„Telefonistkinje: Koja hoće da se uda – gubi posao“

U prvim decenijama telefonije na prostoru Kraljevine Srbije, a kasnije i Kraljevine SHS, jedno od retkih radnih mesta otvorenih za žene bilo je – posao telefonistkinje. Od kraja 19. pa sve do tridesetih godina 20. veka, rad u telefonskim centralama bio je prestižan, ali i strogo regulisan.

Pre nego što bi dobile posao, kandidatkinje su morale da prođu takozvanu moralnu proveru. Nisu se procenjivale samo njihove tehničke sposobnosti, već i porodično poreklo, ponašanje u javnosti, pa čak i glas u komšiluku. Najstroži uslov bio je da ne smeju biti udate – verovalo se da bi brak mogao da naruši njihovu koncentraciju i disciplinu, osobine presudne za odgovoran posao.

Rad telefonistkinja u to vreme podrazumevao je ručno preusmeravanje poziva putem kablova. Kada biste podigli slušalicu, javljala bi se telefonistkinja kojoj ste rekli koga želite da dobijete. Ona bi zatim kablovima povezivala vas i sagovornika, a kada se veza uspostavi – diskretno se povlačila. Upravo diskrecija i neutralnost bile su ključne – jer su kroz centrale prolazili i razgovori političkog i vojnog vrha. Zato su mnoge centrale bile pod nadzorom Ministarstva unutrašnjih dela ili vojske.

Ukoliko bi se telefonistkinja tokom službe udala, ugovor bi joj bio automatski raskinut, bez prava na žalbu. Tek od tridesetih godina prošlog veka, sa modernizacijom društva, ovi propisi počinju da popuštaju. Ipak, slične prakse zadržale su se u izmenjenom obliku i u nekim delovima Evrope sve do sredine 20. veka, što svedoči da rana telefonija nije bila samo tehnički izum, već i strogo kontrolisana društvena sfera.