Mogućnost da “preko žice” završe neke važne poslove doneo je pravu revoluciju u beogradskim životu tokom tridesetih godina 20. veka. Kas konja postao je prespor naspram impulsa kroz žicu. Što je započeto telefonom, završava se “u trku“.
U telefonskom imeniku iz 1947. je pored azbuke bio napisan i jedan neobičan spisak geografskih pojmova i ličnih imena
Danas je gotovo nezamislivo da ne znamo broj svog najbližeg prijatelja, člana porodice, pa čak ni poslovnih kontakata, jer je sve to doslovno na dohvat ruke, u svakom trenutku dostupno putem mobilnog telefona.
Za sve što je bilo javno u nekadašnjoj državi, “Jugii” kako smo joj tepali ponekad, vezivale su se neverovatne priče kroz koje ste mogli da skenirate duh neposlušnog, nevaspitanog, domišljatog i katkad tvrdoglavog i pomalo zlobnog pripadnika radnog naroda., kako su tad funkcioneri nazivali građane.
Krajem septembra 1919. godine, Beograđani su se prvi put susreli s jednim sasvim neobičnim izdanjem – prvim zvaničnim telefonskim imenikom. Ministarstvo pošta i telegrafa izdalo ga je s ciljem da građanima olakša korišćenje tadašnje telefonske mreže, ali štampa tog vremena videla je u toj „knjizi“ mnogo više od pukog popisa pretplatnika.
Mobilni telefon je zapravo mikroračunar, iako ga niko ne naziva kompjuterom, dok je njegov procesor moćniji od bilo kog desktop računara iz prve decenije 2000-ih. Podrazumeva se da telefon ima barem dve, a idealno 3, 4 ili čak 5 kamera. Uz njega možeš sve – dopisivati se, razgovarati s nekim, brojati kalorije, čitati knjige, pregledati mape i koristiti navigaciju, dok u trenutku možeš podeliti svoju novu sliku sa stotinama prijatelja... A početkom 21. veka, mobilni telefon je bio – još uvek samo telefon.
Nakon Drugog svetskog rata, telefon i televizija postaju simboli novog doba ljudske civilizacije. Iako je telefon u Beogradu postojao i pre 1945. godine, tek u posleratnom periodu postaje neizostavan deo svakodnevnog života.
