U poratnim godinama, komunikacija je bila luksuz. Tokom Drugog svetskog rata gotovo 70% telefonske infrastrukture bilo je uništeno, a prioritet obnove nakon oslobođenja imali su vojska, železnica i državna uprava.
Tek kada su te veze ponovo proradile, građani su počeli da sanjaju o vlastitoj telefonskoj liniji – i da na nju čekaju i po deceniju.
U prvim godinama šezdesetih, potražnja za fiksnim priključkom daleko je nadmašivala tehničke mogućnosti tadašnjih pošta i PTT sistema. U mnogim manjim mestima i selima telefon je bio privilegija, ne svakodnevica. Da bi se ta praznina nekako premostila, uvedeno je improvizovano rešenje: “javna govornica pred kućom”.
To nije uvek bila klasična telefonska kabina. Često je reč o običnom aparatu smeštenom u predsoblju nečije kuće, uz dogovor sa lokalnom poštom. Komšije su dolazile da obave pozive, prenesu poruku lekaru, najave dolazak rodbine iz inostranstva ili kontaktiraju neku instituciju. U mnogim mestima, upravo je ta “polujavna govornica” bila jedina veza sa svetom.
Domaćin koji je čuvao telefon imao je posebnu ulogu – bio je svojevrsni telefonski posrednik. Vodio je beleške o pozivima, prenosio poruke i brinuo o redu korišćenja. Nekad se korišćenje plaćalo simbolično, a nekad samo uz osmeh i zahvalnost.
Govornice ispred kuće postale su neformalna mesta okupljanja i društvenog života – punktovi preko kojih je selo disalo u ritmu grada. Bile su to male tačke modernosti, smeštene između pragova i ograda, gde su tehnologija i zajedništvo živeli u istom prostoru.
Danas, u eri pametnih telefona i bežičnih mreža, ideja o javnoj govornici u tuđem stanu deluje gotovo nestvarno. Ali upravo taj model svedoči o vremenu kada su zajednica i solidarnost bili neophodni da bi tehnologija zaista povezivala ljude.
