Saveznici, neprijatelji, taoci: Kratka istorija dugog rata između Irana i Sjedinjenih Država

Trenuci nas dele od mogućeg novog rata Irana i Sjedinjenih Američkih Država, zakletih neprijatelja na prostoru centralne Azije. Danas zvuči gotovo neverovatno, ali ove dve zemlje nisu uvek gledale jedna drugu preko nišana. U decenijama dugim komplikovanim odnosima Persijanci i Amerikanci bili su jedni drugima i smrtni neprijatelji i bliski saradnici.

Puč u organizaciji Amerike i Velike Britanije

Temelj višedecenijskih sukoba položen je u avgustu 1953. godine, kada su obaveštajne službe SAD i Velike Britanije, u operaciji kodnog naziva Ajaks, svrgnule demokratski izabranog iranskog premijera Mosadeka. Taj puč nije bio samo promena režima. Bio je to originalni greh u odnosima Zapada i Irana, inicijalni udarac koji je pokrenio dug i gorak ciklus: diktaturu, revoluciju, talce, ratove, sankcije i masovnu mobilizaciju čitavog regiona u paravojne formacije.

Danas, kada se pitamo kako je došlo do te nove, opasnije faze gde su neprijatelji razmenjuju vatru direktno iz svog dvorišta, odgovor se ne nalazi samo u analizi vojnih doktrina ili geopolitičkih poteza poslednjih meseci. Odgovor leži u dubokom, istorijskom narativu osvete, straha od prevrata i totalnog gubitka poverenja koji se, poput seizmičkog talasa, širio generacijama. Ovo je priča o tome kako se taj talas konačno slio u jedan masivni udar, i šta taj udar otkriva o budućnosti najnestabilnijeg regiona na svetu.

Počelo sa nacionalizacijom naftne industrije

Američko-iranski odnosi predstavljaju jedan od najslože nijih i najtragičnijih ciklusa u savremenoj međunarodnoj politici, čiji koren seže u hladnoratovsku napetost sredine 20. veka. Poslednje pretnje američkog predsednika Trampa, vladi u Teheranu da ćeSAD kazniti iranski režim, samo je poslednja u nizu konfrontacija dve države čija netrpeljivost traje duže od sedam decenija.

Da bi se razumela današnja eskalacija, potrebno je vratiti se u Iran 1951. godine, kada je demokratski izabran premijer Muhamed Mosadek - vođa Nacionalnog fronta - nacionalizovao naftnu industriju, do tada pod kontrolom britanske Angloiranske naftne kompanije (danas BP). Mosadek, narodni lider sa podrškom širokih slojeva, zastupao je sekularni nacionalizam i težio da Iran oslobodi od stranog uticaja, što je izazvalo žestoku reakciju Londona.

Velika Britanija, suočena sa gubitkom ključnog ekonomskog resursa, pokušala je da izoluje Iran ekonomskim sankcijama i blokadom, ali njen uticaj nije bio dovoljan za promenu režima. Zato se okrenula savezniku, Sjedinjenim Državama. Iako su prvobitno bile oprezne, administracija predsednika Dvajta Ajzenhauera i državni sekretar Džon Foster Dalas ubrzo su prihvatile britanski zahtev za intervencijom, delom zbog straha da bi Mosadekov "nestabilni" režim mogao da otvori put ka komunističkom prevratu i da Iran padne u sovjetsku sferu uticaja u jeku Hladnog rata.

Tako je rođena Operacija Ajaks, tajna akcija CIA-e pod rukovodstvom Kermita Ruzvelta (unuka predsednika Teodora Ruzvelta). CIA je, uz pomoćć britanske obaveštajne službe MI6, organizovala i finansirala kampanju destabilizacije. Koristeći široku mrežu plaćenika, plaćenih provokatora i saradnika medija, pokrenuli su propagandnu mašineriju koja je Mosadeka prikazivala kao marionetu komunista i anglofoba.

Kroz masovne proteste, podmićivanje ključnih vojnih i religioznih ličnosti, uspeli su da stvore klimu haosa. U avgustu 1953. organizovan je vojni puč kojim je Mosadek zbačen sa vlasti, uhapšen i osuđen na kućni pritvor do kraja života. Na njegovo mesto vraćen je šah Muhamed Reza Pahlavi, monarh koji je prethodno pobegao iz zemlje.

Vreme ljubavi: idila sa šahom Rezom Pahlavijem

Posle puča, šah je postao najbliži američki saveznik na Bliskom istoku. SAD su brzo obnovile diplomatske odnose i postale glavni dobavljač oružja i obuke za iransku vojsku i zloglasnu obaveštajnu službu SAVAK (obučavanu i podučavanu od strane CIA-e i izraelskog Mosada). SAVAK je postao simbol represije, poznat po mučenjima i eliminaciji političkih protivnika - od komunista do sekularnih liberala i islamskih aktivista. Iran je, sa ogromnim naftnim prihodima, doživeo brzu modernizaciju i sekularizaciju ("Bela revolucija"), ali po cenu strhovite represije I dubokog društvenog rascepa, korupcije i gubitka političkih sloboda.

Homeini i islamska revolucija

Ovaj period američko-iranskog "zlatnog doba" trajao je do kasnih 1970-ih, ali je pod površinom rastao bes protiv šaha i njegovih zapadnih pokrovitelja. Džamal al-Din al-Afgani i kasnije ajatolah Ruholah Homeini razvili su ideologiju političkog islama koja je direktno optuživala SAD kao "Veliku Satanu" odgovornu za podršku tiraninu.

