Noć kada rat nije počeo: tiha diplomatija između Vašingtona i Teherana

Napetosti između Sjedinjenih Američkih Država i Irana već decenijama predstavljaju jednu od najopasnijih pukotina u međunarodnom poretku. Svaka nova kriza u Persijskom zalivu, svako pomeranje nosača aviona ili svaka oštrija izjava zvaničnika, tumači se kao mogući uvod u rat koji bi imao posledice daleko izvan regiona. Zato ne čudi što su mnogi, u noći između subote i nedelje, očekivali američki vojni udar na Iran. Međutim, taj udar nije usledio. Umesto eksplozija i sirena, pojavili su se signali tihe diplomatije.

Prema informacijama regionalnih izvora, u pozadini je došlo do izvesnog pomaka ka obnovi razgovora između Vašingtona i Teherana. Poseta katarskog ministra spoljnih poslova Mohameda bin Abdulrahmana Teheranu, u kasnim subotnjim satima, nije bila protokolarna. Katar se već godinama profilisao kao jedan od retkih kanala komunikacije između Irana i Zapada, a ova poseta, kako se navodi, imala je vrlo konkretan sadržaj - prenošenje poruke Sjedinjenih Država vrhovnom iranskom vođi Aliju Hameneiju.

Da se ne radi samo o diplomatskoj rutini, indirektno je potvrdio i američki predsednik Donald Tramp. Njegova izjava da Iran „razgovara sa SAD“ i da postoji nada u dogovor kojim bi se sprečilo iransko posedovanje nuklearnog oružja, značajna je ne toliko po sadržaju, koliko po tonu. U trenutku kada su vojne opcije delovale kao realna mogućnost, ovakav javni signal sugeriše da Vašington, odnnoso Tramp, uprkos oštroj retorici, ostavlja prostor za kompromis.

Paralelno sa tim, pojavili su se i indikatori smanjenja neposredne vojne napetosti. Satelitski snimci koji ukazuju na povlačenje američkog nosača aviona USS „Abraham Lincoln“ iz Arapskog mora ka Indijskom okeanu tumače se kao poruka deeskalacije. U regionu u kojem se svaki vojni manevar pažljivo meri, ovakav potez ne može se smatrati slučajnim. Istovremeno, iranska novinska agencija Tasnim objavila je da su zajedničke pomorske vežbe Irana, Kine i Rusije odložene za drugu polovinu meseca, što dodatno sugeriše da ni Teheran trenutno nije zainteresovan za demonstraciju sile.

Ovi potezi, posmatrani zajedno, ukazuju na privremeno smanjenje pritiska, ali ne i na rešavanje suštinskog problema. Odnosi SAD i Irana opterećeni su dubokim nepoverenjem koje se ne može ukloniti jednim sastankom ili jednom porukom. Nuklearno pitanje ostaje centralna tačka spora, ali iza njega stoji čitav niz strateških, bezbednosnih i ideoloških neslaganja - od američkog prisustva na Bliskom istoku, preko iranskog uticaja u Iraku, Siriji i Libanu, do bezbednosti Izraela i odnosa sa zalivskim monarhijama.

U takvom ambijentu, prostor za dezinformacije postaje gotovo neograničen. Društvene mreže su tokom proteklih dana bile preplavljene neproverenim tvrdnjama, dramatičnim snimcima i senzacionalističkim „vestima“. Eksplozija gasnih instalacija u iranskom gradu Bandar Abasu momentalno je proglašena početkom američkog napada, uz tvrdnje da je u tom događaju stradao visoki oficir Revolucionarne garde. Zvanična reakcija IRCG, koja je demantovala i napad i navodnu smrt admirala, pokazala je koliko brzo dezinformacije mogu da eskaliraju u atmosferi straha i iščekivanja.

Ovaj fenomen nije nov, ali u savremenim krizama dobija novu dimenziju. Informacioni rat postao je sastavni deo geopolitike, a granica između stvarnih događaja i namerno plasiranih priča koje su često dezinformacije, često je zamagljena. U slučaju Irana, svaka eksplozija, nesreća ili tehnički kvar automatski se uklapa u širi narativ o sabotažama, tajnim operacijama i prikrivenim udarima. Takvo okruženje dodatno komplikuje donošenje racionalnih političkih odluka.

Važno je, međutim, razumeti da trenutni znaci deeskalacije ne znače i trajno smirivanje odnosa. Američko-iranski sukob nije linearan proces sa jasnim početkom i krajem. On funkcioniše u ciklusima - periodi zaoštravanja smenjuju se fazama tihe diplomatije, da bi se zatim ponovo vratila retorika pretnji. U tom smislu, aktuelni razvoj događaja može se posmatrati kao još jedna faza upravljanja krizom, a ne kao prelomni trenutak.

Za region Bliskog istoka, ali i za globalnu bezbednost, ključno pitanje ostaje isto: da li su obe strane spremne da dugoročno redefinišu svoje odnose ili će se zadovoljiti privremenim odlaganjem sukoba. Dosadašnje iskustvo sugeriše da je drugo verovatnije. Ipak, i takav ishod ima svoju vrednost. U svetu u kojem su vojni sukobi sve češći, svako izbegavanje direktnog rata, makar i privremeno, predstavlja dobitak.

U tom kontekstu, noć u kojoj se očekivao rat, a dogodila se diplomatija, ostaje važan podsetnik da međunarodna politika ne funkcioniše uvek po logici najglasnijih najava. Iza zatvo renih vrata, daleko od kameraa i društvenih mreža, često se odvija sasvim drugačija igra - tiha, spora i neizvesna, ali ponekad jedina alternativa katastrofi.