“Milano, momento, prego Belgrado… Istanbul traži Varšavu…Kejptaun zove Kranj… Pariz… Atina… Sindej…Tripoli… imate vezu…” Iz prostrane sale dopirali su melodični glasovi na gotovo svim svetskim jezicima. Signalne lampe na dugačkim pultovima naizmenično su se palile i gasile. Specijalni semafori na zidu zasvetleli bi na nekom od telefonskih puteva.
Na nekadašnjim beogradskim ulicama, gde su kaldrmom odzvanjali tvrdi točkovi kočija i zaprega, krajem 19. veka započela je jedna revolucija — nevidljiva, ali moćna. Bila je to revolucija glasova
U prvim decenijama telefonije na prostoru Kraljevine Srbije, a kasnije i Kraljevine SHS, jedno od retkih radnih mesta otvorenih za žene bilo je – posao telefonistkinje. Od kraja 19. pa sve do tridesetih godina 20. veka, rad u telefonskim centralama bio je prestižan, ali i strogo regulisan.
Negde u avgustu 1924. godine, dok je Beograd još nosio tragove Velikog rata, a svet još nije slutio krizu koja dolazi, iznad telefonske centrale u Kosovskoj ulici – nestao je krov. Ne zbog oluje, već zbog razvoja. Glavni grad se širio, tražio više linija, više „halo“ momenata, više povezanosti.
Krajem septembra 1919. godine, Beograđani su se prvi put susreli s jednim sasvim neobičnim izdanjem – prvim zvaničnim telefonskim imenikom. Ministarstvo pošta i telegrafa izdalo ga je s ciljem da građanima olakša korišćenje tadašnje telefonske mreže, ali štampa tog vremena videla je u toj „knjizi“ mnogo više od pukog popisa pretplatnika.
Odvajkada su ljudi bivali u nekakvoj žurbi, bez strpljenja i obzira za druge, idući ka nekom svom cilju. Tako je i 1927. godine bilo najlakše svoj bes iskaliti na ženama koje su radile u telefonskoj centrali!
