proučava zapadne modele upravljanja krizama. Ipak, analitičari tvrde da će Peking, ako krene u akciju u Južnom kineskom moru ili protiv Tajvana, to učiniti nezavisno od Rusije.
Stručnjaci zaključuju: upravljanje rizicima postaje sve teži zadatak. Izbegavanje rizika više nije opcija – pitanje je samo ko je spremniji da zakorači više na lestvici eskalacije.
