Teheran računa na američko javno mnjenje kome je dosta Trampovih avantura

Eskalacija rata između Sjedinjenih Država i Irana već je proizvela duboke poremećaje na Bliskom istoku. U kratkom vremenskom intervalu zabeleženi su zajednički američko-izraelski udari na iransko vojno i političko rukovodstvo, uključujući likvidaciju vrhovnog vođe Alija Hamneija, posle čega je usledio iranski odgovor dronovima i projektilima na američke baze u Zalivu, na sastav Pete flote SAD u Bahreinu, bazu Al Udeid u Kataru, kao i na američka diplomatska predstavništva u Rijadu i Kuvajtu.

Paraliza saobraćaja kroz Ormuski moreuz dodatno je destabilizovala energetsko tržište i otvorila pitanje dugoročne održivosti američke vojne prisutnosti u regionu.

Iranska strategija ne počiva na pretpostavci klasične vojne pobede nad nadmoćnijim protivnikom. Težište je na postepenom povećavanju političke, ekonomske i bezbednosne cene američkog angažmana. Cilj nije frontalni poraz Vašingtona, već erozija političke volje u samim Sjedinjenim Državama. U tom kontekstu, američko javno mnjenje postaje ključna varijabla.

Podaci prikupljeni pre otvorene eskalacije ukazivali su na izražen otpor intervencionizmu. Istraživanje koje su sproveli The Economist i YouGov u junu 2025. pokazalo je da 60 odsto ispitanika smatra da se američka vojska ne bi smela uključivati u rat između Izraela i Irana, dok je svega 16 odsto podržavalo intervenciju.

Većina protiv angažmana registrovana je u svim partijskim grupama, uključujući i birače Donald Trump.

Slično raspoloženje potvrdili su Ipsos i Reuters: gotovo sedam od deset Amerikanaca smatra da SAD ne bi trebalo da ulaze u vojnu akciju na Bliskom istoku osim ako su direktno napadnute, dok 58 odsto veruje da bi zemlja trebalo da se drži podalje od „poslova drugih država“.

Brza anketa The Washington Post, sprovedena neposredno nakon vazdušnih udara i likvidacije Hamneija, pokazuje većinu protiv tih Avganistana operacija, dok tri četvrtine ispitanika strahuje od potpunog rata sa Iranom.

Ovi podaci potvrđuju dugoročan trend zamora američkog društva od bliskoistočnih intervencija. Iskustva i Iraka stvorila su duboku skepsu prema operacijama bez jasnog izlaznog plana. U takvom ambijentu, svaka produžena kampanja protiv Irana nosi rizik političke polarizacije i unutrašnjeg pritiska na administraciju, bez obzira na to koja stranka je na vlasti.

Posledice po američku strategiju mogu biti višeslojne.

Prvo, administracija će verovatno nastojati da ograniči obim kopnenog angažmana i da konflikt zadrži u domenu vazdušnih i pomorskih operacija, uz oslanjanje na regionalne partnere. Drugo, jačaće upotreba indirektnih instrumenata - sankcija, sajber operacija i obaveštajnog delovanja - kako bi se izbegla percepcija „novog rata“. Treće, svaki veći gubitak ljudstva mogao bi naglo promeniti političku dinamiku u Kongresu i otvoriti pitanje ratnih ovlašćenja predsednika.

Na međunarodnom planu, percepcija ograničene američke političke volje može ohrabriti Teheran da nastavi strategiju iscrpljivanja. Istovremeno, saveznici u Zalivu i Izrael moraće da procene u kojoj meri mogu dugoročno računati na bezrezervnu američku podršku.

Ukoliko cena osiguranja pomorskih ruta i energetskih tokova nastavi da raste, pritisak poslovnih krugova u SAD dodatno će pojačati zahteve za deeskalacijom.

U srednjem roku moguća su tri scenarija.

Prvi podrazumeva ograničeni, ali dugotrajan sukob niskog intenziteta, sa povremenim udarima i bez formalne objave rata.

Drugi je brza eskalacija usled pogrešne procene ili velikih civilnih žrtava, što bi moglo privremeno homogenizovati američku javnost, ali uz visok rizik destabilizacije regiona.

Treći, politički najizgledniji, jeste postepena deeskalacija pod pritiskom javnog mnjenja i ekonomskih posledica, uz pokušaj redefinisanja američke uloge na Bliskom istoku.

Ključna tačka ostaje unutrašnja kohezija Sjedinjenih Država. Ukoliko većinska percepcija ostane da rat nije neposredno povezan sa nacionalnom bezbednošću, politički prostor za dugoročnu kampanju biće sužen. U tom slučaju, iranska strategija povećavanja cene prisustva može dati rezultat ne kroz vojnu pobedu, već kroz strateško odvraćanje Vašingtona od daljeg produbljivanja sukoba.