Lagan razgovor, ali zahtevan (Ilustracija: Press Online i AI)
Proveli ste tri sata sa prijateljima. Bilo vam je prijatno, smejali ste se, razgovor je bio dobar i ništa vas nije iznerviralo. Ipak, kada stignete kući, najradije biste ugasili telefon, spustili roletne i neko vreme ne razgovarali ni sa kim.
Ako vam je ovo poznato, ne mora da znači da ne volite ljude. Druženje jednostavno može da bude naporno.
Trenutno prija, naknadno umara
Neka istraživanja uspela su da uhvate taj efekat u svakodnevnom životu. U studiji Univerziteta u Helsinkiju učesnici su tokom dana više puta beležili kako se ponašaju i kako se osećaju. Kada su u nekom periodu bili pričljiviji i društveniji, u tom trenutku su se uglavnom osećali bolje i energičnije, ali su dva do tri sata kasnije prijavljivali veći umor. Ono što ruši popularni stereotip je da ovakva reakcija nije bila rezervisana samo za introverte.
Novije istraživanje, objavljeno 2025. godine, pronašlo je sličan obrazac. Veće prisustvo drugih ljudi uticalo je na trenutni osećaj veće energije i bolje raspoloženje, a zatim sa odloženi umor nekoliko sati kasnije.
Drugim rečima, sasvim je moguće vratiti se sa odlične večere potpuno iscrpljen. Jedan razlog je što razgovor zahteva više rada nego što izgleda. Dok sedite za stolom, ne slušate samo reči. Pratite kada je vaš red da govorite, izraz lica sagovornika, ton kojim je nešto rekao, šalu koju možda nije trebalo shvatiti bukvalno, reakciju ostalih ljudi. Razmišljate šta ćete odgovoriti i istovremeno procenjujete da li ste previše pričali ili možda ćutite već deset minuta.
Ne reaguju svi na isti način
Veći deo ovakvih aktivnosti mnogi ljudi realizuju gotovo automatski. Međutim, kod drugih takva relacija zahteva mnogo više svesnog napora.
Efekat druženja sa ljudima jasnije se pokazuje kod nekih osoba u autističnom spektru. One ponekad koriste ono što stručnjaci nazivaju maskiranjem ili socijalnim kamufliranjem: svesno prate ponašanje drugih, pripremaju načine reagovanja, kontrolišu pokrete ili izraz lica i pokušavaju da se prilagode očekivanim društvenim pravilima. Istraživanja međutim pokazuju da intenzivnije maskiranje ima veze i sa većim umorom, stresom, anksioznošću i iscrpljenošću.
Naravno, ne morate biti u autističnom spektru da biste nešto slično radili. Zamislite čoveka koji dolazi na zabavu na kojoj poznaje samo domaćina. Verovatno će mnogo više razmišljati o tome šta da kaže i kome da priđe nego kada sedi sa trojicom najboljih prijatelja. Isti čovek, druga situacija, sasvim druga količina napora.
Nekad je lepše nasamo (Ilustracija: Press Online i AI)
Drugi razlog ponekad uopšte nije razgovor, već ono što se dešava oko njega. Pun restoran znači muziku, desetine glasova, zveckanje čaša, konobare koji prolaze, jaku rasvetu, ljude za susednim stolom i stalno prebacivanje pažnje. Ljudi se veoma razlikuju po osetljivosti na takvu stimulaciju. Istraživanje svakodnevnog života objavljeno 2025. pokazalo je da je osećaj preopterećenosti rastao kada su ljudi bili u prisustvu drugih, a kod osoba sa izraženijom senzornom osetljivošću naročito kada su zvučni i vizuelni nadražaji bili neprijatni.
Zato nekoga možda ne iscrpljuju prijatelji. Iscrpljuje ga pokušaj da razgovara sa prijateljima dok iza njega svira muzika, levo razgovara šest ljudi, a desno radi aparat za kafu.
Previše preispitivanja
Treći mehanizam je još drugačiji: druženje postaje naporno kada sve vreme imate utisak da polažete ispit.
„Da li sam rekao nešto glupo?“
„Zašto je tako reagovala?“
„Da li sam bio dosadan?“
„Trebalo je drugačije da odgovorim.“
Kod socijalne anksioznosti upravo je strah od procene drugih jedna od glavnih karakteristika. Američki Nacionalni institut za mentalno zdravlje među tipičnim pojavama navodi strah da će osoba biti negativno procenjena i naknadno analiziranje sopstvenog ponašanja i navodnih grešaka u razgovoru. Sistematski pregled istraživanja iz 2024. takođe je pronašao jasnu vezu između socijalne anksioznosti i takozvane post-event ruminacije, upornog premotavanja društvene situacije nakon što se ona završila.
Zato ne sudimo olako ni sebi ni drugima ako nam povremeno nije do ljudi, ili se osećamo umorno posle druženja sa njima. Sasvim je moguće reći sebi nešto što zvuči kontradiktorno: „Bilo mi je baš lepo“, a odmah zatim i „ali sada mi treba nekoliko sati da budem bez ikoga okolo.“
