Pretraga po parametru: centrale

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović poručio je premijeru Andreju Plenkoviću da pristaje na sve kao očajna ljubavnica kada je o imenovanju novih ambasadora reč

U prvim decenijama telefonije na prostoru Kraljevine Srbije, a kasnije i Kraljevine SHS, jedno od retkih radnih mesta otvorenih za žene bilo je – posao telefonistkinje. Od kraja 19. pa sve do tridesetih godina 20. veka, rad u telefonskim centralama bio je prestižan, ali i strogo regulisan.

Negde u avgustu 1924. godine, dok je Beograd još nosio tragove Velikog rata, a svet još nije slutio krizu koja dolazi, iznad telefonske centrale u Kosovskoj ulici – nestao je krov. Ne zbog oluje, već zbog razvoja. Glavni grad se širio, tražio više linija, više „halo“ momenata, više povezanosti.

Danas kada karticu za mobilni telefon kupujemo na trafici, a fiksni telefon dobijemo čim uplatimo novac na račun “Telekoma”, deluje potpuno neverovatno da se nekada na telefonski priključak čekalo po nekoliko meseci, pa čak i godina.

Udarna vest u leto 1926. godine bila je „telefonija na velikom odstojanju“! Tome su se posvećivale naslovne strane beogradske štampe, a narod je prepričavao ono što je čitao, dodajući svemu tome kako svoje oduševljenje, tako i – strah. Sve je zavisilo ko kako tumači „razvoj i usvršavanje električnog telefona, naročito telegrafa bez žica“.

Odvajkada su ljudi bivali u nekakvoj žurbi, bez strpljenja i obzira za druge, idući ka nekom svom cilju. Tako je i 1927. godine bilo najlakše svoj bes iskaliti na ženama koje su radile u telefonskoj centrali!

Nakon Drugog svetskog rata, telefon i televizija postaju simboli novog doba ljudske civilizacije. Iako je telefon u Beogradu postojao i pre 1945. godine, tek u posleratnom periodu postaje neizostavan deo svakodnevnog života.