Telefon “Mehanotehnika” koji izaziva neprocenjive uspomene

U decenijama kada se Jugoslavija svojski trudila, sa više ili manje uspeha, da prati svet u tehnološkom razvoju, a soliteri menjali izgled gradova dižući se ka nebesima, postojalo je nešto vrednije i od televizora u boji i od „fiće“ i od „stojadina“.

Bio je to fiksni telefon!

Nećemo ovde pisati nadugačko i naširoko kako je u naseljima, koja su tek nicala ili se postojeća pak ubrzano širila, telefonska infrastruktura hronično kaskala za novogradnjom, niti o tome da je posedovanje sopstvenog broja bilo pitanje koliko društvenog položaja, toliko i puke sreće.

Dobro, ipak za ove mlađe moramo pokoju reč i o tome. Ko to doba ne pamti, teško da može da poveruje da se, eto, pre samo nekih četrdeset, pedeset godina, živelo umnogome drugačije.

Da bi se dobio telefon, morao je od centrale do stana ili kuće da postoji fizički par žica. Problem je bio u tome što su podzemni kablovi imali ograničenu količinu brojeva , na primer jedan kabl bi dosezao 200. Kada bi se podelilo tih 200 brojeva, za 201. komšiju ne ostane ništa. Prosto rečeno, ako nije bilo slobodnih par žica na kablu u zemlji – nije bilo ni telefona!

Fiksni aparat u hodniku tako je bio svetinja, a okretanje brojeva na teškom brojčaniku ritual! Ali deca… Deca su uvek imala svoju slobodnu liniju!

Jer, sve ovo prethodno izrekosmo da bi se lakše shvatilo ushićenje koje je vladalo kod svakog klinca u Jugi kad bi mu se posrećilo da od roditelja dobije interkom telefonski set!

Apsolutni vladar jugoslovenskog tržišta igračaka, ali i mnogih evropskih zemlja, pa i šire, postala je slovenačka firma Mehanotehnika. Njihovi modeli telefona su vernim dizajnom kopirali i „Iskrine“ aparate, poput čuvenog ETA.

I to nisu bile samo obične igračke! Niti je proizvodnja u slovenačkom gradiću Izola bila puko štancovanje plastike. To je bila ozbiljna industrija koja je pratila globalne trendove. Mehanotehnika je deci nudila osećaj istinske važnosti.

Zašto su su i dečaci i devojčice toliko žudeli za tim telefonima?

Odgovor leži u sociologiji jedne epohe. Telefon je bio pojam. Status. Instrument moći i informacija. Onaj ko je imao telefon, bio je ispred većine drugih.

Deca su uz ove igračke učila prve lekcije iz komunikacije, pa i to da ne viču u slušalicu, što je u tim danima kod njihovih ukućana bilo toliko izraženo da je ceo komšiluk bio primoran da sluša dovikivanje.

Brzo su klinci ukapirali kako da nastave žicu koja je povezivala dva aparata, ili da je produže bakarnim nitima da bi dobacila do druga, drugarice u stanu ispod ili pored.

Sistem je bio genijalno jednostavan, ali u toj jednostavnosti – magičan. Napajao se baterijama koje su se kupovale na komad, ne baš jeftine, i čuvale se kao oči u glavi.

Zvuk zujalice koji bi se oglasio pri pozivu dugog aparata i palucanje male sijalice donosilo je uzbuđenje koje današnji pozivi nikada neće moći da repliciraju. Bio je to zvuk moći!

U ovoj eri 5G mreža i mogućnosti video-poziva maltene sa bilo kog dela planete, dečji “fiksni” izgleda kao relikvija iz kamenog doba. Ali, postoji jedna ključna razlika – današnja deca su povezana sa celim svetom, a opet su često usamljena. 

A ovi razgovori povezani samo tankom žicom su zapravo uvek bili poziv na druženje napolju, na dogovaranje za utakmicu protiv onih iz druge ulice, ili koja devojčica da sutra donese lastiš… Uglavnom, pričalo se o onome što će ih izvući na livadu, u park, šumicu, što će ih okupiti.

Sve je to sada davno prošlo vreme. Jasno je da tehnologija mora da se razvija, da deca moraju da je prate, razumeju, da je koriste, ali jasno je isto tako da je tehnologija vredna samo onoliko koliko nas približava jedne drugima.

A uspomene? One su neprocenjive, i neopisivo je ushićenje koje mogu da nenadano izazovu. E pa zato se nadamo da je ova priča uspela da kod nekadašnje dece izazove neočekivano podsećanje na tu neopisivu magiju detinjstva.