Vera u laku pobedu iz vazduha gurnula Ameriku u rat

Vera u „laku pobedu iz vazduha” možda je ponovo gurnula Ameriku u rat, upozorava Gardijan, uz ocenu da se iza savremene vojne tehnologije često krije vrlo stara iluzija: da se protivnik može slomiti bombardovanjem, brzo i bez dubljeg upadanja u haos rata.

Autor teksta piše da današnja američka strategija prema Iranu podseća na ideje stare više od jednog veka: na verovanje da nadmoć u vazduhu, precizni udari i tehnološka superiornost mogu sami po sebi doneti političku i vojnu pobedu. Gardijan taj obrazac prati od italijanskog generala Đulija Duea, koji je još 1921. tvrdio da će budući ratovi biti dobijani masovnim bombardovanjem ne samo vojske, već i infrastrukture i pozadine društva. Tekst potom povlači liniju do današnjih američkih poruka o „pametnim” udarima, autonomnim sistemima i veštačkoj inteligenciji u ratu protiv Irana, uz upozorenje da takva tehnološka nadmoć često stvara političku iluziju kontrole koju stvarnost na terenu brzo demantuje.

Kao dokaz da to nije nova zabluda, autor podseća na ranije ratove u kojima je američka ili NATO vazdušna sila predstavljana kao gotovo presudna: od Vijetnama i Iraka do Kosova. U tom nizu važno mesto ima i bombardovanje Srbije 1999. godine, kada je NATO verovao da će vazdušna kampanja naterati vlast Slobodana Miloševića na povlačenje, a rat je u javnosti često predstavljen kao primer uspeha bez kopnene invazije. Ipak, Gardijan podseća da ni tada vazdušna nadmoć nije značila jednostavnu, čistu i nepogrešivu pobedu, već složen sukob sa ozbiljnim političkim i ljudskim posledicama.

Glavna poruka teksta je da se menja oružje, ali ne i osnovni problem: bombardovanje može da nanese veliku štetu, ali mnogo ređe donosi brzu i konačnu pobedu nego što političari najavljuju. Zato Gardijan zaključuje da bi upravo ta stara zanosna predstava o „lakom ratu iz vazduha” mogla da bude jedan od razloga što su se Sjedinjene Države ponovo našle u još jednom opasnom i neizvesnom sukobu.