Prve jugoslovenske generacije učenika srednjih škola koje su krenule da odrastaju uz računare (doduše ne baš kao danas, da svako ima svoj kompjuter, telefon ili konzolu za video igrice), suočile su se sa velikim problemom: srednjoškolci su znali o tim spravama mnogo više nego profesori koji su im predavali tehničko ili matematiku.
U današnje vreme kada u paketima kablovskih operatera stoje ponude za gledanje stotina TV kanala, a sam pojam kablovske televizije je “opšte mesto”, malo ko se seća da je u nekim ranijim i drugačijim, a uopšte ne tako dalekim, vremenima Beograd bio jedan od prvih gradova u Evropi koji je još 1987. godine imao – svoju kablovsku televiziju.
Na nekoliko gradskih ćoškova još uvek mogu da se vide neobične metalne konstrukcije, koje oblikom podsećaju na nekakve primitivne robote, limene “čovečuljke”. Nema ih još mnogo iako su do pre nekoliko decenija bile raspoređene na brojnim lokacijama u centralnim gradskim opštinama. Danas izazivaju pažnju ponekog prolaznika, svojom “tajanstvenošću“, odnosno, odsustvom bilo kakvog objašnjenja o čemu se radi i šta te neobične “skulpture” zaista predstavljaju.
Dobiti kućni telefon bila je kost u grlu svakog domaćinstva u Beogradu čak sve do kraja 1980-tih godina prošlog veka. Nije bilo dovoljno linija za sve, pa su oni koji su čekali tu sreću da u predsoblju čuju zvono telefona, morali da se zadovolje govornicama i telegramima, dobroj volji komšija i prijatelja ili sekretarice na poslu.
Tunel koji je “izvirio” kod Prokopa tokom izgradnje nove železničke stanice pre četiri godine izgledao je kao pravo arheološko otkriće. Ipak, nije bilo posla za arheologe, jer nije reč o rimskom vodovodu ni nekom tajnom prolazu iz davne prošlosti. To je bilo jasno na prvi pogled. Ali, o čemu je bila reč i o kakvom se tunelu radilo, kad je napravljen, sa kojom namenom, kakva mu je funkcija nekad bila… e, to niko ne zna.
Možda još uvek nismo svi svesni koliko je usluga telekomunikacije danas bitna za naš život. Hteli mi to ili ne – sve je na mreži.
Jedna od vesti koja se pojavila u novinama u proleće 1987. godine bila je za tadašnje čitaoce toliko neverovatna da je lako mogla da spada u rubriku o naučnoj fantastici.
Čovek koji je ostao zapamćen samo po nadimku Gruja, stanovnik Labudovog brda, uspeo je da napravi račun za telefon koji je ušao u istoriju domaćih telekomunikacija kao najveći ikada. Zbog tog astronomskog računa dospeo je i u javnost jer su čak i mediji izveštavali o tom slučaju, a s kim je toliko razgovarao nikada nije otkrio. Rekao je samo da nije “kriv“. Sve se desilo u septembru 1987. godine.
Kako danas zovete taksi? Aplikacije su odnele prevagu – nema onoga “Halo, halo…”, već “klik-klik“, a na ekranu vam se pojavi broj vozila, njegova ruta, GPS lokacija. Aplikacije su tako zaista prava revolucija u saobraćaju. Sve do pojave tableta i mobilnih telefona, istorija odnosa klijent-taksi bila je poprilično – dosadna. Jedina velika prekretnica bilo je uvođenje radio stanica u vozilima 1970. godine, jer su omogućavale da vam dispečar u centrali taksija preusmeri najbliže vozilo.
