Zašto ljudi mogu biti okruženi kolegama, a ipak usamljeni?

Usamljenost se najčešće vezuje za privatni život, ali psiholozi poslednjih godina sve više upozoravaju da ona može biti ozbiljan problem i na radnom mestu. Zaposleni može svakodnevno da provodi sate među kolegama, da učestvuje na sastancima i radi u velikom timu, a da opet ima snažan osećaj nepripadanja i da njegov rad nema pravi smisao.

Novo istraživanje objavljeno u časopisu Applied Psychology pokazuje da usamljenost na poslu nije isto što i mali broj socijalnih kontakata. Istraživači su utvrdili da ključnu ulogu imaju kvalitet odnosa sa kolegama, osećaj pripadnosti organizaciji i doživljaj da je sopstveni rad vredan i primećen. Kada toga nema, raste rizik od emocionalnog udaljavanja od posla, što može da utiče i na kreativnost i angažovanost zaposlenih.

Psiholozi pritom naglašavaju važnu razliku između usamljenosti i introvertnosti. Introvertna osoba može sasvim dobro da funkcioniše i uz manji broj socijalnih kontakata, dok usamljenost predstavlja subjektivan osećaj da čovek nema dovoljno kvalitetnih odnosa koji zadovoljavaju njegovu potrebu za povezanošću. Zbog toga se usamljenost može javiti i kod veoma društvenih ljudi.

Autori studije navode da podrška kolega i nadređenih može značajno da ublaži posledice ovog osećaja. Organizacije koje podstiču poverenje, otvorenu komunikaciju i osećaj zajedništva lakše stvaraju okruženje u kojem zaposleni razvijaju osećaj pripadnosti, što se povezuje i sa boljim radnim rezultatima.

Ovakvi nalazi uklapaju se u širu sliku savremene organizacione psihologije, koja poslednjih godina sve manje posmatra zadovoljstvo zaposlenih kao pitanje pogodnosti ili benefita, a sve više kao pitanje osnovnih psiholoških potreba. Pripadanje, međusobno poverenje i osećaj smisla danas se smatraju važnim elementima zdravog radnog okruženja, jednako kao i jasni zadaci ili odgovarajuća plata.