“Na našem telegrafu izmestila se juče žica i preko Save, pa je tako naš glavni grad sada skopčan telegrafskom vezom sa Zemunom, a preko ovoga i sa ostalim glavnim gradovima Evrope. Od danas u Beograd već mogu stizati telegrafske, a i obratno odavde ići kako državne tako i privatne depeše“.
Krajem septembra 1919. godine, Beograđani su se prvi put susreli s jednim sasvim neobičnim izdanjem – prvim zvaničnim telefonskim imenikom. Ministarstvo pošta i telegrafa izdalo ga je s ciljem da građanima olakša korišćenje tadašnje telefonske mreže, ali štampa tog vremena videla je u toj „knjizi“ mnogo više od pukog popisa pretplatnika.
Petnaestog marta 1855. godine, „Srbske novine“ su objavile vest koja je označila početak jedne sasvim nove ere za Srbiju. Beograd je tog dana dobio telegrafsku vezu sa Zemunom, a samim tim i sa ostatkom Evrope. Domaće i strane depeše mogle su od tada nesmetano da se šalju i primaju — brzo i tačno.
Udarna vest u leto 1926. godine bila je „telefonija na velikom odstojanju“! Tome su se posvećivale naslovne strane beogradske štampe, a narod je prepričavao ono što je čitao, dodajući svemu tome kako svoje oduševljenje, tako i – strah. Sve je zavisilo ko kako tumači „razvoj i usvršavanje električnog telefona, naročito telegrafa bez žica“.
