Telefoniranje u Beogradu pre sedamdeset godina: Haos sa telefonskim brojevima

Danas je gotovo nezamislivo da ne znamo broj svog najbližeg prijatelja, člana porodice, pa čak ni poslovnih kontakata, jer je sve to doslovno na dohvat ruke, u svakom trenutku dostupno putem mobilnog telefona.

No, kada se setimo kako je funkcionisalo telefoniranje pre više od sedam decenija, jasno nam je da su tada postojali ozbiljni problemi u svakodnevnoj komunikaciji, koji su iz današnje perspektive delovali gotovo komično.

U to vreme, u Beogradu je postojao "Glavni telefon" — centralna tačka za uspostavljanje veza između korisnika. U praksi, kada bi neko želeo da pozove nekog, morao je da se obrati ovoj centralnoj službi, jer nije postojao direktan pristup brojevima, a mnogi su ih jednostavno zaboravljali ili ih nisu imali upisane.

Upotreba telefona bila je tako složena i zbunjujuća da su zaposleni u ovoj službi bili primorani da iz minuta u minut traže brojeve korisnika u knjigama koje su bile daleko od savršenstva.

Često su pozivi zvučali ovako: “Ovde Branko Petrović sa Dorćola, molim vas da uspostavite vezu sa mojim rođakom Đokom Markovićem iz Zemuna.” Glavni telefon, međutim, nije imao potpunu evidenciju brojeva, a ponekad je bilo nemoguće doći do nekog, čak i kada su visoki državni funkcioneri bili u pitanju.

U jednom slučaju, sekretar Sreskog narodnog odbora u Kosjeriću ceo dan nije mogao da uspostavi vezu sa ministarstvom u Beogradu jer su zaposleni na centralnom broju bili potpuno nesvesni koji broj treba da pozovu.

Ovaj problem, međutim, nije bio samo zbog nepažnje korisnika, već i zbog administrativnih propusta. Državne institucije i preduzeća nisu ažurirali podatke u telefonskom imeniku, što je često izazivalo dodatnu konfuziju. Tako je, na primer, preduzeće "Promes" promenilo ime u "Stig", ali je to zaboravilo da prijavi Glavnom telefonu. Rezultat? Ljudi su pokušavali da pozovu "Stig", ali su bili odbijeni jer ime preduzeća nije bilo upisano u zvaničnom registru.

Nekoliko godina nakon rata, 1947. godine, odlučeno je da se konačno reše svi ovi problemi, pa je izdata naredba za štampanje novog telefonskog imenika. U svim ustanovama i preduzećima pozvani su da dostave tačne podatke kako bi se sprečile daljnje greške. Urednici su tada, po sopstvenoj inicijativi, ispravili mnoge greške u imenima preduzeća, a i na nivou državnih ministarstava uvedene su korekcije. Na primer, Zemaljska uprava za promet građevinskim materijalom bila je preimenovana u Glavnu direkciju građevinske i drvene industrije, a slične promene bile su i sa drugim institucijama.

Iako su ove mere pomogle, problemi sa telefonskom administracijom nisu nestali preko noći. Te godine, iako je inicijativa Glavnog telefona bila korisna, mnogi su i dalje ignorisali ažuriranje podataka, pa su muke sa telefonskim vezama nastavile još godinama.

Ponekad, uz svu tehnologiju koja je bila na raspolaganju, bilo je teško zamisliti da se ljudi nisu snašli u takvim uslovima. Samo sedam godina nakon što je Graham Bell izmislio telefon, Beograd je već imao prvi telefonski razgovor.

Naime, u martu 1883. godine u Beogradu je obavljen prvi testni poziv između ministra vojnog, Tihomilja Teše Nikolića, i kapetana Koste Radisavljevića. Prvi pravi telefonski sistem u Beogradu postavljen je tek 1897. godine, kada je u Kolarčevoj zadužbini, u bivšoj beogradskoj pošti, postavljena prva telefonska centrala.

Ove rane godine telefoniranja u Beogradu otkrivaju koliko je u to vreme tehnologija bila nova i, koliko god bila korisna, svesno ili nesvesno, ljudi su imali poteškoće u njenoj upotrebi.

Mnogi se i danas pitaju kako su uopšte živeli bez brzog pristupa informacijama i telefonskim brojevima, ali iz ove perspektive, istorija telefonskih veza pokazuje da je za napredak potrebno vreme, a ponekad i mnogo strpljenja.