Beograd je nekada imao više bioskopa nego što danas ima tržnih centara. U gotovo svakom kvartu nalazio se po jedan: Partizan, Zvezda, Balkan, Jadran, Kozara, Slavica, Voždovac, Drina, Odeon. Ljudi su ih poznavali po imenu, znali raspored projekcija i čekali u redovima za karte. Danas, ti bioskopi gotovo da više ne postoje. Neki su pretvoreni u prodavnice, drugi u kladionice, a treći su jednostavno ostavljeni da propadaju.
Transformacija bioskopske mreže u Beogradu počela je 2007. godine, kada je došlo do privatizacije firme Beograd film, koja je upravljala sa više od deset bioskopa širom grada. Tada su brojni objekti prešli u ruke privatnih investitora, a filmske projekcije ubrzo su prestale. Razlozi su brojni: pad interesovanja publike, rast piraterije, visoki troškovi zakupa, konkurencija televizije i interneta.
Bioskop Drina na Dorćolu više ne postoji. Bioskop Slavica na Karaburmi stoji prazan i zapušten, bez naznaka obnove. Nekadašnji Luksor, kasnije poznat kao 20. oktobar, bio je među prvim bioskopima sa letnjom baštom u Beogradu. Danas ni on ne prikazuje filmove. Bioskop Partizan, koji se nalazio u Bulevaru kralja Aleksandra, godinama je zvrjao prazan, dok nije dobio novu – ali ne i bioskopsku – namenu. Isto važi i za bioskop Kozara, kao i za još nekoliko dvorana koje su nekada bile mesta okupljanja i lokalne identifikacije.
Jedan od retkih svetlih primera jeste bioskop Balkan u Braće Jugovića. Zgrada datira još iz 19. veka, a od 1984. godine zaštićena je kao kulturno dobro. Nakon zatvaranja 2008, korišćena je za izložbe, nastupe i umetničke događaje, a 2019. započeta je obnova. Najavljivano je da će ponovo biti otvoren kao bioskopska sala, ali proces je tekao sporo.
Mnoge od ovih sala nisu bile samo mesta za gledanje filmova. U njima su se dogovarali susreti, dešavale prve simpatije, kupovale kokice u papirnim kesama, a deca su prvi put gledala crtane filmove na velikom platnu. Danas, bioskopski život Beograda preselio se u multiplekse u tržnim centrima, sa standardizovanom ponudom i drugačijom publikom. Kvartovski bioskopi su nestali iz svakodnevice, ali nisu nestali iz sećanja.
Ostaju pitanja šta će biti sa prostorima koje su zauzimali i da li ih grad i dalje prepoznaje kao deo kulturne infrastrukture. Iako su neki objekti formalno zaštićeni, bez konkretne inicijative i namere da se u njima ponovo gleda film, oni ostaju samo svedoci vremena koje je prošlo.