Kumulativni negativni efekti autokratije, ekonomske nejednakosti i kulturnog šoka od forsirane zapadnjačke modernizacije doveli su do masovnih uličnih protesta 1978. Iako je administracija predsednika Džimija Kartera bila suočena sa protivrečnim informacijama o snazi opozicije, nije uspela da predvidi ili spreči kolaps šahovog režima. U januaru 1979. šah je napustio Iran, a 1. februara se vratio ajatolah Homeini, proglašen vođom revolucije.

Revolucija je označila potpuni preokret u odnosima. Novi režim uspostavio je teokratski sistem baziran na konceptu "velajat-e fakih" (vladavine pravnika) i zauzeo izrazito antizapadni, antiamericki stav. Dramatičnu tačku prekida predstavljala je talačka kriza (1979-1981), kada su iranski studenti upali u američku ambasadu u Teheranu i uzeli 52 taoca, zahtevajući izručenje šaha (koji se lečio u SAD) i suđenje. Kriza je trajala 444 dana, dovršila krah odnosa i dovela do prestanka diplomatskih veza i uvođenja prvih američkih ekonomskih sankcija.

U septembru 1980. Saddam Huseinov Irak napao je Iran, pokrenuvši razorni osmogodišnji rat. Iako su SAD formalno bile neutralne, praktično su pružale podršku Iraku (obaveštajne informacije, finansijska i tehnološka pomoć), što je uključivalo i kontroverzni skandal "Iran-Contra" sredinom 1980-ih, kada je administracija Ronalda Regana tajno prodavala oružje Iranu (u nadi da će osloboditi američke taoce u Libanu) a prihod koristila za finansiranje nikaragvanskih kontraša. Ova afera dodatno je ojačala nepoverenje između dva režima.

Nakon rata usledile su decenije "hladnog mira" uz povremene krize. SAD su proglasile Iran članom "osovine zla" , optužujući ga za podršku terorizmu (preko Hezbolaha, Hamasa), pokušaje razvoja nuklearnog oružja i destabilizaciju regiona. Iran je, sa druge strane, video SAD kao hegemona koji teži da sruši Islamsku Republiku, što je učvrstilo autoritarne i konzervativne snage na vlasti.

Nuklearni program kao jabuka razdora

Početkom 2000-ih iranski nuklearni program postao je centralna tačka sukoba. Zapad je sumnjao da Iran, pod parolom "mirnodopske upotrebe nuklearne energije", razvija nuklearno oružje. Uvedene su sve teže multilateralne i unilateralne sankcije koje su ozbiljno pogodile iransku ekonomiju. Izlaz iz pat-pozicije došao je 2015. godine, kada je administracija predsednika Baraka Obame, uz ostale svetske sile, postigla Sveobuhvatni zajednički akcijski plan (JCPOA). Sporazum je predviđao zamrzavanje iranskog nuklearnog programa u zamenu za ukidanje ekonomskih sankcija. Bio je to trenutak nade i otopljavanja odnosa.

Međutim, 2018. godine predsednik Donald Trump povukao je SAD iz sporazuma, nazvavši ga "katastrofalnim", i ponovo uveo teške sankcije u okviru politike "maksimalnog pritiska". Ovaj potez doveo je do duboke krize: Iran je postepeno počeo da krši ograničenja sporazuma (povećavajući nivo obogaćenog uranija), a tenzije su eskalirale u nizu incidentata - napadima na tankere, obaranjem američke bespilotne letelice i konačno ubitstvom generala Kasema Sulejmanija, komandanta iranskih Snaga Quds, američkim dron napadom u januaru 2020. u Bagdadu. To je bila najdirektnija vojna konfrontacija do tada i dovela Iran na ivicu rata sa SAD.

April 2024. godine označio je kraj decenija neizravnog ratovanja između Irana i Izraela i prelazak u fazu otvorene, direktne konfrontacije.

Sudar dronova u desetodnevnom ratu

Eskalacija je počela 1. aprila, kada je izraelsko vazduhoplovstvo izvelo napad na iranski konzulat u Damasku. U napadu su poginula dva visoka komandanta iranskih Revolucionarnih gardi, što je Teheran proglasio kršenjem međunarodnog prava i povredom svog suvereniteta.

Kao direktan odgovor, u noći 13. aprila, Iran je sa svoje teritorije lansirao preko 300 projektila - balističke rakete, krstareće rakete i bespilotne letelice - ka vojnim objektima u Izraelu. Ovaj napad je bio bez presedana: prvi put je Iran otvoreno izveo direktan vojni napad na Izrael sa sopstvene teritorije.

Odgovor je bio koaliciona odbrana. Izraelski sistem protivvazdušne odbrane, uz kritičnu pomoć Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Jordana, uspešno je, kako tvrde zapadni mediji , neutralisao preko 99 odsto iranskih projektila. Vlada u teheranu je, mešutim, tvrdilasuprotno - Izrael je pretrpeo značajnu štetu.

Izrael je uzvratio 19. aprila ograničenim vazdušnim napadom na vojni objekat u blizini iranskog grada Isfahana. Napad je bio namerno suzdržan, dizajniran da pošalje poruku bez izazivanja šire eskalacije. Ovaj desetodnevni razmena udara doveo je do kvalitativne promene u konfliktu. Dotadašnja strategija "posredničkog" ili "sivog" rata, gde su obe strane koristile treće strane za napade, de facto je završena. Praga za direktnu vojnu akciju drastično je snižen, što region ostavlja u novoj, predvidljivo nepredvidljivoj fazi nestabilnosti.